Почетна / Друштво / Држава у невољи

Држава у невољи

Пише Данило  Баста

Нема, у ствари, ничега у Србији чему није загрозила већа или мања опасност, што није захваћено снажним процесом растакања и разарања. Све је уздрмано, све је поткопано, све је заљуљано

Ономе ко прати политичку делатност Војислава Коштунице током последњих неколико година, макар се с њом не слагао или је не подржавао, добро су позната његова политичка уверења, његова политичка становишта и упоришта. Осим у непосредном јавном оглашавању, за шта председник Демократске странке Србије није у новије време имао баш довољно простора и могућности у нашим јадним медијима стављеним под идеолошку и/или финансијску контролу заинтересованих моћних чинилаца домаћих и страних, та уверења и становишта налазила су свога израза и у књигама, у којима су вазда била јасно формулисана, прецизно изложена, ваљано и уверљиво образложена, свакоме приступачна и лако разумљива. Тако је, примерице, било у књизи „Зашто Србија а не Европска унија“, објављеној прошле године у издању Фонда „Слободан Јовановић“, а насталој као плод разговорa које је Коштуница водио са својим блиским сарадницима о многим важним питањима. Тако је и сада с његовом новом књигом „Политичка неутралност или Европска унија“, која је светло дана угледала недавно код истог издавача. Поједини њени делови, као својеврсна претходница, објављени су и на другим местима, рецимо у недељнику „Печат“, гласнику слободне (дакле, будуће) Србије, чији читаоци, срећом, нису малобројни. Био сам у прилици да у два наврата говорим о првопоменутој Коштуничиној књизи. Сада имам прилику да о другопоменутој његовој књизи, али и поводом ње, изговорим неколико речи. Представља ми велико задовољство и значи ми особену част што се то догађа управо у Новом Саду, граду толико значајном за политичку и културну историју целог српског народа, а поготово његовог пречанског дела, граду названом (не само из милоште) „Српска Атина“. Чак и онда када – накратко – сметне с ума или на тренутак заборави на шта га таква ознака обавезује, Нови Сад уистину јесте и остаће „Српска Атина“.

 

Србија на низбрдици Није тешко запазити, али је потребно нагласити, да се у насловима обеју књига које су овде поменуте појављује „Европска унија“. То, разуме се, не може бити случајно, још мање непромишљено или тек пригодно. Сама околност да се у двема последњим Коштуничиним књигама, међу речима које их насловљавају, појављује израз „Европска унија“, заслужује да се на њу обрати појачана пажња, јер та околност, нема сумње, говори сама за себе.

Шта говори? На шта указује? И шта значи?

[restrictedarea]

Да би се одговорило на та кратка и једноставна питања, ваља поћи од трезвеног и непристрасног сагледавања стања у којем се наша отаџбина Србија данас налази. Барем треба учинити напор да се у то стање проникне и да се оно опише. Ситуација данашње Србије изазива крајњу забринутост. То је Војислав Коштуница, човек духовне проницљивости и аналитичког дара, упечатљиво изразио већ у првој реченици ове књиге. Биле су му за то потребне свега три речи. Казао је: „Србија је угрожена“. Зарад поткрепљивања тог језгровитог суда и његовог претварања у веродостојан исказ, одмах је додао елементе те угрожености Србије. Написао је: „Угрожени су држава, њена територија, уставни поредак, привреда, развој земље, демографија, али и моралне и традиционалне вредности“ . Могао је том црном списку, иако је и оно што је у њему побројано сасвим довољно, да придода још понешто. Рецимо: здравље становништва, школство и образовање, војску, животну средину, српски језик и ћирилицу, омладину, вишепартијски систем и парламентаризам који су обесмишљени помањкањем било каквог политичког морала, па и елементарне политичке културе. Нема, у ствари, ничега у Србији чему није загрозила већа или мања опасност, што није захваћено снажним процесом растакања и разарања. Све је уздрмано, све је поткопано, све је заљуљано. Можда је, ипак, најгоре то што су широке слојеве народа обузеле клонулост, безнадежност, равнодушност, помиреност са судбином као са турским кисметом. Народ се великим делом бори за голо преживљавање. Истрошена је његова енергија. Годинама је безочно лаган и обмањиван. Његова воља, исказивана на изборима, често је изигравана, па и осионо гажена. Данас се у нашој домовини осећа помањкање самопоуздања, самопожртвовања, самопоштовања, самопрегора. Нема солидарности, нема разумевања за муку и невољу ближњих, за њихову патњу, па ни спремности да им се помогне тамо где се и колико се може. Зацарио се бездушни егоизам, раширила се свеобухватна корупција, материјална и ментална, распростро се сваковрсни криминал. У нашој земљи, огромна већина народа тавори и скомрачи. Због свега тога, није никакво чудо што је скоро ишчезла одговорност за јавне ствари, што су згаснуле национална и државна свест и што су се, последично, средобежне снаге толико размахале.

Не може, дакле, бити ни најмање сумње: Србија је на низбрдици, Србија је угрожена, доведен је у питање сaм њен опстанак, угрожен је сaм живот у њој. Она је данас, на нашу велику несрећу, поробљена колонија у којој се власт, увелико лишена суверености, споља надзире, контролише и усмерава, сaма спремно и снисходљиво приставши на ту марионетску улогу. Наша земља је плен транснационалног и домаћег, мутним и криминалним радњама приграбљеног капитала који је овде нашао несхватљиво јефтину радну снагу коју може да експлоатише до миле воље и да брзо и лако стиче велике профите.

 

ПРЕСУДНО ПИТАЊЕ Где су узроци таквог погубног стања у Србији данас? Била би неопходна свеобухватна анализа да би се утврдио поуздан одговор на то питање, анализа која би морала бити и социолошка, и историјска, и геополитичка, и економска итд. У тој анализи не би смео да изостане ни онај чинилац без којег се данашње стање Србије никако не би могло разумети. Тај чинилац јесте Европска унија, тачније и ближе речено: пре свега наш однос, однос наше власти према тој наднационалној творевини која је почела да испољава и империјална својства, што доказује њено нескривено мешање у унутрашње ствари Украјине. Баш је том питању и његовом помном разматрању посвећена ова књига Војислава Коштунице. Он је схватио свеколику важност тог кључног и пресудног питања. Појмио је да од његовог разрешења зависе будућност и препород Србије, њен опстанак и очување њеног бића, или пак обрнуто, њен суноврат, њена пропаст, њено самоуништење. На политичкој сцени Србије нема у овом часу другог политичара и страначког вође који је као Коштуница дубински разумео да је за Србију рашчишћавање односа са Европском унијом ни мање-ни више него животно питање, питање бити или не бити, а не тек питање како уопште постојати. Има, разуме се, код нас и других политичких фигура, организација и покрета који ничу, развијају се и делују са свешћу да се однос Србије са Европском унијом мора извести на чистац, али се Војислав Коштуница издвојио по томе што је, на основу богатог политичког искуства годинама стицаног и на највишим државним местима, али и на основу сазнања до којих је дошао бавећи се истрајно политичком теоријом, показао способност да то сложено питање размотри одговорно, свестрано, аргументовано, темељито и уверљиво. И не само то. Војислав Коштуница је на питање о односу Србије према Европској унији дао политички одговор који је јасан, одрешит, национално и државно утемељен, притом добро промишљен и уравнотежен. Тај свој одговор, као и ову своју књигу у целини, схватио је као сопствени допринос покретању широке јавне расправе о будућности Србије, о њеном државном, националном и економском интересу, о њеном могућном препороду. Прва тачка те расправе, насушно потребне колико ради разобличавања неких погубних митова наше политике, толико и ради одређивања и преусмеравања наше државне политике у садашњој историјској епоси крупних промена и померања у геополитичкој констелацији читавог света, мора бити управо разматрање односа Србије према Европској унији (упор. 11).

 

ИДОЛОПОКЛОНСТВО Однос српске власти – и бивше и садашње – према Европској унији и европским интеграцијама потпуно је несхватљив са становишта здравог људског разума. Тај однос је некритички, идолопоклонички, једноставно поданички и улизички. Европска унија се идеализује преко сваке подношљиве мере. Она се узноси као економски и политички рај на земљи, чак се велича снажније него раније комунизам. Она се тупоглаво претвара у недодирљиву политичку догму, чије се оспоравање или друкчије мишљење о њој жигошу као екстремизам којем треба свим средствима стати на пут. Српска власт је спремна да у име те догме, у име далеког, магловитог и, по свој прилици, неостварљивог циља пуноправног чланства у Европској унији, учини ама баш све што се од ње тражи из Брисела (читај: Вашингтона, Берлина и Лондона) да испуни сваки захтев, да погнуте главе прихвати сваку уцену. Изгледа да њу на путу такозваних европских интеграција не може ништа зауставити, чак ни очигледна, дубока и вишегодишња криза у немалом броју земаља Европске уније. Штавише, на том путу не може је спречити ни брутално и међународном праву супротно отимање Косова и Метохије од Србије која је чланица Уједињених нација. Јер, управо Европска унија игра главну улогу у стварању независне државе Косово на српској државној територији! То није само понижавање, него је и сакаћење Србије. Зарад добијања датума отпочињања преговора о приступању Европској унији, српска власт, коју је у овој књизи Коштуница с правом назвао „државоубицом“ (59) отишла је тако далеко (не: тамо далеко!) да је понизно прихватила захтев Европске уније да нормализује односе с наказном квазидржавом на сопственој територији. Тако нешто (или томе слично) историја одиста не памти – да, наиме, власт активно учествује у обогаљивању државе којом управља. Љуто се вара садашња власт у Србији да ће то бити последњи услов, јер је бриселски Мефисто, чији су иницијали Ј. К, већ најавио нови и нимало безазлен који се односи на Војводину. И тако ће ићи све до остварења циља који је Запад поставио: потпуног слома Србије и њеног (не само територијалног) свођења на ниво безначајне земље у којој ће живети народ чија је свест промењена, чија је прошлост поништена а будућност замрачена, који је изгубио своју традицију, културу, свој идентитет и своје биће.

Има ли излаза? Има ли решења? Има ли спаса? Којим путем Србија треба да иде даље?

Одговоре, изражене речима упозорења и отрежњења, нуди ова књига Војислава Коштунице. Наглашавам: нуди, а не намеће. Коштуница и странка на чијем је челу уверени су да је наставак европских интеграција погубан у економском, политичком, националном и сваком другом погледу. Србија се нашла пред кључним и судбоносним питањем од чијег разрешења непосредно зависи њена будућност. Питање гласи: политичка неутралност или европске интеграције? За Коштуницу и његову странку нема сумње да војној неутралности Србије, која је већ усвојена у нашој Скупштини, треба додати и политичку неутралност, што уједно значи одустати од интегрисања у Европску унију. То је једини пут да Србија васпостави државну самосталност и сувереност, да постане правно и демократски уређена и стабилна национална држава која одлучује о себи и својим интересима. Формула би могла да гласи онако како се о односу Србије и Европске уније језгровито изразио један наш професор светске књижевности: добро суседство, али не чланство.

 

ПРИРОДА И СВРХА НЕУТРАЛНОСТИ Потребно је отклонити једну недоумицу и јасно рећи: прекид приступања Европској унији не би за Србију, европску земљу не само у географском смислу, нипошто значио прекид корисне билатералне сарадње с њеним државама чланицама. Политичка неутралност не води ни у какву аутархичност Србије, ни у какву самодовољност и затвореност, ни у какву самоизолацију. Напротив, политичка неутралност, како је виде аутор ове програмске књиге и странка чији је председник, управо ствара простор и отвара могућност размаха разноврсних облика економске сарадње и нормалних, на здравим основама успостављених односа са свим државама на свим светским меридијанима.

У данашњем свету, у којем има превише суровости и бестијалности, признаје се и уважава само моћ коју држава има. Ако српски политичари желе опстанак и добробит наше земље, онда морају истрајно радити на јачању свеукупне моћи државе Србије. Томе би требало да послужи и политичка неутралност, јер она не може бити сврха самој себи. Уверен сам да се та идеја, иако у овој књизи неисказана, ипак налазила у политичком и духовном видокругу њеног аутора.

При крају књиге, у кратком закључном разматрању, Војислав Коштуница каже: „Слободна и самостална Србија, са својим националним и историјским идентитетом, која брине само о својим интересима, то је политички и војно неутрална Србија. Ако данас не успоставимо политичку неутралност и не сачувамо своју слободу и самосталност у одлучивању, биће веома тешко да то урадимо пошто себи наметнемо јарам евроатлантских интеграција“ (105).

О самонаметању или одбацивању тог евроунијског јарма, о путу, будућности, животу, развоју и слободи Србије, о прихватању политичке неутралности или настављању европских интеграција, једино може да одлучи њен народ на референдуму који је постао преко потребан. Сувише је то важна одлука да би се смела препустити било коме другом, а понајмање превртљивим и лако кварљивим политичарима.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Гос, Баста горите о Гос, Коштуници одлично има места за то! Али
    Гос Коштиница је дуго био део власти када се могло нешто поправити а није зашто? Гласао сам за његову странку што знаћи и
    његову политику. Грешка и почетак краја његове политике је не сарадња са оним Радикалима тоје истина коју његова полита плаћа
    цену ниске популарности у српском политичком муљу.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *