Добродошлица закону џунгле

Пише МАРА КНЕЖЕВИЋ КЕРН

Моћни трансатлантски лоби увелико припрема терен за преговоре САД и ЕУ о оснивању Transatlantic Тrade and Investment Partnership  (ТТИП) уз најаву  убрзаног усклађивања трговинских правила између два континента, којима би се урушиле све преостале разлике и заштитне баријере, а на тржиште увео закон џунгле – „Ко је јачи тај и тлачи“

После маратонских преговора 156 земаља чланица СТО у Женеви, везаних за „хармонизацију“ трговинских стандарда, показало се да је све теже синхронизовати потребе светске сиротиње са узансама неолибералног концепта слободног тржишта, уграђеним у темеље Светске трговинске организације. Аналитичари тврде да ће се о коначној судбини овог неприродног савеза одлучивати током предстојећег самита на Балију, наговештавајући могућност да СТО изгуби примат на међународној сцени, с обзиром да око кључних питања још није постигнут консензус. У том случају би дошло до јачања регионалних трговинских споразума, што урушава читав концепт осмишљен у циљу контроле токова робе и капитала.

У таквој атмосфери су започели тајни преговори САД и ЕУ о оснивању Transatlantic Тrade and Investment Partnership (ТТИП) уз најаву убрзаног усклађивања трговинских правила између два континента, којима би се урушиле све преостале разлике и заштитне баријере, а на тржиште увео закон џунгле – „ко је јачи тај и тлачи“. Моћни трансатлантски лоби увелико припрема терен за преговоре са Европском комисијом која је добила мандат да одлучује у име својих чланица.

 

ПРЕВОДЕ ЖЕДНЕ ПРЕКО ВОДЕ Трансатлантском зоном слободне трговине, под радним насловом ТАФТА (Тransatlantic free trade area) предвиђа се поништавање свих заштитних клаузула уграђених у СТО, укључујући и оне из пољопривредног сектора, а сав посао превођења „жедних Европљана преко воде“ био би обављен до 2015.

Креатори овог споразума имају много веће амбиције него што је слободна трговина материјалним добрима. Поред робне размене, доћи ће до стварања услова  за нематеријалну размену, са крајњим циљем „изједначавања свих друштвених норми“. Нацрт споразума предвиђа увођење нових мера везаних за патенте, ауторска права и друге облике „интелектуалне својине“, уз неометано увођење ГМО у сектор пољопривреде. Ради се о повратку на мала врата озлоглашеног споразума АКТА, одбијеног од стране ЕУ (јула 2012.) под великим притиском јавности.

[restrictedarea]

Французи су покренули петицију против ТАФТА споразума, упозоравајући да се мултинационалним компанијама даје статус државе, с обзиром да је предвиђено формирање приватних арбитражних механизама који би преузели улогу постојећих судова, чиме је омогућено заобилажење закона државе у којој послују. Тиме се унапред елиминишу све препреке на локалном нивоу, које би ометале њихово присуство на тржишту. Француски активисти су посебно забринути због могућности да стране нафтне компаније преузму право на експлоатацију гаса из нафтних шкриљаца и других неконвенционалних извора енергије, што би у потпуности урушило капацитет државе за пружање јавних услуга (здравље, образовање, социјална заштита…)

Иако је за сада тешко сагледати све последице овог корпоративног споразума, Карен Кун  (Institute for Agriculture and Trade Policy ) упоредила je кључне разлике између америчких и европских прописа, закључивши да се ради о притиску на ЕУ да драстично снизи стандарде: „Највише забрињава део везан за безбедност хране, с обзиром да се поједини стандарди драстично разликују, поготово кад су у питању ГМО и употреба контроверзног хормона раста. Око ових стандарда се САД и ЕУ већ годинама споре, како у СТО тако и у бројним регулаторним телима.“  Кооперативна ЕУ је постала изузетно упорна у намери да се нова трговинска правила наметну као обавеза на свим нивоима власти, за све робе, потенцијално укључујући и јавне програме исхране уз ускраћивање  предности локално гајеној храни. Ове уступке ЕУ аргументује могућношћу да  лакше извози „јефтинију“ храну (стока храњена ГМ сојом, краве третиране хормоном раста, клонирано месо…) што указује на чињеницу да ни болест „лудих крава“ није утицала на промену концепта „профит изнад свега“.

 

БУЂЕЊЕ НА ГЛОБАЛНОМ НИВОУ Дерегулација је глобални тренд заговорника либералног тржишта, а рушењем свих правних баријера отвара се пут нанотехнологији у производњу хране, као и неометаном коришћењу потенцијално токсичних хемикалија, за чију примену у производњи амбалаже постоје дупли стандарди. Европски законодавци се држе  принципа предострожности – произвођач мора да докаже да је безбедна, док Американци врше притисак на ЕПА (Агенцију за заштиту природе) да заштити интерес произвођача, обавезујући сумњичавог потрошача да докаже да је амбалажа токсична.

Поред снажног отпора у Француској, процес буђења се одвија на глобалном нивоу, а највише енергије је уложено у пројекат неГМО, с обзиром да пројекат увођења генетички модификоване хране представља највећу опасност и камен темељац новог светског трговинског пројекта.

Џефри Смит, аутор бестселера „Семе обмане“, покренуо је са Џоном Робинсом виртуелни антиГМО самит, на којем смо имали прилику да чујемо излагање бројних експерата и научних радника, али је значајан простор уступљен и пољопривредним произвођачима, који су изнели своја искуства са неправедним законима и корумпираним политичарима. Том приликом је амерички фармер Хауард Влигер изјавио да се у његовој земљи одвија највећи неконтролисани експеримент икада, праћен систематским урушавањем устава и закона са највишег врха власти. Он је подсетио на Бушову изјаву: „Ја сам укључен у посао дерегулације (deregulation business)“ што је постало глобални тренд, а ФДА је – држећи се истог принципа – прихватила ненаучни термин за ГМ храну: „опште призната као безбедна“ (generally recognized as safe) ради избегавања додатне контроле.

Упркос аверзији проГМО јавности према терминима етика и духовност, испоставља се да најуспешнији произвођачи биолошки безбедне хране опстају захваљујући уношењу духовног елемента у мисионарски посао обрађивања земље. Пољопривредни произвођач Аран Стефенс своје познавање природних циклуса обогатио је проучавањем индијске филозофије, да би након повратка из Индије основао покрет за биолошки безбедно узгајање житарица „Пут природе“. Иако је материјални момент био у другом плану, Аранова породична фирма је постала највећи бренд за цереалије у Северној Америци. За Арона је производња хране својеврсно спиритуално путовање везано за поштовање традиције. „Отац ме је од малих ногу саветовао да земљу увек оставим у бољем стању него што сам је затекао“, каже Арон, који је на Хималајима научио да истина није у Индији, већ у сваком од нас. „Моја мисија је била да се вратим у Канаду и  постанем  трансформативни катализатор. Стога апелујем на мале произвођаче да не продају своја имања. Кад продате земљу, из ње као да изађе душа. Дневно добијам на десетине понуда да продам предузеће за производњу хране, али нема тог новца због којег бих га се одрекао. Цела моја породица је укључена у овај сан, сва моја деца и 500 запослених. Кад произвођачи хране престану да мисле само о профиту, све ће се променити.“

 

„О мој боже“ Аутор документарног филма „ГМО, ОМГ“ (ОМГ, о мој боже, прим. аут.) Џереми Сајферт износи податак да је преко 80 одсто хране у америчким продавницама генетички модификовано. Његов филм је до те мере узнемирио проГМО лоби, да га је Њујорк тајмс оптужио за „испирање мозга Американцима“. Сајферт цитира Вендела Берија, аутора књиге „Узнемирена Америка“ који је – забринут због пропадања малих сеоских имања – упозорио: „Кад одвојиш културу из пољопривреде и замениш је бизнисом и науком, избацујеш људе из једначине. Политиком  присиљавања становништва да се храни механички – као стока пред валовом, они су људе избацили из свих калкулација.“ Књигу је написао пре четири деценије огорчен слоганом get-big-оr-get-out (Постани велики или излази из игре) али тада није наишао на разумевање публике. Данас се забринути Американци окупљају око аутора, тражећи начин да поврате суверенитет и достојанство.

Џереми Сајферт  у свом филму износи позадину корпоративног слогана да је обавеза сељака да хране свет. Ова филозофија је рођена пре појаве ГМО и „Монсанта“, у јеку кампање за „зелену револуцију“ и индустријску производњу хране. Улога научних предатора, финансираних од стране коропрација била је незаобилазна у кампањи којом се пољопривреднику поручује   „Хеј, ти си дужан да храниш свет, зато мораш да повећаваш приносе, више и више, без обзира колико ће то да кошта тебе и твоје суседе!“ Сајферт каже да је пропагандна флоскула ‘нахранимо свет’ ужасно отрцана, али је користе док не смисле нешто оригиналније, како би малог фармера избацили из игре. „Ми ћемо помоћи људима само ако им препустимо бригу о сопственој прехрани.“  У филму „Dive“ Џереми говори о монструозном стилу живота „преждераног“  Западног човека, који 40 одсто произведене хране баци, што је у колизији са фамом о претећој глади.

На интернет самиту неГМО слушаоцима се обратио и директор Центра за безбедност хране Ендрју Кимбрел, аутор књиге „Ваше право да знате: генетички инжењеринг и тајне промене у вашој храни“. Овај аутор је од стране Гардијана окарактерисан као „један од педесет људи који би могли да измене Планету“. Верујемо да ће уз нашу помоћ ови људи заиста променити свет, изборивши се за место у једначини из које су нас избацили.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Neka procitaju oni, koji su pored svih zakona i “drzave” (koja im je to naravno dozvolila) uvezli i seju – jos – GM soju. Neka se pitaju, sta ce ostaviti svojoj deci.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *