Почетна / Свет / Да ли је Жижек опасан мислилац?

Да ли је Жижек опасан мислилац?

За „Печат“ из Милана Дијего Фузаро

Идеолошка функција овог филозофа, привидно опозициона, у ствари је неопозиво смирујућа, јер он преузима на себе задатак критике да би је деактивирао, припитомио и свео, потом, на предлагање опробане шеме непроменљивости постојећег

Филозоф Славој Жижек је гостовао у емисији (недеља, 1. децембар) „Какво је време?“ Трећег канала италијанске Радио-телевизије, коју води Фабио Фацио. Овом приликом није занимљиво расправљати о емисији, као таквој, а имало би много тога да се каже. Укратко, Фацијева емисија је телевизијски еквивалент дневног листа „Република“ (највећи пропагатор лажне слике о Србима у Италији – прим. прев.) која је у служби репродукције политички коректног и идеологије легитимизације постојећег.
Наравно, реч је о чињеници хегеловски познатој, али не и спознатој. Међутим, немам намеру да се тиме бавим, као ни чињеницом да Фацијева емисија обавља функцију идеолошког смиривања полуобразованих људи из политички коректне, антибуржујске и ултракапиталистичке левице, која је непријатељ било које идеолошке формације способне да се супротстави доминантном капиталу.

НИЈЕ ПРЕВИД ЦЕНЗОРА Ипак, треба поћи од чињенице да се у студио позивају, у ведром и удобном салону Фацијеве емисије, само они гости који представљају органски део такве културе. Дакле, зашто је онда позван неуобичајени тип филозофа, као Славој Жижек, који се никада није одрекао Марксовог имена и који је недавно тражио да се рехабилитује Хегел, дакле апсолутно најдисонантнији аутор у поретку тријумфујуће глобализације (у том погледу треба погледати задње Жижеково дело, Мање од ничега (2013.)? Да ли је реч о превиду окате цензуре владајуће идеологије? А да није реч о томе, можда, да је дисидент Жижек у ствари најорганскији део владајућег поретка какав се уопште може замислити на први поглед?
Лично сматрам да је потврдан одговор на ово друго питање. Покушаћу да то укратко објасним поштујући чињеницу да је Жижек див – самим тим што доводи у средиште свог дискурса Хегела и Маркса – у односу на наше пајаце у постмодерном сосу, на аналитичаре који немају смисла за историју, на неолибералне псе чуваре и, додајем, на оне који су се мучно преобратили, после 1989, па одустали од марксистичке дијалектике и приклонили се начину мишљења који је компатибилан са Духом времена.
Инспирисан једним оштроумним запажањем које је изнео Костанцо Преве (италијански филозоф, преминуо ових дана – прим. прев.) поћи ћу од дефиниције коју је о Жижековој мисли дао амерички часопис за политику и уметност „The New Republic“: „најопаснији мислилац на Западу“. Парадокс је очигледан: зашто би културни „мејнстрим“ којим капиларно управља капитал – а чији су саставни део „The New Republic“ и „Какво је време?“ – морао да посвети простор, и то у хвалоспевним оквирима, мислиоцу дисиденту који се бори против њиховог света?

ГЛОРИФИКАЦИЈА СИСТЕМА Укратко, моја теза је следећа. Медијски успех који изазива осмех код мислилаца који, као и Жижек, својим размишљањем привидно отелотворују најрадикалнију могућу опозицију систему производње, објашњава се тиме да ти мислиоци, према пажљивој, неповршној анализи, представљају својом критиком идеалну глорификацију владајућег система. Таква глорификација је још ефикаснија – јер је замаскирана – у односу на устаљене апологетске глорификације које ствара онај ко слави стварност представљајући је у свим коментарима као најбољи могући свет.
У суштини, Жижеков глобални успех је баш у томе. Његова идеолошка функција, привидно опозициона, у ствари је неопозиво смирујућа. Жижек преузима на себе задатак критике да би је деактивирао, припитомио и свео, потом, на предлагање опробане шеме непроменљивости постојећег у виду спектакуларизације (у Жижековом случају она је јефтина и постмодерна) критике и Марксове поруке. У општем смислу, истовремено, док неуморно маше именима Маркса и Хегела, Жижек се само упиње да их деактивира представљајући их у постмодерном сосу као безопасне и de facto као органски део капиталистичке производње. Користећи Жижеков начин изражавања против самог Жижека, Маркс и Хегел су „лишени кофеина“, односно они су лишени своје опозиционе вредности у односу на логику планетарне отуђености (Маркс) и капиталистичке анималне алијенације Духа (Хегел).
У обављању своје критике која је одувек имала метаболизам маркетиншког космоса, Жижек, тај незадрживи шибач постојећег друштва, врши увек и једино функцију апологете индиректног типа. Његова критика, дресирана и савршено подударна са организованом манипулацијом, прикрива своју природу замагљивања у односу на критику коју владајући поредак не може да прихвати. Запитајте се зашто је у емисију „Какво је време?“ позван Жижек, а никада Костанцо Преве и имаћете одговор на своју недоумицу.
Бројни критичари садашњости стварају привид да је монотеизам тржишта мек, попустљив и отворен ка сваком оспоравању. Сви они, заједно са услугама културне индустрије, медијски засићују простор могућег оспоравања, олакшавајући тиме невидљиво гушење аутентичних непристајућих критичара, који се јављају у програму промене постојећег стања.
Једино се тако може објаснити парадокс медијске славе мислилаца које баш систем производње производи urbi et orbi дефинишући их у рекламном стилу као „најопасније по Запад“ и самим тиме неутралишући, бар у јавном мњењу, мислиоце који су носиоци правих антисистемских критика. На тај начин до јавног мњења и универзитетског света допиру увек и једино безопасне идеје интегрисане у систем, али прошверцоване као апсолутно „најопасније“ стварајући илузију да се подударају са максимумом могуће критике.
Доказ томе је што се данас једине идеје, заиста „опасне“, односно некомпатибилне са постбуржујским ултракапиталистичким временом, подударају са потпуним повраћајем националног суверенитета (економског, политичког, културног, војног) као прелаз потребан да се створи универзализам еманципације (противан криминалној еврократској мори) кроз практичну деглобализацију и с геополитичким преусмеравањем против универзалне монархије. Наравно, о томе нема ни речи у Жижековом делу.
Крећући се у оквирима политички коректног које је утврдио систем, Жижек критикује садашњост тоновима који, ма колико звучали радикално, још више учвршћују власт у њеној самохвалисавости као непроменљиву и демократску. Колико ће све то још морати да траје?

Превео с италијанског Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *