Црни облак над Републиком Српском

Пише Стефан Каргановић

У Републици Српској припрема се преврат, прерушен у кампању за изборе који су заказани у октобру 2014. године. Која су средства предвиђена за реализацију субверзивне операције и какве би се противмере могле предузети?

Када сам био мали, у основној школи у Сједињеним Државама учили смо о једном од најпознатијих хероја Рата за независност, Полу Ревиру. Међу грађанима Бостона, који се тада налазио под контролом Британаца, Ревир је организовао обавештајну мрежу која је пратила кретање и намере окупационих снага. Када је сазнао да Британци припремају муњевиту акцију за хапшење вођа револуционарног покрета, Ревир је без одлагања оседлао коња. Јашући целу ноћ из Бостона до Конкорда, чувеним узвиком „Британци долазе!“ Ревир је пробудио и позвао на узбуну угрожене патриоте. Британска рација није уродила плодом.

Као спонтани бунтови Историја се понавља. Република Српска је сада у смртној опасности. Методички и професионално, на њу се спрема политички атентат који је предвиђен да буде извршен у октобру 2014. године. Атентат на појединца има за циљ лично физичко смакнуће. У фигуративном смислу, атентат на државу такође има смртоносне последице, само по њене установе, пошто тежи њеном укидању или, у најмању руку, политичком реконфигурисању до непрепознатљивости.

Готово да је непотребно износити посебне доказе за тезу која би у овој касној фази требало да буде потпуно неконтроверзна – у Републици Српској се припрема преврат, прерушен у кампању за изборе који су заказани у октобру 2014. године. Од те чињенице може се поћи као од фундаменталне аксиоме. Уместо расправљања о томе, пажњу јавности би било корисније усредсредити на следећа два питања: прво, која су средства предвиђена за реализацију субверзивне операције ?; и друго, какве би се противмере могле предузети?

 

Пре свега, треба јасно одредити оквир за озбиљну анализу, јер без тачне дијагнозе нема успешне терапије. Суштина ситуације са којом се Република Српска суочава је следећа – на мети наручилаца и извођача преврата налази се Република Српска као политичка творевина, као историјско достигнуће српског народа Босне и Херцеговине заједно са припадницима других вера и нација који деле његову животну визију и, најзад, као метафизички појам. Ово последње, вероватно највише.

Значи, мета пуча није Милорад Додик као такав, још мање као наводни носилац негативних својстава која му се злобно и лицемерно приписују, него Милорад Додик као стожер и отелотворење – Републике Српске. Дакле, враћамо се опет на полазну тачку. Мета је и даље Република Српска. Свако ко је способан да политички мисли схватиће разлог за ову дистинкцију и појашњење.

Прво, што се тиче средстава. Средства која се користе и која ће се постепено уводити у употребу нису ништа ново, нити су измишљена посебно имајући Републику Српску у виду. У разним државама она се већ годинама примењују по устаљеном образцу, а на свом језику њихови аутори их управо тако и зову: template, што значи „образац“ или „шаблон“. Тај template опробан је у десетак успешних и два или три неуспешна пуча ове врсте. Његов садржај је потпуно јаван и не представља никакву тајну. Главни теоретичари ових лажних, одозго – или са стране – диригованих псеудодемократских „револуција“, професионално упакованих да изгледају као спонтани бунтови одоздо, зову се Џин Шарп и пуковник Роберт Хелви. Њихове дисертације на ову тему, „Самоослобођење“ и „Од диктатуре до демократије“ свако ко жели лако може да пронађе и да прочита. Слично њиховим „револуцијама“, и они се лажно представљају.

Прерушавају се у безазлене фигуре из академског света, пасионирано посвећене демократији. Mеђутим, они припадају једном сасвим другом свету – обавештајних завера. (Француски аналитичар Тјери Мејсан истиче да је „Шарп увек присутан свуда где су амерички интереси у питању.“ (Thierry Meyssan, Voltairenet.org, 6. јун 2007).

Хелви је у Бурми био на положају америчког војног аташеа, и то у периоду када се организовао унутрашњи „продемократски“ покрет са задатком да преузме власт и независну политику те земље промени сврставањем у западну политичку орбиту. Ни то није никаква тајна, и може се проверити лако, са неколико кликова на интернету.

[restrictedarea]

Од Лењина до Шарпа Први и основни постулат Шарпове доктрине је да се „промена“ (увек схваћена искључиво као престројавање политике таргетиране државе према потребама и диктатима атлантистичке алијансе) не постиже подстицањем становништва на констатовање да је стање лоше, нити пуким протестовањем. Постиже се „стратешким планирањем помоћу којег ненасилна борба постаје много ефикаснија него што би био случај када би се само протестовало и пружао отпор, али без стратешког планирања.“ Када се контекстуализује на Републику Српску, та оцена најављује озбиљну акцију која неће бити ни стихијска ни емотивна, већ брижљиво припремљена, одмерена и срачуната. На самом почетку, ово је јасно упозорење потенцијалним балканским жртвама да се уозбиље.

Следећа тачка на којој Шарп инсистира, а која би такође требало да привуче пажњу безбрижних балканских жртава са познатом склоношћу да потцењују противника, јесте нешто што он назива „стратешко размишљање.“ По Шарпу, оно се „односи на способност доношења процене са реалног становишта о томе како би требало поступити да би се ситуација променила и жељени циљ постигао (…) Ти планови се односе на начин како ће дугорочни сукоб отпочети и како ће стратегија и посебне кампање за остварење ограничених циљева коначно допринети постизању главног циља.“

Студенти који су, пре него што су открили Шарпа, проучавали Лењина у овим разматрањима идеолога „демократске револуције“ непогрешиво могу препознати утицај лењинистичке концепције „минималног и максималног програма.“ Настављајући у истом лењинистичком духу, Шарп истиче да је „приликом формулисања велике стратегије превасходни фактор стално тестирање да ли кампања отпора слаби или јача моћ противника“. Конкретно у вези с тим, „поступци одбијања друштвене, економске или политичке сарадње (што је такође познато и као бојкот) представљају важне методе у вођењу ненасилне борбе.“ Другим речима, циљ псеудореволуционарног инжењеринга је парализа одбрамбених капацитета и институција таргетираног система, што ће у великој мери затим олакшати посао његовог рушења.

Што се спонтаности процеса тиче, Шарп износи да ће „први кораци у дугорочној борби против диктатуре морати да буду врло ограничене природе и пажљиво припремљени. “ Ово се мора репродуковати на изворном енглеском: „…highly limited and carefully staged“. У енглеском оригиналу, реч „staged“ открива целу игру. Тај израз потиче из позоришне терминологије и српска реч која најбоље преноси његов смисао је: „исцениран“.

Шарп и Хелви су сада спремни да задају смртни ударац таргетираној власти. На угрожене „стубове режима“ обрушавају концентрисану снагу локалне НВО пешадије под својом контролом, прикупљене, по Михаилу Леонтјеву, водитељу емисије „Однако“ на Првом каналу руске телевизије, „баналним врбовањем – компликованом смесом егоизма, каријеризма, застрашивања и уцена“. По завршеном послу, са пробраним изузецима, побуњени башибозук биће демобилисан и стављен ad acta, као већина цинично искоришћених припадника „Отпора“, и о њима се више никада ништа неће чути.

Да резимирамо. Џин Шарп црта ружичасту слику „новог политичког поретка који ће отворити пут успешној примени бољих решења, што би одговарало потребама друштва и било у складу са одлукама народа (…) Отвара се пут за изградњу трајног, слободног и демократског система у коме ће сви добити могућност да учествују“.

Међутим, он није способан да наведе пример земље која је била „ослобођена“ применом рецептуре из његовог субверзивног приручника, а у којој се примећују ефекти успешне примене „бољих решења“ која препоручује, или где се било шта догађа са ослонцем на одлуке које доноси народ.

Полазнике Шарпове и Хелвијеве школе за демократију, чија је активност све приметнија у Републици Српској, треба подсетити да до сада она заиста јесте изнедрила богате плодове, али не оне које су ментори обећавали и њихови пиони лаковерно очекивали. Ти резултати се крећу од привредно и друштвено разорене Србије, која полако али сигурно клизи ка диктатури у јужноамеричком стилу, до општег слома у Грузији, донедавно под вођством неуравнотеженог прозападног тиранина Сакашвилија. Искуство тих и других земаља на удару принудне „демократизације“ у режији Џина Шарпа, колеге Роберта Хелвија и њихових плаћених дружина локалних кондотјера, разматра се у капиталној студији Наталије Нарочњицкаје и Џона Локланда „Наранџасте мреже, од Београда до Бишкека“. У најважнијим деловима и уз одговарајућу критичку апаратуру она ће ускоро бити објављена на српском.

Као Србија пре тога, и Република Српска се убрзано премрежава „невладиним“ организацијама које припремају психолошки и политички терен за извођење преврата у октобру 2014. године. Стрпљиво и упорно сеју конфузију и стварају климу неизбежности „промена,“ чији се тачан садржај брижљиво сакрива. Пажљиво избегавајући компаративну анализу реалног стања у државама које их спонзоришу, професионално обучени демагози и агитатори спретно користе тешкоће и недостатке да овладају већ постојећом енергијом незадовољства, да би је затим каналисали у рушилачком смеру.

План за спас Будућност која је предодређена Републици Српској, ако следеће године – уз помоћ обмана и изборног инжењеринга – преврат успе, врло је тмурна. Уз привидан легитимитет победе на биралиштима, на власт ће доћи већ припремљена екипа – заврбована „компликованом смесом егоизма, каријеризма, застрашивања и уцена“ – са прецизним задатком да убрзаним темпом настави процес ликвидације Републике Српске који је био прекинут 2006. године. Засада, о тачном изгледу „функционалне“ БиХ коју би успоставили Сарајево и његови западни тактички партнери могуће је само нагађати. Али, чак и ако Република Српска не буде укинута сасвим, сигурно је да од ње неће остати много више од празне љуштуре. За разлику од Срба из Книнске Крајине 1995, Срби из РС више неће имати куда да беже.

Ако се у октобру 2014. године нова квислиншка гарнитура дочепа власти у Републици Српској, лажни сребренички наратив тек ће од тада доћи у потпуности до изражаја. „Сребреничка тољага“ – како се сликовито изразио немачки политиколог, Мануел Оксенрајтер – марионетама ће послужити као параван за послушно извршавање наређених непочинстава, а истовремено и као псеудоморални изговор за саучествовање у политичкој ликвидацији „геноцидне творевине.“

Како одолети? Противник је моћан, упоран и професионално организован, скоро до савршенства. Жртва је пословично немарна, површна у процењивању опасности које јој прете и спора да на њих ефикасно одреагује.

Чаробног и једноставног решења нема. Ипак, не постоји ниједан разлог да противник постигне свој циљ, осим ако му се пасивношћу не створе услови за то. Са неколико благовремено предузетих корака успешан преврат може бити спречен.

Први и најосновнији корак је подизање јавне свести о чињеници да је Република Српска у опасности и да је предмет концентрисаног политичког напада са коначним циљем уништења. Лични напади на њеног највишег представника су подли и неосновани, али су ипак само диверзија. Они служе као димна завеса да би се прикрила права агенда коју, да је ње свесна, огромна већина грађана никада не би прихватила. Природа опасности се мора прецизно дефинисати да би противмере биле ефикасне. Опасност је превасходно политичке, а не војне или неке друге природе, што значи да одбрана такође мора бити разрађена са приоритетним ослонцем на политичка средства. Садржај тих средстава је тема за посебну расправу, али мора се ићи овим општим правцем.

Друго, инострани планери преврата принуђени су да делују из сенке. Корумпиране локалне пионе професионално су обучили да се лажно представљају и да наступају под лажном заставом борбе против корупције и за економски бољитак. Стога ће се битка за Републику Српску 2014. године одвијати пре свега на нивоу информација и перцепција, или „управљања утисцима“, како се изразио српски аналитичар из Америке, Небојша Малић. Противничка страна на том пољу располаже знатним материјалним и техничким предностима, али није свемоћна, а доказ за то је да не би имала изгледе на успех да не прикрива своју праву агенду и не наступа под лажним паролама. То је њена неуралгична и најслабија тачка и уједно најјачи адут одбране. На методологију преврата и његове главне актере мора се усмерити снажан рефлектор да би јавност схватила одакле јој опасност прети.

Треће, закон којим би се регулисала обавеза свих „невладиних организација“ и сличних предузећа и удружења која примају материјална средства извана, да се региструју и да формално обзнане врсту и степен зависности од финансијских извора који потичу изван Републике Српске, мора се хитно донети. (Када такав закон буде био донет, „Историјски пројекат Сребреница“ ће бити прва невладина организација која ће стати у ред да се региструје.) Користан модел је амерички закон којим се регулише ово питање, „Foreign Agents Registration Act.“ Сврха америчког закона није да ограничава делатност организација чији се спонзори и крајњи корисници услуга налазе у иностранству, него само да те чињенице документује да би се јавности помогло да буде информисана како би могла да процени мотиве, природу и ефекат рада тих удружења. Руска Федерација је пре извесног времена донела сличан закон који америчку регулативу узима као модел. Влада Републике Српске треба што пре да формира експертску групу која ће проучити садржај и примену ових законских норми у САД и РФ да би се принципи уграђени у њих могли прилагодити потребама Републике Српске.

Четврто, дефанзивни образац понашања се мора прекинути. На вишеструке нападе из разних праваца не може увек одговарати само један човек, ма колико снажан и динамичан био. Влада Републике Српске треба да формира посебан, нестраначки биро, у чији састав ће ући тим домаћих и страних специјалиста који ће знати да користе расположиве информативне ресурсе, да на сваки изазов реагују документовано, ефикасно и без одлагања. При томе, мора се повући оштра разлика између патриотске опозиције која свој посао поштено ради и стране агентуре која под плаштом опозиционог наступања ради посао својих страних спонзора.

Одговорни фактори у Републици Српској морају да формулишу свеобухватан „Стратешки план за спас Српске“, зато што за њено уништење постоји и примењује се већ припремљен план. Стручњаци који су проучавали обојене превратничке „револуције“ што се већ више од једне деценије спроводе на разним тачкама света, углавном по истом шаблону, процењују да је за успешну припрему и извођење преврата у просеку потребно око годину и по дана. До избора 2014. преостало је нешто мање од годину дана. Време је за акцију. Времена за одлагање – више нема.

[/restrictedarea]