Почетна / Свет / Царица (још) без круне

Царица (још) без круне

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Немци још нису добили владу; постигнути споразум о великој црвено–црној коалицији под диригентском палицом (пре)моћне Ангеле Меркел тек треба да аминује непредвидљиво чланство социјалдемократа на унутарстраначком плебисциту

Готово три месеца после парламентарних избора, Немачка још нема нову владу. То је, у послератној историји Савезне Републике, најдуже време „потрошено“ за „пресецање врпце“ и старт новог кабинета.

Преговори потенцијалних коалиционих партнера, који су дуго трајали, окончани су. Потписан је и споразум три странке које би требало да чине будућу „велику коалицију“, Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) њене баварске „посестриме“ Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) и Социјалдемократске партије Немачке (СПД). Посао, међутим, није готов. Потписи лидера три странке су без „печата“: споразум о великој коалицији црвених (социјалдемократе) и црних (конзервативци) тек треба да аминује (или одбаци) непредвидљиво чланство СПД-а на унутарстраначком плебисциту.

 

ТРИ ОПЦИЈЕ Теоретски су, због тога, све опције још отворене: најреалнија, да велика коалиција напокон преузме кормило под „диригентском палицом“ (пре)моћне (све учесталије је, не само у карикатурама, представљају као „царицу“) Ангеле Меркел, али и да све крене испочетка. С тим што би се овога пута за преговарачким столом наспрам конзервативаца, уместо социјалдемократа, нашао нови партнер, Зелени. И та варијанта је, наиме, за сваки случај, у оптицају: преговори с еколозима почели би 6. јануара наредне године.

Опет теоретски, могуће је и да неспорни победник на септембарским изборима, упркос успеху, остане без „круне“, а земља добије црвено–црвено–зелену владу (коалицију социјалдемократа, Левице и Зелених).

И, последња (потенцијална) могућност: ако ниједна од ових варијанти не „прође“, шеф државе би био принуђен да распусти тек изабрани парламент и распише нове, ванредне изборе.

Све ове опције биће отворене до средине децембра, када би могао да уследи коначан расплет и да се оконча политичка неизвесност која држи земљу у драматичној напетости. Тада ће, наиме, бити коначно познат резултат референдумског изјашњавања близу пола милиона (470 хиљада) чланова Социјалдемократске партије: хоће ли следити страначко руководство и „аминовати“ (поновни) улазак у велику коалицију и под скуте Меркелове, или не?

[restrictedarea]

Тако се иницијатива новог шефа СПД-а Зигмара Габријела да се пре евентуалног уласка у „изнуђени брак“ обавезно консултује чланство, претворила у велики ризик, с непредвидљивим последицама за саму партију, за Немачку и за Европу. Судбина водеће земље Европе, констатује „Шпигл“, „лежи у рукама базе СПД-а“.

Њено „не“, које би могло да буде мотивисано колико политичком алергичношћу на велику коалицију, толико потребом да се казни (прилично непопуларно) страначко руководство, изазвало би, упозоравају политички аналитичари, не само државну кризу него и вероватно најтежу послератну кризу најстарије немачке политичке странке, која је у мају обележила век и по постојања.

Високу цену (теоретски) могућег „не“ већ склопљеном коалиционом споразуму, платила би, неспорно, и сама Ангела Меркел. Из њених страначких кругова већ се чују прекори што се ражањ припремао док је зец још био у шуми и у преговоре са социјалдемократама уопште улазило пре изјашњавања њиховог партијског чланства.

 

ЗЕЛЕНА МОГУЋНОСТ У случају да партијска „база“ СПД, која, иначе, ових дана „кључа“, заиста одбије „велику коалицију“, Меркелова би била принуђена да тражи једини могући излаз у активирању одавно прекинутих преговора са зеленима, пошто су либерали, њен пожељан партнер, на септембарским изборима доживели праву катастрофу: први пут их, од кад постоје, нема у Бундестагу.

Иако је у њеној странци било доста оних који су предлагали да се „премијерно“ уђе у коалицију са зеленима, Меркеловој очигледно није било до експериментисања. Са социјалдемократама је већ била, у првом свом канцеларском мандату, и ту нема великих непознаница. Сада би морала, у евентуалном дијалогу са зеленима, да буде много „дарежљивија“ него што је то била одмах након избора, када се очигледно радило о формалној „сондажи“ и подизању „улога“ пред преговоре са социјалдемократама.

Зелени су лоше прошли на изборима, али не би лако продали своју кожу. Конзервативцима поручују како су се већ оријентисали на „четири опозиционе године“ и не желе да буду „јефтини план Б“ Ангели Меркел у случају њеног неуспеха са социјалдемократама.

Иако ће, на крају, како се очекује, партијска база црвених аминовати оно што је већ учинило њено руководство, страначки врх неће проћи без озбиљних „огреботина“. Велики број локалних и регионалних партијских организација већ се, фронтално, изјаснио против „свадбе слонова“, како у медијском жаргону означавају политички брак две велике, традиционално ривалске странке.

И што је интересантно, наглашено критички су настројени према овој иницијативи страначког вођства, и према самом вођству, најмлађи („јусоси“, подмладак СПД) и они старији, који су у партију ушли у време Вилија Бранта и Хелмута Шмита, верујући у велике, универзалне идеје о миру, социјалној правди, праведности и еманципацији.

Ако се то деси, а десиће се, да велика коалиција добије „зелено светло“, биће то још један од парадокса насталих након избора: земљом ће владати лидер (лидерка) конзервативаца и десничара, упркос чињеници да Бундестаг у новом сазиву има (иако танку) левичарску већину. То је и разлог што се све учесталије јављају гласови и захтеви, у самој Социјалдемократској партији, да се коначно ослободи идеолошке зазорљивости и алергичности на још црвеније, Левицу која је настала од бивших источнонемачких комуниста и западнонемачких социјалдемократа, окупљаних у то време око Оскара Лафонтена, који се нису мирили са Шредеровим скретањем и вођењем странке удесно. Под тим, све снажнијим притиском, на последњем, новембарском конгресу странке у Лајпцигу, одлучено је да се СПД „отвори“ према Левици, али тек на следећим парламентарним изборима, 2017. године.

Један од истакнутијих чланова странке, с дугим стажом (четири деценије) писац бестселера, Бернард Шлинк се ових дана обратио, отвореним писмом, члановима партије образлажући зашто СПД не би требало да улази у коалицију са Унијом демохришћана (ЦДУ/ЦСУ). Ако наша партија то учини, биће на следећим изборима, поручује Шлинк, губитник, као што је то била и после претходне велике коалиције. Може руководство СПД успешно окончати преговоре о коалицији, могу њени представници бити успешни у влади, али ће се сви успеси кабинета опет приписати (искључиво) Ангели Меркел. Гласајући против велике коалиције, СПД треба да, по сваку цену, спречи нове, ванредне изборе, који би „ишли на руку“ конзервативцима. Врх странке треба да се, не чекајући 2017, окрене већини у Бундестагу која је настала после септембарских избора и крене у стварање црвено–црвено–зелене коалиције, коју би чинили СПД, Левица и Зелени. Ако таква коалиција није искључена 2017, зашто се не би формирала већ сада, уз поузданог Грегора Гизија (лидер Левице) под вођством социјалдемократа, који би дали канцелара. Ако се то не учини сада, вероватно неће бити могуће ни 2017. Ово је можда последња шанса да се то учини, наглашава Шлинк, констатујући да би се тако његова партија коначно нашла у страначком (левичарском) друштву „којем и припада“.

Подозрење две леве парламентарне странке, СПД и Левице, јесте, иначе, обострано. Левица је уверена да јој социјалдемократе све време „раде о глави“, упркос чињеници да су на источној страни Немачке, укључујући и сам Берлин, две странке имале добро коалиционо искуство.

Тренутно неспорни лидер Левице (иако не и њен формални шеф) Грегор Гизи не верује у стварне намере социјалдемократа да се отворе према његовој странци. То што је „велико отварање“ најављено на конгресу СПД у Лајпцигу сматра тактичком „игром“ страначког руководства – да се одобровољи она струја у странци која се истински залаже за црвено–црвено партнерство, како би „прогутала горку пилулу“ с великом коалицијом.

Руководство Социјалдемократске партије кренуло је, иначе, у широку пропагандну акцију како би, у последњи час, преокренуло неповољан штимунг у партијској бази. Шеф странке Габријел јавно шири оптимизам, иако у потаји очигледно стрепи од исхода партијског плебисцита.

О томе говори и чињеница да је коалиционе партнере, после потписивања споразума који је већ обелодањен, замолио да сачекају са информацијама о подели ресора и именима будућих министара: плаши се да би то могло да додатно електрише ионако наелектрисану атмосферу чланства.

Чланство је, иначе, уверено да су социјалдемократски преговарачи у надгорњавању са надменим конзервативцима (највише због убедљиве разлике у броју гласова на септембарским изборима) остали празних шака и без великих „трофеја“.

И оно што су издејствовали – загарантована најнижа сатница од 8,5 евра – на дугом је штапу, тек после 2017. године. „Нишанили“ су фотељу министра финансија, најважнији положај у влади после канцеларског трона, и нису је добили: у њој ће и даље седети њен досадашњи (конзервативни) „власник“, Волфганг Шојбле.

Од важнијих ресора, социјалдемократе ће, како се чује, добити министарство привреде (намењено шефу странке Габријелу, који ће, по уходаној пракси, бити и вицеканцелар) и спољних послова на чијем челу ће се наћи Франк Валтер Штајнмајер који је и у време велике коалиције у првом мандату Ангеле Меркел био шеф дипломатије.

Сама Меркелова ће, како се очекује, мало мењати свој тим. Срчани навијач немачке фудбалске репрезентације, преузела је очигледно опробано спортско начело да се тим који побеђује – не мења.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *