Почетна / Регион / Баук кружи Европом – баук сиромаштва

Баук кружи Европом – баук сиромаштва

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Упркос алармантним подацима о условима у којима широм ЕУ животаре њени грађани, бриселска врхушка укида програме помоћи најугроженијима, на основу пресуде Европског суда да ЕУ нема право да отвара центре за помоћ гладнима, промрзлима и босима, нити сме да троши заједничка буџетска средства да збрине своје грађане који грцају у беди

Првог децембра ове године у Солуну су умрле 13-годишња девојчица и њена незапослена мама. Узрок смрти: инхалација угљен-моноксида. То би била само још једна вест из црне хронике, да мајка и ћерка нису умрле приликом покушаја да се у хладном стану, у којем је електродистрибуција пре неколико месеци исекла струју – угреју помоћу импровизоване пећи. Мејнстрим медији, који непрестано брује о „користима и предностима Европске уније“, превидели су ову суморну причу иако она описује једну од бројних сличних судбина држављана ЕУ који, потиснути на ивицу беде, губе битку у борби за голи живот. Брутална политика штедње, коју су „периферији“ ЕУ наметнуле њене богате чланице на челу са Немачком, сваког дана збраја нове жртве.

 

УКИДАЊЕ ПОМОЋИ УГРОЖЕНИМА Бројке су неумољиве. Европом поново корача страх; овог пута је то баук сиромаштва, беде, безнађа. Према подацима Европске статистичке канцеларије, 43 милиона Европљана нема сваког дана осигуран чак ни један једини оброк, док се број оних који зависе од прехрамбених пакета које свакодневно деле хуманитарне организације – само током три године (од 2009. до 2012) попео за 75 одсто. Упркос алармантним подацима о условима у којима широм ЕУ животаре њени грађани, бриселска врхушка уместо да уводи – укида програме помоћи најугроженијима. Администрација ЕУ се ослања на пресуду Европског суда који је 2011. године одлучио да ЕУ у складу са својим уговорима нема право да отвара центре за помоћ гладнима, промрзлима и босима, нити сме да троши заједничка буџетска средства да збрине своје грађане који грцају у беди. „Како је могуће да Европа напушта своје најугроженије? Како је могуће да Европа оставља на цедилу најугроженије слојеве становништва у време када се повећава сиромаштво и социјална искљученост широм ЕУ? Како је таква политика у складу са стратегијом ЕУ да до 2020. године смањи број најсиромашнијих за 20 милиона?“, пита се Емер Костело, члан Европског парламента који тражи нове начине за помоћ великим групама преко ноћи осиромашених људи, некадашњег средњег слоја, потиснутог да скапава на маргинама друштва. Он упозорава на ужасну чињеницу да милиони породица гладују у Европи. Да иронија буде већа, у богатијим чланицама ЕУ се сваког дана баци у смеће 250.000 тона још јестиве хране.

[restrictedarea]

То је иста она ЕУ која се до пре свега неколико година дичила обећањима о благостању и високим начелима борбе за основна људска права. Шта је од тога остало, данас?

Одговор је видљив на сваком кораку. Глад носи са собом изнуреност организма, а последично и болести. Утолико је поразнији податак да више од четвртине Грка, на пример, себи више не може да приушти здравствено осигурање; међу најугроженијима су деца и труднице. Према подацима хуманитарне организације „Доктори света“, чак 27,2 одсто становника Грчке не може да плати ни основну здравствену заштиту. Зато је све више деце која нису вакцинисана, јер само издатак за вакцинисање детета до шесте године износи од 1.400 до 1.800 евра. Председница организације Ана Маили каже да је током последњих девет месеци анализирана здравствена слика 10.633 деце, од којих би 6.580 морало бити вакцинисано. Али није. Што повећава опасност од зараза и повратка болести за које смо мислили да су давно искорењене. Незапосленост у Грчкој прелази 27 одсто, у женском делу популације чак 30 одсто. Уједно је број мртворођене деце порастао на алармантних 21 одсто. Да је вођама ЕУ пречи капитал и профит од благостања својих поданика, открива податак да и Словенија, захваљујући притисцима из Брисела, мора да „реформише“ своје здравство тако што ће смањити досадашњи ниво обавезне здравствене заштите науштрб услуга које ће се убудуће плаћати, уз стално срозавање списка лекова који се добијају на рецепт наушртб оних које треба платити, при чему се домаћи лекари довијају како да пруже здравствену заштиту бар малишанима чији су родитељи остали без посла.

 

СОЦИЈАЛНЕ САМОУСЛУГЕ Док прваци ЕУ распредају о „крају рецесије“ и најављују излазак из (све дубље) кризе, живот из дана у дан демантује такве процене. Француску (коју води најнепопуларнији председник) економисти описују као „новог болесника Европе“, док су у Великој Британији, Словенији и многим другим чланицама ЕУ управо почеле да раде „социјалне самоуслуге“. У њима основне животне намирнице могу да пазаре они који не могу да саставе крај са крајем, а улазницу за „трговачки рај за сиромашне“ обезбеђује потврда центра за социјални рад којом доказују да су незапослени или примаоци социјалне помоћи, с обзиром на то да и многи запослени примају тако ниске наднице да су испод прага сиромаштва, или плате нису видели месецима иако свако јутро долазе на посао, уздајући се у обећања газде да једна од окаснелих плата „само што није“. Иако бакалнице намењене најсиромашнијима продају намирнице са попустом од 70 одсто, за многе је то још увек прескупо.

У Крању, варошици удаљеној 25 километара од словеначке престонице, први такав дућан отворила је Мирјана Ковачич, која се као учитељица музичког преселила пре 35 година из Бањалуке у Словенију. Идеју за овакав подухват помоћи суграђанима добила је у Ријеци, у суседној Хрватској, однедавно такође чланици ЕУ.

„Бољитак? Ми не видимо никакав бољитак. Требало нам је 15 година да се извучемо из кризе која је кулминирала почетком 90-их година прошлог века. А сада је ситуација много гора. При чему бољитак нећемо осетити ни за 20 или 25 година“, оцењује за АФП 34-годишњи Мануел Морено, огорчен над чињеницом да је управо изгубио посао у једној мадридској хуманитарној организацији. У Шпанији (којој је озлоглашена ЕУ Тројка позајмила 41,3 милијарде евра како би од банкрота спасла своје банке) све више бескућника своје преостале дане проводи копајући по ђубрету на улицама некада просперитетних градова. Сваки четврти Шпанац је незапослен. Економисти упозоравају да је једини позитиван ефекат свеобухватног бриселског подухвата спасавања појединих банака уистину представљало „куповање времена“ за немачке банкаре, који су тако успели да наплате своја потраживања или добили прилику да се отарасе безвредних финансијских папира, продајом ненаплативих обвезница Европској централној банци. У Португалу је ситуација слична оној у Шпанији и Грчкој, па чак и гора. Истина, статистика више не бележи пораст незапослености, али су анализе потом откриле да је то зато што су многи незапослени једноставно одустали од свакодневне потраге за послом. Јер посла нема, па нема.

 

Јејтсова порука Није ништа боље ни у Ирској, која се у јавности представља као европска „успешна прича“, пошто овог месеца та држава и званично излази из европског програма помоћи посрнулим банкама. Влада у Даблину је за спас банкарског сектора позајмила 85 милијарди евра. Упркос томе, све више људи емигрира из Ирске. Због „мера“ ЕУ су дебљи крај поново извукли запослени, док су најбогатији одлично прошли. Од 2007. па до данас профити расту; порасли су за 21 одсто, док се незапосленост младих попела на 30 одсто, а однос бруто дугова према друштвеном производу попео на 125 одсто. Према званичним подацима, око 450.000 Ираца сваки други дан остане без оброка. Вредност некретнина је пала за 57 одсто, а финансијске куће ирске државне обвезнице и даље означавају као „ђубре“. Уз све то Тројка, која попут тутора будно надзире сваки потез Ирске, има право да јој наметне нове (финансијске) казне уколико ирска влада покуша да изврда неумољиве „препоруке“ диктиране из Берлина преко Брисела. Разлог за следећу казну би могао да буде нетом усвојени буџет, јер је ирска влада одлучила да буџет смањи за 1,5, а не за 1,8 одсто колико је тражила Тројка. Финансијски министар Мајкл Нолан истиче да „народ више не може да поднесе“, да је мука претешка и да „сувише дуго жртвовање може да претвори срце у камен“.

Своје тврдње је поткрепио цитатом из песме ирског песника Јејтса из 1916. године; то је година ирске побуне против Велике Британије. Тада је, док су се ирски регименти под окриљем британске империје борили у Фландрији против немачких трупа у Првом светском рату, британски генерал Џон Маxел војном силом на бруталан начин у Ирској угушио захтеве за независношћу. Јејтс је тада написао да се „све из корена променило“ и да је рођена „грозна лепота“, поздрављајући коначни раскид Ирске са Великом Британијом. Ноланова порука „партнерима у ЕУ“ је отуда више него јасна – не притискајте нас више, да се историја не би поновила, с том разликом што су у конкретном случају у улози Лондона данас Брисел, односно Берлин.

У исто време, на десетине хиљада људи најразличитијих политичких уверења у Милану, Торину и другим италијанским градовима већ данима демонстрира против политике владе у Риму и Европске уније. „Политичари су нас дотерали до глади, уништили су идентитет наше земље и поништили будућност једне целе генерације“, пише на плакату „Комитета 9. децембар“ који је окупио најразличитије организације да, под слоганом „Отпор је дужност“, пруже отпор политици ЕУ. Они позивају Италијане да се одупру евру, Бриселу и влади Енрика Лете. Торинска „Стампа“ извештава да се током демонстрација догодило чудо невиђено – заједно су против домаће власти и ЕУ демонстрирали љути ривали, навијачи „Јувентуса“ и „Торина“.

На све то, из Берлина већ годинама стижу само увредљиви коментари типа: „Зашто бисмо ми морали да радимо за лење јужњаке који мисле да новац расте на дрвећу?“ При чему се пренебрегава чињеница да је Немачка 2006. била у дефициту иако је био забрањен уговорима ЕУ, али је немачки канцелар Шредер тада испословао да Немачка буде поштеђена кажњавања због кршења европских прописа. Јефтини кредити које су на тај начин на ЕУ тржиште пласирале немачке банке јесу један од најважнијих узрока садашње кризе, али то немачки медији прећуткују. Што је суштина политике и Ангеле Меркел, која је осигурала већ трећи мандат на челу Немачке; она је оличење политике за коју је отпис дугова „незамислив“ и „штетан“ по немачке интересе. При чему се заборавља да је 27. септембра 1953. године у Лондону био потписан Лондонски уговор о немачким дуговима, који је велике немачке дугове смањио напола, а отплату преосталих продужио на читавих 30 година. Међу земљама које су на тај начин опростиле дугове Немачкој биле су не само Ирска, Италија, Шпанија него и Југославија и Грчка. Тада су, дакле, упркос разарању које је током Другог светског рата скривила Немачка – дугови могли да се смање, чак и отпишу. А данас Немачка, заборављајући помоћ која јој је била пружена од стране жртава њене агресије, у ЕУ диктира политику која уништава њене некадашње доброчинитеље.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Pa ovo naprosto nije tacno
    ,,Pa tamo su kuce od cokolade,
    Prozori su od marmelade,
    Tamo radi ko sta hoce
    tamo raste svako voce…..,,
    E sa ovom pesmicom se ne lazu vise ni mala deca




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *