Време судбоносних одлука

Пише Мирјана Васовић

„Они, национално неодговорни, наваљују на вас огромно бреме националне одговорности: да пристанете на све то што су сами – без вас, у име вас, а уместо вас и свих нас – по бриселским кулоарима договарали.  Да пристанете на предају Космета”

Није нимало лако говорити људима измученим дугогодишњим искуством изгнанства и избеглиштва. Онима који су изгубили све што су некада стекли и имали, који су остали, опљачкани и понижени, не само без своје имовине, већ и без својих најдражих. Људима у чије су се куће уселили туђинци, чије су њиве узурпирали разбојници, а чије су најближе прогласили за вечито нестале: остављене без гроба на коме би се могла запалити свећа, а тиме и без вечног  спокоја.

Тешко је било шта говорити људима који су толике године суочени са равнодушноћу оних који владају њиховом државом –  али и равнодушношћу великог броја својих  саплеменика, Срба изван Космета – пред страшном судбином која их је затекла. Посебно их је тешко на било шта навраћати, или од било чега одвраћати. Људе суочене  са оном врстом равнодушности која ту и такву судбину Срба из Покрајине чак и не назива  правим именом: „прогнанство“, „отимачина“, „убијање“ и сл., већ је кити фразама  као што су „расељена лица“, „нестала лица“ – прикривајучи тако њен прави смисао и трагичност. Као да је реч о људима који су једноставно својевољно отишли са свог огњишта „трбухом за крухом“ .

 

ВАМА, БЕЗ БОРАВИШТА И … Није лако било на шта упућивати или било какве поруке прослеђивати људима који су прошли праву голготу у својој сопственој земљи на путу остварења основних људских права: на родни лист (сведочанство да уопште постоје на овоме свету), на држављанство, на рад, на школовање, на здравствену и сваку другу заштиту. Шта рећи људима без признатог идентитета, боравишта и пребивалишта, онима које је њихова сопствена држава претворила у савремене апатриде? Људе од којих су многи годинама живели по сабирним центрима, или на периферији великих градова Србије, као у неким модерним, али не и лепшим или хуманијим, казаматима. Људима од којих многи  и данас живе на ничијој земљи. Значи, људима и без земље и без имена.

Тешко је било шта саветовати изданим људима, које су сопствена домовина (тачније, власт) па и део Цркве, оставили на цедилу. Власт, тиме што деценијама не поставља гласно, за њих најважнија, питања: о отетој имовини, узурпираним фабрикама и предузећима, изгубљеним радним местима, њиховим најмилијима (оним „несталима“) и њиховим џелатима. Која снисходљиво ћути пред „међународном заједницом“, упорно пренебрегавајући нецивилизацијска кршења њихових права: на слободу кретања; на свој језик, веру и културу; на повратак изгнаника својим домовима; на повраћај отете имовине; на обештећење за узурпирана или порушена привредна и културна добра; на обнављање оскрнављених гробова. Која прећуткује хиљаде нерешених случајева убистава, али и фарсична суђења за ратне злочине над српским народом са Космета, и толерише третман и убијање наших хашких оптуженика. Уместо да решава деценијске проблеме косметских Срба, да им пружа утеху за патње кроз које пролазе, да им помаже у очајничком отпору који покушавају да пруже, власт сопствене земље их хапси и кажњава, док истовремено ћутке прелази преко ослобађајућих пресуда албанским злочинцима. Свој народ свађа и завађа (дајући, „по заслузи“, понеку цркавицу једнима, а  ускраћујући је другима којима је најпотребнија). И непрестано га дели: на оне с ове и са оне стране „административне границе“; на оне јужно и оне северно од Ибра; а онда ове потоње на сарадљиве и на „екстремисте“.

Незахвално је било шта говорити онима за које су, свих ових година, највише били заинтересовани међународни и сви остали политички или НВО мешетари, који су у њима видели само учеснике разноразних „пројеката“. И измучене, прогнане,  људе учили „толеранцији“ према Злу, опраштању својим џелатима,  прихватању сопствене кривице за патњу која им је нанета. Ови мешетари су у њима видели само добар извор сопствене зараде, начин да  оправдају профит добијен од бројних „непрофитних“ организација и фондова који се баве финасирањем „одрживог развоја“ свега и свачега, али не и људског живота и достојанства.

[restrictedarea]

Њихова сопствена држава их се изненада сетила у тренутку када је њеним властодршцима затребало да „потврде своју јединствену политику“ (другим речима, свој опстанак на власти и улазак у просвећене кругове еврократије).

Уистину, после толико година су вас се сетили, тек да вас извуку из запећка (давно тамо остављене и  заборављене), да обришу са вас прашину и ставе вас у погон своје погубне и издајничке политике чији је једини циљ власт сама по себи.  И као што вас и даље називају „расељенима“, а не прогнанима, „несталима“, а не убијенима, „екстремистима“, а не родољубима,  тако ни своју политику не зову издајом националних интереса, рушењем Устава и уставног поретка, распарчавањем државе, избацивањем сопственог народа  из своје државе, тј. стављањем под туђу власт  – све што та политика у основи јесте –  већ   „спасавањем косметских Срба“, „очувањем  целовитости Србије“ и „најбољим путем ка ЕУ интеграцијама“.

 

УЗЕЛИ СУ СВЕ ОСИМ ДОСТОЈАНСТВА Није нимало случајно да све данашње главне актере овакве политике можемо, преносно речено, назвати оцеубицама; као и да сви они представљају политичке конвертите, тзв. превртаче у политици, у правом смислу те речи. То су политичари који не само да су издали, већ и драстично променили своја изворна политичка уверења: преко ноћи, од традиционалиста су постали либерали, од националиста Европејци, од патриота издајници  сопствене домовине, националних интереса и народа.

Не само да су се одрекли своје некадашње идеологије, већ и својих некадашњих вођа (са којима су годинама  били на истој страни,  а који су их и лансирали на политичку сцену). И не само да су их се одрекли, већ су их, у свом превратничком заносу, хапсили, изручивали непријатељима и невине послали у Хашки затвор, не распитујући се за њихову даљу судбину. Као ни за вашу – све до недавна.

Није лако на било шта наговарати или од било чега одговарати људе уцењене захтевом да изађу на лажне и вероватно лажиране изборе; да гласају по законима узурпатора своје земље; под окриљем самопрокламоване државе настале на костима њихових предака, овенчане крвљу њихових најмилијих. Уцењене захтевом да гласају за сопствену пропаст, што је највећа трагедија која им се за све ове године могла догодити. Незахвално је убеђивати људе чијим се најдубљим егзистенцијалним страховима тако бестидно манипулише; крајње застрашене неизвесношћу која прати сваку одлуку  коју би могли донети. Као у оној причи о тамном вилајету: „ако уђеш кајаћеш се, али и ако не уђеш можда ћеш се горко кајати“.

Али, најтеже од свега је саветовати било шта вас које терају да се определите противно сопственој савести; шта више, противно свом здравом разуму. Противно својим најдубљим уверењима о правди и правичности. А то значи, противно свом људском достојанству. Вама, који сте приморани  да одлучујете о нечему што је давно унапред одлучено, да бирате нешто што је давно изабрано, да се опредељујете без могућности слободе избора и одлучивања. Који сте присиљени да се добровољно одрекнете онога чега се свих ових година, под бременом претњи и насиља, нисте хтели одрећи. Присиљени да добровољно предате оно што вам је већ силом отето и да тако сопственим гласом, на изборима без избора, потврдите ту отимачину.

Шта ја вама могу да кажем у овом најболнијем тренутку целокупног вашег избегличког искуства? Вама, којима су све до сада узели осим људског достојанства које гарантује слободан избор. Избор да се определите по сопственој савести: да ли ћете бирати, када ћете бирати и за кога ћете гласати.  Наводећи вас данас да „добровољно“ и „за ваше добро“ изађете на „слободне“ изборе под законима окупатора, не само да вас поново протерују из сопствене земље, већ руше само ваше људско достојанство.

Они, национално неодговорни, наваљују управо на вас огромно бреме националне одговорности:  да пристанете на све то што су сами –  без вас, у име вас, а уместо вас и свих нас – по бриселским кулоарима договарали. Да пристанете на предају Космета.

Оно чега смо сви морамо бити болно свесни јесте да „дати“ и „отети“ никако није исто: сасвим су различите ствари када вам се део територије отме силом, или када на тако нешто сами, добровољно, пристанете (уступите је, продате, замените, поделите, или шта већ).  Када једном добровољно на предају  пристанете, када потпишете сагласност да вам се одузме део сопствене земље – повратка нема. У првом случају, увек задржавате морално право да тражите повраћај отетог и могућност да се, једног дана, било то и за сто година, за тако нешто изборите: морално право повраћаја онога што је отето не застарева, као ни сви остали ратни злочини.   Морамо бити болно свесни да питање Косова и Метохије никако није ни само питање отете територије (рудног блага, плодне земље, и сл.); а није ни једино питање „решавања свакодневних проблема људи који тамо живе“, како нам сервирају данашњи „преговарачи“. Питање Космета је питање идентитета. Косово и Метохија чине окосницу српског националног идентитета. Стога, добровољно пристајање на одузимање Космета (што ови избори подразумевају) представља директну претњу опстанку Србије као државе и нације.  Предаја Космета потире наш идентитет, наше корене, нашу историју, нашу државу; оно нас Србе потире и као људе и као нацију. А то и такво бреме одговорности су на вас, позивом на ове изборе, навалили. Стога су управо ти избори у правом смислу речи „историјски“ – јер могу да запечате нашу историју на Космету. А без Космета, ми ћемо, у целини, бити народ без историје. И шта ћемо рећи када нас наша деца или унуци буду једног дана питали: „Да ли си и ти гласао на „оним“ изборима тата“? Или, „зашто си својим гласом омогућио да нам отму историју деда?“

И опет  се питам шта је то што у оваквој ситуацији могу да вам поручим, да вам саветујем или да вам не саветујем. Вама, на које је наваљено велико бреме одлуке о будућности ове наше државе и који под бројним противречним захтевима и позивима са јавног места остајете подвојени и збуњени. На какав наговор имам право и да ли га уопште имам? Да ли је упутно ишта тим поводом рећи људима суоченим са безочном и неправедном Силом која је притисла са свих страна, подједнако од стране својих (сопствене власти), од туђина и од непријатеља? И размишљам, постоји ли било који начин на који јој се, у овим околностима, могу супротставити уцењени, застрашени, издани и немоћни људи којима није преостало ништа друго и ништа више од пуког људског достојанства;достојанства потхрањеног свешћу да све до сада, упркос свему, нису поклекли пред силом ни пристали на неправду. Како је, уопште, могуће сачувати људско достојанство, а не угрозити сопствени опстанак и несигурну и крхку егзистенцију.

ВАМА, УЦЕЊЕНИМА… Оно што ми пада на ум јесте да вам, уместо великих говора, испричам једну кратку причу (коју је, чини ми се, написао чувени немачки писац и позоришни редитељ Бертолд Брехт). Прича се управо зове „Мере против Силе“, а ја ћу је препричати водећи рачуна да задржим суштину њене поруке, чак и ако у детаљима одступим од оригинала.

Ево како отприлике гласи та прича. „Када се господин Уле на једном скупу пред многима изјаснио против Силе, приметио је да га људи застрашено гледају, узмичу и одлазе. Окренуо се и видео да иза њега стоји Сила. „Шта си то рекао?“ упитала је Сила. „Изјаснио сам се за Силу“ брзо је одговорио господин Уле. На изласку из сале, његове присталице га упиташе има ли он кичму. „Немам кичму за ломљење“ одговорио је господин Уле и онда им он сам исприча следећу причу:

„У кућу господина Егеа, који је знао како поступати у сличним ситуацијама, једнога дана, за време окупације, упао је представник стране силе показујући му потврду на којој је писало да му припада свака кућа на чија врата закуца; такође, да има право да користи све што се у њој нађе; и најзад, да свако од кога то затражи има обавезу да му служи. „Хоћеш ли да ми служиш?“ упитао је агент господина Егеа. Господин Еге се макнуо с врата, пустио силника у кућу, поставио сто, распремио кревет и као тог дана чинио је исто седам пуних година. Али, за све то време, ма шта да је радио, једног се добро чувао: а то је да не изусти ни једну једину реч.  Сад, после седам дугих година, агент стране Силе се од силног јела, спавања и заповедања толико угојио да је умро. Господин Еге га је без речи увио у ћебе, изнео и бацио на ђубре, распремио сто, наместио кревет, проветрио кућу, стао на сред собе и гласно одговорио „НЕ!“

Писац је на овај начин описао како поступа човек који се нашао у ситуацији немоћан да се директно супротстави неумољивој и осионој Сили која му је узурпирала дом, али власан да сачува бар делић личног интегритета и достојанства, слободу да начини сопствени избор. У таквој ситуацији се и ви данас налазите.  И морате да нађете начин да сачувате своје људско достојанство, своје право на сопствени избор под притиском осионе Силе, ма са које стране он долазио. А бирате између тога да ли ћете остати у својој држави Србији или ћете дозволити да вас силом (или лукавством, свеједно) из ње избаце, на исти начин на који су вас једном силом избацивали из сопствених кућа. Бирате између тога да ли ћете добровољно предати своју постојбину узурпаторима, или ћете потомству оставити завет и аманет да је, отету, неког срећнијег дана, милом или силом, поврате. Да ли ћете ви бити они који ће отписати део своје земље (њен најсветији део) за коју су се часно бориле све претходне  генерације. Или ћете, пак, унуцима својих унука, а они праунуцима својих праунука оставити аманет: „На Косово и Метохију имамо историјско право; оно нам је силом и неправдом отето; сви ви, стога, имате моралну обавезу да га повратите; а сами просудите на који начин ћете, у датим околностима, тај морални императив испунити“.

Оно чиме данас заиста располажете, што вам је једино преостало и што никако не бисте смели да проћердате изласком на ове присилне изборе,  јесте етос непристајања – ваш најбољи савезник. То је, у ствари,  време испуњено непристајањем које стоји на располагању свакој потлаченој, али тврдоглавој, мањини, упорној да оствари своје циљеве, да сачува своју земљу и национално достојанство и не поклекне пред садашњим претњама, притисцима и насиљем. Загледане у будућност, потлачене мањине које краси етос непристајања неће ни једним својим чином ускратити долазећим генерацијама шансу  да остваре то  што оне нису могле или умеле.

Стога, у ситуацији притисака и насиља у којој се данас налазите – изразите своје непристајање. Немојте се уписивати у бирачки списак у чијем заглављу стоје обележја друге, непријатељске и лажне, узурпаторске, државе. Ако сте уценама присиљени да се упишете у бирачки списак – не излазите на гласање. А ако се, застрашени неизвесношћу, не усуђујете да одбијете излазак на гласање – ипак немојте  гласати.  Већ, када се нађете иза паравана, кад останете сами са својом свешћу, кад постанете свесни да вам није остало ништа осим људског достојанства које даје право да слободно изаберете (да ли ћете, када и за кога гласати); када постанете свесни да ово није гласање за неку тамо локалну, општинску српску власт, већ да ваш глас одлучује о будућности Космета, Србије и свих нас; свесни да у том тренутку доносите одлуку у прилог моралног права будућих генерација, наших потомака, да учине оно за шта ми данас нисмо имали снаге, памети, могућности или храбрости (што им нико никада више неће моћи да ускрати); тада изразите своје непристајање. Узмите гласачки листић, савите га и празног убаците у кутију; или га прецртајте у знак протеста и тиме га учините неважећим; или, пак, урадите исто оно  што је господин Еге (у причи коју сам вам испричала) применио као „меру против Силе“ и средство да очува сопствено право на избор: великим словима упишите на њему „НЕ!“

 

Излагање на трибини Одбора за одбрану Косова ДСС – Крагујевац, 18.10.2013.

[/restrictedarea]