Почетна / Други пишу / Владимир НЕСТЕРОВ: ЕВРОПА СИРОМАХА

Владимир НЕСТЕРОВ: ЕВРОПА СИРОМАХА

Eurostat, статистичка агенција Европске уније, сумња у озбиљност обећања европских политичара да ће до 2020.године спустити број сиромашних на 20 милиона људи. Данас тај показатељ износи 120 милиона! Експерти Eurostat-а тврде да је изузетно проблематично смањење те цифре 6 пута за само 7 година, па још у условима дуготрајне финансијско-економске кризе. У ствари – прецизније речено – то је незамисливо.

У извештају за штампу Eurostat-а каже се да без одговарајуће политике која би сасвим променила тенденције у области борбе са сиромаштвом, Европа неће ништа постићи. Представљајући наведени документ публици, руководилац Eurostat-а Валтер Радермахер је одлучио да не одговори на питање да ли је Европска унија уопште у могућности да победи сиромаштво.

У Европској унији је општеприхваћено да највећу претњу благостању Европљана представља такозвано монетарно сиромаштво, у коме живи скоро 84 милиона људи. Показатељ монетарног сиромаштва приказује број људи чији су стварни приходи испод 60% од медијане за земљу. У Европи се сматра да такав ниво сиромаштва гарантује физиолошко преживљавање.

У Немачкој, на пример, 2011.године, према подацима немачког статистичког бироа DESTATIS, испод прага сиромаштва је живело 15,8% Немаца, који и у тој земљи износи 60% просечног прихода по човеку, а то је 940 евра месечно. Неки украјински или белоруски становник би на то рекао: „Ех, да је и нама такво сиромаштво!“ Рекао, и не би био у праву, јер су цене у Немачкој неупоредиво више него цене у земљама Заједнице Независних Држава. Почетком новембра је у Немачкој 1 литар 95-октанског бензина коштао 1,51 евро, хлеб – 1 – 5 евра, килограм говеђег филеа – 18 – 25 евра.

Осим сиромаштва због недостатка новца постоји и социјално сиромаштво које се исказује најчешће преко незадовољавајућих услова живота и немања квалитетне исхране. У социјалном сиромаштву у Европи живи 43 милиона људи.

Осим тога, за приближно 39 милиона људи се каже да су „социјално неприлагођени“. У ту групу спадају они људи, код којих се њихова могућност за рад користи са мање од 20% њихових могућности. Скоро 14 милиона од њих нису угрожени ни новчано, ни социјално, али их званична статистика сматра за сиромахе. У ствари – тачно! Јер осећање да си непотребан понекад доноси више трауме него мањак новца.

* * *

Како се сиромаштво у Европи шири, све је значајније питање исхране, мање или више подношљиве. Недавно је Међународна федерација заједнице Црвеног крста и Полумесеца приказала извештај из кога произилази да милиони Европљана нису у могућности да се прехране сопственим средствима. Они су принуђени да траже социјалну помоћ.

Генерални директор Међународног комитета Црвеног крста (МККК) Ив Дакор каже да још од времена Другог светског рата није било тако широке операције указивања помоћи Европи у прехрамбеним намирницама. По његовим речима „У Европи је тренутно „најтежа хуманитарна криза у последњих шест деценија“. 

Статистика сведочи да се у 22 државе Европе од 2009.године до 2012. број особа које траже социјалну помоћ са 2 милиона људи попео на 3,5 милиона (за 75%). Чак ни у богатој Немачкој без помоћи у прехрамбеним производима или бесплатним оброцима не може да опстане 600 хиљада људи.

Понекад људи, као у Француској, морају да бирају између плаћања станарине и прихватања исхране у „народним кухињама“. Пред претњом да ће бити исељени три четвртине сиромашних Француза пре прихвата бесплатну чорбу, него да изгуби кров над главом.

Наравно да нико неће причати о масовној глади у релативно добростојећој Немачкој, земљама Бенелукса, Скандинавији, уосталом – и у већ поменутој Немачкој. Много је тежа ситуација у Шпанији, Грчкој, Италији, као и најсиромашнијим земљама Европске уније, на пример у Румунији.

У Шпанији се број људи који живе у апсолутном сиромаштву дуплирао у односу на 2008.годину и сада их је 3 милиона. У овом периоду је изузетно тешка ситуација у Италији у којој је због финансијско-економске кризе затворено преко 100 хиљада предузећа малог и средњег бизниса, што је довело до наглог скока незапослености, као и јаког осиромашења становника.

Две трећине одељења Црвеног крста у земљама Европске уније принуђене су да Европљанима који су у невољи деле прехрамбене производе. Посебно много посла радници Црвеног крста сада имају у Шпанији. У 2012. Црвени крст Шпаније је гладним Шпанцима поделио преко 33 хиљаде тона намирница. Помоћ је тражило 3 милиона грађана. Осим тога, Црвени крст је у низу случајева помагао плаћање комуналних дажбина. Материјалну помоћ је добило преко 20 хиљада шпанских породица.

У сиромаштву живи и сваки седми Румун – преко 3 милиона људи. Релативни ниво сиромаштва у Румунији се попео до 40%. Румунски Црвени крст дели помоћ у храни већ четврту годину. У 2012. добило ју је преко 80 хиљада породица.

* * *

Крајем априла ове године новине The New York Times су објавиле репортажу из Грчке у којој се преноси прича Леонидаса Никоса, директора основне школе. Он каже да се на одморима између часова деца више не играју, да данима круже око школе и да чак и на одморима претражују канте за смеће како би нашли нешто за јело. Ради се о Пиреју, радном предграђу Атине. Дечји родитељи често признају да већ много месеци безуспешно траже посао. Сва њихова уштеда је давно истрошена, тако да се живи од ограничене количине макарона и кечапа.

А ево каква је ситуација у Пољској, у којој 2,5 милиона људи живи на нивоу који је испод минималног нивоа за преживљавање. Свако треће дете у Пољској је на сопственом искуству научило шта је то сиромаштво. У тој земљи гладује свако десето дете. А за 70 хиљада деце ручак у школској кухињи представља једини оброк у том дану, – јавља Dzennik – Gazeta pravna у марту ове године.

„Скоро 8% деце ујутро не доручкује и не носи са собом ужину у школу“ – писале су крајем фебруара пољске новине Rzecz рospolita. Најлошије се хране деца узраста између 6 и 12 година“. То може да значи да у земљи гладује укупно 800 хиљада деце, – каже се у извештају „Глад и дечја неухрањеност у Пољској“ који је припремила издавачка кућа „Мејсон“.

Данас у Пољској има преко 14% незапослених. Уосталом, незапосленост је у Европској унији достигла рекордних 12,2%, што обухвата 19,5 милиона људи. И незапосленост младих може да запањи: 23%. Интересантно је да су у Украјини ти показатељи бољи: 8 %, односно 19 %.

Јасно се запажа коорелација између нивоа незапослености и проблема деце. У Шпанији незапосленост износи 21%, а недовољно се храни 25% деце. Шпанија, Италија, Грчка – то су најкарактеристичнији примери у вези са тим. Деца која су завршила школе, па чак и факултете, настављају да живе са родитељима. Где да иду , кад нема посла?

У Грчкој је економска катастрофа потпуно уништила „европску“ потрошачку свест средње класе. Прво су им сасекли плате и одузели гаранције да ће и даље радити, а затим су почели да их отпуштају без икакве новчане надокнаде. Највећи број деце (55%) из таквих породица у Грчкој није запослен. Наравно, породице нагло сиромаше и распадају се. Све је нижа посећеност школа, а истовремено нестају и перспективе за запошљавање, а осећање да се посао никада неће наћи постаје све јачи. Много је младих који до својих 30 година уопште не успевају да се запосле. Незапосленост значи и немогућност да се оформи породица, да се имају деца. У први план долази неформална солидарност случајних уличних група. Синови сиромаха прилазе анархистима. Свакако да се не одазивају сви на пароле неонациста из партије „Златна зора“, али су они ипак спремни да се боре због дотока имиграната, посебно балканских и блискоисточних наркодилера и сутенера.

* * *

Ово су само неке карактеристике социјалног изгледа Уједињене Европе. У парадним извештајима лидера ЕУ о томе се не говори баш често. Брисел се нада да ће „растурање“ тржишта постсовјетских земаља „Источног партнерства“ (у првом реду Украјине) тако што би се са њима формирала зона слободне трговине и ограничавао њихов економски суверенитет омогућити Европљанима да ако не могу да се избаве из свог све лошијег положаја, бар ће моћи да на неки рок помере социјалну беду која се надвија на земље Европске уније…

(Преводилац: Д.Пантић)

„Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Стандард је дискутабилна и променљива категорија. Некада су народи света живели за данашње појмове много сиромашније, без технологије па су ипак опстали, а да ли ћемо ми то је питање.Статистике, признатих и непризнатих научника су глупост као и они сами мада су им признали умеће лапрдања. Није проблем у сиромаштву већ у људској похлепи и глупости да већина светске популације прихвати наметнуте стандарде од умоболне и крајње безобразне мањине. Прича о Новом светском поретку о томе и говори. Чињеница да су појединци спремни да злочиначки малтретирају друге народе, убијају , пале , а у новије време их продају у деловима као робу датира од почетка цивилизације о којој учимо. Реално могуће је и другачије под условом да се људска психа промени и да пожели нешто добро и праведно да уради за друге људе. Ако седнемо и размислимо шта нама реално треба да будемо срећни видећемо да то нису ни виле ни скупа кола ни друге материјалне ствари, једино што човека чини човеком и раздваја га од животиње је саосећање и љубав. Да ли је тога ишта остало у нама?Европа ме не занима ни европски стандард. Моја визија среће је да имам поред себе човека који ме воли и који ми греје постељу и када ме погледа да у његовим очима видим себе. Што се мене тиче , срећан Вам пут , ја остајем овде и наздравље Вам стандард и радно време од 24 сата.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!