Почетна / Колумне / Турчин је рекао шта је мислио

Турчин је рекао шта је мислио

Пише Драгомир Антонић

За Вашингтоном и Бриселом кренули су и други из Анкаре, Софије, Тиране, Темишвара, Будима и Сегедина. Сарајево, Загреб и Скопље да не помињем. Ускоро ће бити обелодањени и оштри захтеви из Новог Пазара, Тутина, Бујановца, Прешева, Малог Иђоша и Доњег Таванкута…

Обистинило се. После октобра стигао је новембар! Ко га је дочекао, ваља да га проведе у Србији. Девет великих Крсних слава славиће се овог месеца. Толико о традицији. Она је у сваком случају лепша него данашњица. Мада се не би требало предавати, јер и садашњост протоком времена постаће традиција, а блиска будућност којој се надамо ни изблиза неће бити лепа, као што верујемо. Зато нам преостаје да верујемо у себе и да уз Божју помоћ сами кројимо сопствену судбину.

 

ТАКО ЈЕ НА СЕЛУ… Туђа рука свраб не чеше, каже народна пословица. Ако некаква помоћ стигне, добро је, али се ми на њу не смемо ослањати. Оно што сами створимо и урадимо то нам је. Каква нас времена чекају, о томе одлучују велике силе, које су данас, буквално, у стању да ведре и облаче, односно да изазивају климатске промене како њима одговора. Богу хвала, октобар је бар климатски био благодаран. Топло време са неколико кишних дана омогућило је да се летина сакупи а вредни домаћини су њиве за нове сетве припремили. Стајско ђубриво по њивама растурили, њиве поорали а кад ће их засејати зависи од врста жита и пољопривредне културе коју су одабрали. Припремни су радови обављени и сад се може на топлом сунцу са комшијама разговарати и уживати. Тако је на селу. Јесте да нам је село све старије и са мање становника, али још увек постоји. Ако о њему данас поведемо рачуна, оно ће нам врло брзо добрим узвратити. Србија је увек пољопривредна земља била.

[restrictedarea]

У граду је другачије. Саставља се крај са крајем, намети стижу свакодневно, плате повремено и кад вода пређе преко гуше, почиње копрцање и дозивање у помоћ. Помоћ нема ко да пружи. Осиромашило се, а и неки страх од „бољег“ сутра се увукао у људе, те и они који би ближњем могли помоћи ућутали су се и сакрили. Чекају, а ни сами не знају шта, све надајући се некаквом чаробном штапу који ће дигнути завесу испред наших очију пред којима ће се указати призори из наше младости: бесплатно школовање и лечење, летовања и зимовања, јефтини кредити, пензије које прате личне дохотке уз обавезне вишкове по завршном рачуну, тринаесте плате, регресе…слободно наставите сами да дописујете. Ја не могу свега да се сетим. Ако се некад завеса и подигне, наведене призоре сигурно нећемо видети. Једноставно, та времена су прошла и што се пре ослободимо илузија, можда нешто и учинимо за своје добро. Они који се нису раније много уљуљкивали, а то су већином обични људи и сељаци који се у добру нису разметали, јер су знали да ништа није вечито, а добро понајмање, припремљенији су за недаће које су дошле и које ће нас тек стићи. Другима преостаје само да се што пре привикну и одустану од жалопојки и самосажаљевања. Од њих никакве помоћи нема.

 

ЗАУЗВРАТ – ВЕЛИКО НИШТА Како је у обичном, свакодневном животу тако је и у политици. Милости и пријатељства нема. Без обзира колико себе уверавали да ће нам евроунијатски пријатељи помоћи ако испунимо још неки услов. Нема услова који испунили нисмо. Тешко ми је све набројати, али их ви пребројте. Почните од првог услова да се испоручи Слободан Милошевић хашким џелатима до потписивања Бриселског уговора. Параду педера можете прескочити. Свашта смо испуњавали, курти и мурти се извињавали, свакојаке будале и преваранте дочекивали, а заузврат шта смо добили? Велико ништа. Стизала су и још ће стизати само нова условљавања и нова понижења. Ма колико се ми мењали и трудили да се прилагодимо другима, да услишимо сваки њихов захтев, они су све горопаднији и безобразнији, захтевајући и ствари које им раније нису биле ни на памети. За Вашингтоном и Бриселом кренули су и други из Анкаре, Софије, Тиране, Темишвара, Будима и Сегедина. Сарајево, Загреб и Скопље, да не помињем. Ускоро ће бити обелодањени и оштри захтеви из Новог Пазара, Тутина, Бујановца, Прешева, Малог Иђоша и Доњег Таванкута. На све захтеве ми ћемо дипломатски са респектом одговорити да не би случајно угрозили процес евроунијаћења. Кад је претходни српски председник одлазио у Поточаре и извињавао се због Сребренице, писало се да то нема никаквог смисла. Кад је садашњи председник Србе из Босне и Херцеговине и Републике Српске прогласио Босанцима и успут се извињавао за Сребреницу, речено је да то није добро. Одговор је брзо стигао и то из некадашњег царског града Призрена где је без икаквих скрупула турски премијер саопштио да је Косово Турска. Сви накнадни покушаји да се за изјаву окриви преводилац су бесмислени. Турчин је рекао шта је мислио. Ми ћемо и преко тога прећи,јер би оштра реакција могла угрозити наш евроунијатски пут!? Нема везе што Турска није чланица поменуте организације. Зато се морамо припремити за случај кад неко из Мауританије буде имао захтев у вези са џамијама! Понижењу нема краја. Живи били па видели. Кад сами скинемо гаће, немојмо мислити да ће се други уморити. Напротив. Увек ће се наћи неки нови неуморни радник.

Прође октобар, а Војиславу Шешељу пресуду нису изрекли. Чак се и суд у доба Адолфа Хитлера држао правне форме и изрекао пресуду комунисти Димитрову и следбеницима због наводног паљења Рајхстага. Не заборавимо хероја Ратка Младића. Молите се за здравље архиепископа охридског господина Јована.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *