Почетна / Колумне / Стална примена теорије о два камиона усташа

Стална примена теорије о два камиона усташа

Пише Ратко Дмитровић

Проблем хрватског друштва, однос према усташтву, лежи у чињеници да огромна већина тог друштва мисли да Хрватске као самосталне, независне државе не би било без усташког покрета. Такав став прожима хрватску интелигенцију, такав став се одавно не скрива, упркос уставном одређењу да је Хрватска утемељена на антифашизму

Ништа се ту променити неће, Хрватска и даље клизи у простор у којем доминира мржња, нетолеранција према свакој посебности, нарочито српској. Хрватско друштво је поражено, хрватска интелигенција по не зна се који пут показује да је њен степен интелектуалне слободе баждарен на линији српског префикса и сваке српске именице. Хрватска узмиче пред усташтвом које се по тој држави шири као магла. Нико га не зауставља, нико се не опире злу и то ћутање могло би да се претвори у нешто велико и опасно.

 

Ко брани част Хрватске Све информације које стижу из Хрватске говоре да тамошњи Срби – оно што је од њих остало након геноцида у Другом светском рату и етничког чишћења у првој половини деведесетих – живе у даноноћном страху. Ко год од Срба има могућност да се исели из Хрватске, тај бежи главом без обзира. Атмосфера створена дивљањем следбеника Анте Павелића претвара Хрватску у сигурну кућу за све којима је Српство, какав год облик да има, прва, највећа и најслађа мета. Државне декларације о слободном, демократском друштву спаљене су у Вуковару, Загребу, Удбини, Задру, Ријеци…

Ко данас брани част Хрватске? Ко се испрсио пред Шимунићем, Томпсоном, Стожером за хрватски Вуковар, разним удругама драговољаца… ко стоји испред  те гомиле шовиниста и покушава да створи какав-такав привид да је Хрватска нешто друго од онога што заиста јесте? Три новинара и један писац. Мало за село, камоли за једну државу. Сви остали ћуте. Борис Дежуловић, некада новинар „Ферала“, очајан што је скоро сам, што једини у хрватској јавности актуелне појаве назива правим именом, одлази корак даље и данашње усташе назива обичним кукавицама. Изазива их, стиче се утисак да би се уместо писања најрадије потукао.

Подсетило ме то на оцену коју сам чуо од Горана Бабића, хрватског књижевника, изговорену у кафани почетком деведесетих. Гласи: „Нема са усташама разговора, ту само сила помаже, усташа ћути, иза леђа држи нож и чека тренутак да га употреби, ви Срби то никада нећете схватити а мојим Хрватима ће доћи у главу тек кад крену на њих, на оне који нису усташе“.

Управо то гледамо; усташе су деведесетих, по други пут у педесет година, направиле своју државу, заувек решиле српско питање у њој, изгубиле власт, потом је делиле са другима а сада чине све да сами завладају кабинетима на Горњем граду. Једино међународна позиција Хрватске, њено чланство у Европској унији, спречава усташију да се обрачуна са онима који им, у хрватском националном корпусу, нису по вољи. Колико је ових других? Срамотно мало, судећи по ономе што видимо, чујемо и читамо.

Фудбалер Јосип Џо Шимунић је за 24 сата на Фејсбуку скупио 150.000 следбеника. Против њега су Борис Дежуловић, Миљенко Јерговић, Зоран Пусић, Јелена Ловрић и понеки новинар. Сви други ћуте; ни једне трибине у Загребу, протеста на отвореном, петиције са потписима угледних личности хрватског друштва, политичком врху, да се нешто подузме. Ћути Хрватско друштво књижевника, Хрватско друштво социолога, ћуте борци за равноправност. То ћутање објашњиво је, између осталог и кроз називе институција, организација, политичких странака, невладиних група, јавних привредних система у Хрватској… Сви они имају хрватски префикс. Слажем се са оценама да је то проистекло из неке врсте комплекса али се, сигурно је, никада нећу сложити са додатком да су такви комплекси безопасни. Не, у овом случају они су централни генератор са својством самообнављања.

 

[restrictedarea]

Децу уче да мрзе  Хрватска, на пример, има: Хрватску радио-телевизију, Хрватско новинарско друштво, Хрватски ногометни савез… Србија има Радио- телевизију Србије, Удружење новинара Србије, Фудбалски савез Србије… да не идемо даље, пошто у Србији осим Српске академије наука и уметности, Српске књижевне задруге и Српског народног позоришта (у Новом Саду) скоро ништа друго нема српски префикс.

Свега неколико дана након Шимунићеве демонстрације усташтва на стадиону Динама у Загребу, нешто још горе догодило се на стадиону Хајдука, у Сплиту. Све време утакмице Хајдук – Осијек гледаоци су узвикивали „За дом-спремни“ и „Ајмо, ајмо усташе“. Сплит се још једном потрудио да покаже како од оног отвореног, некада пројугословенског, слободарског града није остало ништа, осим зграда у којима данас живе поштоваоци лика и дела усташких злочинаца. У Сплиту је и даље – додуше, није више градоначелник – Жељко Керум, човек који је пре три године у само једној реченици објаснио негативан однос Хрвата према Србима: „Тако смо одгајани“, казао је. Савршено тачно. Усташтво је ствар одгоја, мржња према другој нацији последица породичног и друштвеног деловања. У Хрватској децу уче да мрзе Србе; у Хрватској је мржња према Србима саставни део фолклора, друштвеног става, цивилизацијског домета. Мржња према Србима у Хрватској никада није одбачена као друштвено неприхватљива, она се у „објашњењима“ увек своди на „инцидент екстремиста“, „успаљених будала које не знају шта раде“. Хрватски ногометни савез један је од резервних усташких положаја.

Недавно преминули председник тог савеза, Влатко Марковић, јавно је говорио да су му усташе драже од партизана а садашњи шеф ХНС, Давор Шукер сликао се пре неку годину на гробу Анте Павелића, у Шпанији. Имате ту фотографију на интернету. То га је, претпостављам, и препоручило за садашњу функцију. Онај умно поремећени циркусант, Здравко Мамић, уз Шукера кључни човек хрватског фудбала, годишње бар три пута искаже шовинизам према Србима. После се правда да га нисмо разумели, да је контекст био другачији, да међу Србима има пријатеља више него цела хрватска влада…и сличне глупости. Срби му увек поверују.

Да је само ћутање хрватске интелигенције пред усташтвом једини проблем, ни пола јада, али та интелигенција чини све да обесмисли сваку критику усташтва а критике те врсте у Хрватској, рекох, сведене су на неколицину људи. У тој причи нема бољег примера од Дражена Лалића, професора социологије и политологије на загребачком Факултету политичких знаности. Реагујући на интервју који је Игор Мандић недавно дао „Вечерњим новостима“, Лалић, у Хрватској иначе сврстан међу припаднике политичке левице, казао је да Мандић измишља јер, вели овај професор, усташа у Хрватској нема већ 70 година. Ове што дивљају по Вуковару и широм Хрватске Лалић види као мале групе шовиниста. Сличну поставку, у сталној хрватској минимализацији усташтва и злочина, имао је и Мирослав Крлежа. Он је, ако се сећате, понављао да је у Хрватску усташтво увезено из Херцеговине, у два камиона са спуштеним церадама.

 

Усташтво и државотворна идеја Може ли Хрватска да се обрачуна и ако може, на који начин, са усташтвом? Имају ли Хрвати уопште потребу да се ослободе усташтва? Колико је ова страшна идеологија одвојива од хрватске државотворне идеје? Није ли у целој причи пресудан страх код већине Хрвата да би коначни обрачун са усташтвом значио и пораз хрватске државотворне идеје јер, немојмо да се заваравамо, већина Хрвата мисли, а то су показала и истраживања јавног мњења, да је усташки покрет најзаслужнији за стварање хрватске државе, и оне прве и ове друге. Истина, за „ендехазију“ кажу и да је била недемократска, нетрпељива према Србима, али да је била држава, хиљаду година сањана хрватска држава. Уосталом, Туђман је ту дефиницију поставио на самом почетку политичке кризе у бившој Југославији. Он је играо отворених карата.

Могући одговори на ова питања нису познати ни хрватској ни европској јавности, ако Европу уопште интересује Балкан, пре него што на том простору букне неки сукоб, аутономан или изазван у циљу интереса великих сила. За одговорима трага хрватско друштво, не зато што хоће, већ стога што снагу  инерције надирућег усташтва није могуће измерити без блиског сусрета, судара.

Колико је то извесно у блиској будућности? Хоће ли хрватска левица, каква год да јесте, узмицати или ући у сукоб који је неминован. Тај сукоб заувек треба да реши дилему да ли је Хрватска у основи, фундаменту, усташка или није усташка држава.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Гос, Дмитровићу наша је обавеза да стално опомињемо о злоделима
    фашистичке НДХа државе. Мало је нас живих који памте ту хрватску
    државу. Али има и наших биших партизана који су допринели да се нечује истина која се преносила у кућним разговорима. Знам памтим
    видео сам те злочине 1942 када су усташе моје Тење рушиле моју цркву у којој сам крштен. Знам даје покојни Владика Симеон траћио
    дасе на старим темељима Глинске цркве подигне нова није добио дозволу већ нова сазидана на новој локацији. Срби комунисти нису
    дали дозволу већ су направили дворану да омладина игра по крви
    својих нај ближих. и о томе мопрамо писати. Ово око ћирилице у
    Хрватској води да дође до њиховог нестанка.ГОСПОД БОГ ЈЕ ДОСЖАН!!




    0



    0
  2. Ja se trudila da objasnim ljudima u svijetu sta je to Rvacka drzava kad ono Simunic objasni sve u dvi sekunde. Hvala ti Simunicu! Samo ti masi i pozivaj (samo sto mi se cini da si u srpskom domu).




    0



    0
  3. Сећам се кад су почели немири слушао сам радио где онај један Рват каже да имају одобрење запада, шта год то значило, да Србе униште. То је говорио онај мали дебели усташа, који касније црко. Истовремено на другој страни она неман по имену звер уз помоћ и сарадњу са усташкокомуњарском дб организује кобајаги отпор Срба новом покољу и прави срања непримерена нашем роду. Онда се ређају злочини организовани од службе како би се предупредио отпор Срба и како би се на крају Срби означили као једини кривци. Ко год сматра да су стрељања у Овчари плод неких добровољаца или територијалне одбране тај нема ни милиграм здравог мозга. А како је то почело. Има једна исповест једне госпође која је као дете преживела усташко клање и прича како су ови са наводно два камина њих позвали све одрасле мушкарце у опшрину онда их затворе, онда их тако затворене држе једно недељу дана без хране и воде. Е сад ја питам све Вас какав је човек после толиког поста и шта је сњим и његовом личношћу. Може се претпоставити да је већени свеједно шта се са њима чини. зато ја скромно мислим да зато није било опирња. Тако је тај или ти камиони усташа радили. А онда остаје нејач која је служила за иживљавање и несагледиве гадости. Велики Боже можеш ли опростити. Е сад то је прошло без икакве казне. Главни су спашени уз помоћ „савезника“ за које смо мислили да су наши савезници. Међутим ти исти савезници бомбардују немилосрдно Србске градове и уз подршку окупираних Руса седају на трон у Београду и каже својим преумњним борцима да се према Србији и Србима имају понашати као према окупираној земљи и то траје до дана данашњег. Милостиви Боже погледај нас.
    Имали човека или смо сви постали људи који ћемо проћи слично као и они Срби под усташијом.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *