Почетна / ТВ коментар / Шта зна Б92 шта је то Венецуела!

Шта зна Б92 шта је то Венецуела!

Пише Миодраг Зарковић

Необавештеност једног ТВ госта подсетила нас је на то колико је завештање Уга Чавеза снажније од оних која остадоше за Александром Тијанићем и Јованком Броз

Пребројавање од прошле седмице, објављено на овом истом месту, показало је да су Оливер Ивановић и Крстимир Пантић били не само најчешћи већ и практично једини гости који су се на Б92 појављивали у емисијама чија је тема било предстојеће гласање на Косову и Метохији (само у једном случају омакао се „деведесет двојци“ и Живојин Ракочевић). У међувремену се стање унеколико променило, тачније, ова два политичка прегаоца добила су још једну медијску сигурну кућу, Радио-телевизију Србије. Наиме, емисија „Око“ од понедељка, 28. октобра, бавила се управо локалним изборима на Космету, а водитељка Нада Гогић окупила је у студију два саговорника: Оливера Ивановића и Крстимира Пантића.

Можда је, што би рекао Хемфри Богарт, све то почетак једног дивног пријатељства. А можда и нечег дубљег. Јер, искрено говорећи, чак ни Долче&Габана не излазе заједнички у јавност толико често као Оливер и Крстимир.

***

Некако у исто време док су „Оливче&Крстана“ ћаскали на РТС-у, јавни је сервис остао без генералног директора, о чему је „Дневник“ исте вечери известио на врло изненађујући начин:

„Умро је Александар Тијанић, највећи српски и југословенски новинар. Генерални директор РТС-а изненада је преминуо у 64. години“, саопштила је спикерка Маја Жежељ на самом почетку емисије. Дакле, пре обавезног „Добро вече, гледате Дневник“. У ствари, не пре, него уместо обавезног поздрава гледаоцима. „Добро вече“ је те вечери изостало. Због жалости за Тијанићем, уредништво „Дневника“ решило је да том приликом цела емисија прође без уобичајене ведрине. Сви спикери су стога били обучени у црно и упадљиво уздржани, чак се ни у спортском блоку није осмехивало.

[restrictedarea]

Да ли је то било претерано, пренаглашено, можда и неукусно исказивање жалости? Да ли је тиме уредништво „Дневника“ прешло ону границу која потребу да се истакне поштовање према тек упокојеном сараднику и руководиоцу, раздваја од приземне неумерености, или чак и увреде према другим покојницима, чије смрти – чак ни масовне, попут погрома на Косову и Метохији – нису биле пропраћене сличном уздржаношћу? Има ли јавност сада право да захтева од РТС-а да сваку трагедију, не мању од Тијанићеве смрти, пропрати на исти начин? Да ли би, у том случају, претекло и једно „добро вече“? Протекне ли дан а да некога у Србији не задеси судбина једнака оној која је тог понедељка дошла по Александра Тијанића, или чак и тежа?

Мишљење је овог аутора да одлука „Дневниковог“ уредништва јесте била оправдана у највећој мери, док је једним делом ипак била претерана. На тамну одећу и сведене изразе лица било би нечовечно имати примедбе, јер то су били достојанствени начини да кућа искаже жалост за својим руководиоцем – који је на том положају и отишао са овог света, па је јавно изражавање туге утолико и разу мљивије. Изостављање уобичајеног поздрава гледаоцима било је можда непотребно, с обзиром на то да су спикери отпочињали „Дневник“ са „добро вече“ и у данима који су Србији наносили веће губитке, али је то ипак ситница која и није неразумљива. Оно што, међутим, несумњиво боде очи, јесте осиона, неумерена оцена да је Тијанић био „највећи српски и југословенски новинар“.

Не само због тога што је сумануто мислити да се уопште може одредити ко је „највећи српски и југословенски новинар“ (ма колико понижено и унижено последњих деценија, новинарско занимање ипак је дало подоста значајних стваралаца, те је бесмислено чак и пуко настојање да се процени који би предњачио у том мноштву) већ првенствено зато што је оцена била састављена и изговорена на патетичан начин. Што ће рећи да је супротна самој суштини Тијанићевог стваралаштва, које је, истини за вољу, на овим страницама често било нападано и оптуживано за којешта, али никада за патетику и јефтиноћу. Тијанић, напросто, никада није био јефтин и патетичан: због тога је „Дневникова“ реченица о њему као „највећем српском и југословенском новинару“ толико неприкладна.

 

***

Када смо већ код патетичног одавања поште покојницима, не би требало заборавити ни хорску буку о Јованки Броз која се, после 33 године, придружила „човеку којег је волела и којем је посветила живот“ – тако су њену и Титову вајну „љубав“ описивали небројени новинари, па и у ТВ извештајима са њене сахране. Само још да нам објасне каква је то љубав коју је, на почетку њихове везе, млада 28-годишња жена могла да осећа према тада 60-годишњем диктатору којег је, иначе, по сили закона морала да воли цела држава.

Наравно, даље од осталих отишла је Б92, перјаница ововековног југословенства, чији је извештач са Јованкине сахране рекао:

„Сећање на боља времена, социјалистичку Југославију и поштовање према жени која је, и поред споменице и чина у војсци, 33 године проживела у немаштини, изопштена из друштва, у Кућу цвећа довели су многе.“

Боља времена?! Једнопартијски систем, диктатура, прогони дисидената, уставна иживљавања над Србијом – то су, кажете, боља времена?

***

Геније под именом Александар Димитријевић, психолог по струци, гостовао је у „Кажипрсту“ на Б92 у понедељак, 28. октобра, и као пример доброг образовног устројства навео Венецуелу:

„Венецуела, земља далеко сиромашнија вероватно од Србије, на известан начин можда са мање образованих него у Србији, има систем који је увукао 300.000 деце у музичке школе“, рекао је Димитријевић. И остао жив.

Венецуела, уважени Димитријевићу, није сиромашнија од Србије, нити има мање образованих од Србије. Напротив, покојни венецуелански председник Уго Чавез је, оштрим супротстављањем Вашингтону, успео да врати најбогатије нафтне компаније у руке венецуеланског народа, из којег је успут успео и да малтене искорени неписменост. Радећи све супротно од овога што ради Београд, венецуелански државни врх успева земљу да уреди онако како то народу одговара.

Мада, руку на срце, Венецуела није у Европској унији, тако да Димитријевићева необавештеност и није толико необјашњива и неоправдана.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!