Почетна / ТВ коментар / Шта после Тијанића?

Шта после Тијанића?

Пише Миодраг Зарковић

Филмски сценариста и критичар Димитрије Војнов поставио је недавно ово питање; можда би „Печат“ могао да помогне својим одговором

Питање које још од понедељка 28. октобра чучи у многим српским главама, уобличио је протеклог викенда Димитрије Војнов, драмски писац и филмски критичар, у ауторском тексту за „Новине новосадске“, насловљеном: „РТС, шта после Тијанића?“

Сам чланак не нуди никакав смислен одговор на постављено питање, пошто се Војнов више бавио неумереним похвалама на рачун недавно преминулог Александра Тијанића него што је покушавао да понуди какве смислене предлоге и предвиђања. Свеједно, Војнов заслужује признање због тога што је – према увиду аутора овог текста – први макар поставио питање даље судбине Јавног сервиса.

У име својеврсног одговора на Војновљево питање, ево „Печат“ има предлог. Можда би било добро да Јавни сервис најзад постане – Јавни сервис. Односно, да Радио-телевизија Србије коначно почне да ради у корист српске јавности, онако како би и морала, а како никако да почне да делује.

[restrictedarea]

У овом веку, РТС ни у једном значајнијем тренутку није наступао са положаја српских националних интереса. Искрено говорећи, углавном није наступао ни са супротних. РТС се, у ствари, већ 13 година грчевито труди да по свим питањима, па чак и по онима која се тичу најважнијих изазова са којима се српско друштво и држава суочавају, наступа са такозваних неутралних становишта. На српском језику се таква становишта изворно називају непристрасним, што је израз који, много јасније него одговарајуће му туђице, указује на вештачку природу таквог положаја.

Непристрасност у великој мери подразумева неприпадање, и у тој тачки долазимо до основне невоље. Ако РТС не припада нама – а престаје да нам припада онда када, на пример, о Косову и Метохији или о вуковарском прогону ћирилице почне да извештава „непристрасно“ – ко нам онда припада? Који ће то јавни сервис наступати са српских положаја и заступати српске ставове, ако РТС избегава то да ради?!

Нажалост, минулих година РТС је скоро увек управо избегавао српске положаје и ставове. Када су и где су они повремено избијали, то је било више захваљујући личном печату самих аутора, него какве утемељене програмске политике.

Наравно да је у том погледу РТС јасан изузетак. Чак и беспризорно извикани Би-Би-Си, вајни утемељивач такве „непристрасности“ у новинарству, никада није „неутралан“ када је реч о британским интересима, које британска круна пак препознаје у сваком ћошку планете. Можемо само да замислимо колико би „неутралан“ био Би-Би-Си, када би нека страна сила окупирала део њихове територије, или када би Британију неко уцењивао којекаквим мистичним и сумњивим приступањем Европској унији!

Нурудин, главни јунак ремек-дела Меше Селимовића „Дервиш и смрт“, распитујући се о судбини утамниченог брата код кадије који му је брата и затворио, у једном тренутку попусти па кадији, који му на непосредна питања непрестано одговара наводима из „Курана“, узврати такође цитатом из муслиманске свете књиге: „Нисам тада ни осјетио да сам у тим размјерама вјечности изгубио брата“, помисли одмах потом, када схвати да баш он никада не сме себи да дозволи да о рођеном брату говори кроз општа места. Ко ће за мога брата говорити као брат, ако ја о њему говорим као дервиш? – питао је сам себе касније, сагледајући да је оставио свога најрођенијег на цедилу зато што је покушао да буде непристрасан. То је та замка у коју пречесто упадају овдашња гласила, а нарочито Радио-телевизија Србије као Јавни сервис који никада не би смео да о свом народу и својој држави говори непристрасно.

Због могућих малограђанских тумачења, ваља рећи да пристрасно није исто што и необјективно. Рецимо, може човеку да буде криво што је српска репрезентација изгубила, али то не мора да га спречи да сагледа слабости у игри те исте репрезентације и да призна да је противник био бољи. Управо би такав став требало очекивати од Јавног сервиса – објективно сагледавање стања и чињеница, али са српског становишта. Та два можда није увек лако, али јесте могуће помирити, а РТС је, нажалост, најчешће избегавао и да покуша да их обједини.

Колико је РТС био свих ових година неосетљив за јавност и државу, толико је био бескрајно услужан према свакој власти. Тако је и данас: управо у тренутку док настају ови редови, на Првом програму приказује се прва овосезонска емисија „Упитник“, у којој је водитељка Оливера Јовићевић окупила, на тему локалних избора на Косову, следећа три саговорника: Милована Дрецуна, Крстимира Пантића и Оливера Ивановића. Њих тројица су по највећем броју питања потпуни истомишљеници, и то на линији званичног Београда, док присталице бојкота избора – оне опције коју је очигледно подржало већинско становништво на северу покрајине – нису биле позване у емисију. Каква је расправа па могла да се развије, у таквом саставу?! А управо такви, провладини састави, преовлађују на РТС-у, док се њима супротстављени ставови прећуткују, занемарују и гурају украј у свакој прилици.

На крају, не треба заборавити ни случајеве, истина не много честе, у којима је РТС отворено наступао са противсрпских положаја. На пример, по питањима Сребренице, када је извесној Слађани Зарић било дозвољено да неограничено клевета и оптужује Републику Српску да је њена војска починила геноцид.

Када се све набројано има у виду, збиља није тешко закључити да је РТС у овом веку био све осим Јавни сервис Србије. Зато на питање „Шта после Тијанића?“, најлогичнији одговор гласи: Јавни сервис после Тијанића. Прави јавни сервис, који би, како му и име наговештава, морао да служи јавност, а не да је залуђује каквим варљивом и плитком непристрасношћу, замајава претераном сервилношћу према режиму, и вређа повременим испадима чистог непријатељства према држави и народу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *