Срђан Кољевић /сценариста и редитељ/II део – Принципова Марсељеза

Разговарала Љиљана Богдановић  

„Непосредно пред атентат заједно су шетали Принцип и син државног тужиоца, били су другови и после је он сведочио како је Принцип наручио од уличних музичара да свирају Марсељезу. Мислим да је то кључ за разумевање филма и целе приче код иностране публике: уочи доласка представника неке феудалне монархије која је окупирала неку другу земљу, неки младићи слушају Марсељезу и провоцирају слушајући Марсељезу“

Сценарио за свој нови филм, који ће – под насловом „Бранио сам ‚Младу Босну‘“- и режирати, Срђан Кољевић је написао пре две деценије. То је прича о Сарајевском атентату, о „Младој Босни“ и Гаврилу Принципу, али испричана из перспективе „судског процеса века“, односно из визуре адвоката Рудолфа  Цистлера који је по службеној дужности бранио атентаторе на суђењу за убиство Фрање Фердинанда. О овом подухвату, чији је, како већ рекосмо, „ идеалан час управо куцнуо“, разговарамо са аутором.

Тврдите : Једино добар и квалитетан филм је онај који домаћа публика препознаје као истинит и аутентичан, а истовремено га страна публика разуме и емотивно и интелектуално. Може ли прича о Принципу и друговима да  функционише у свету обликованом и „обрађеном“стереотипима у поимању важних категорија о којима филм говори?

То је ствар коју стално понављам и студентима. Ова прича, зато сам је и одабрао, као и жанр судског филма, јесте нешто што је универзално интересантно гледаоцима. Као што  визура Рудолфа Цистлера чини да на прави начин уђемо у причу о Сарајевском атентату,  исто тако дозвољава улаз онима са стране (који о целом догађају не знају ништа или имају одређене предрасуде или знања или полузнања) јер сада ствар сагледавају из угла адвоката. Напросто, то је за мене био начин да филм буде истинит, у складу са изреченим идеалом: истинит и аутентичан и интересантан, јер открива нове аспекте догађаја и  обухвата га кад је у питању суђење, а с друге стране даје улаз некоме из иностранства ко ништа не зна о томе, а ставља филм у позицију да му се не може ни на који начин пришити етикета пропаганде којом „неки сад хоће да испричају своју причу“.

Како ће , у поменутом кључу, ваша филмска прича комуницирати са публиком, како сте јој, као писац,  у томе помогли? Хоће ли моћи да „поткупи“ срца и ум гледалаца широм света? Јер публику су, па чак и овде, већ „поткупили“  и то све агресивније и вештије и данас чине мисионари идеја и убеђења радикално другачијих не само од ваших већ и од идеја јунака филма?

Гледаоци су отворенији, поготово у иностранству. Ми смо доста затровани политиком. Моје искуство у иностранству је да, чак и ако гледаоци имају одређена предубеђења, отворени су за уметничка дела. Само je ствар квалитета уметничког дела или филма да ли ћете да допрете до њиховог осећања правде и емоција на начин који је успешан, адекватан, убедљив, уверљив, истинит и да испричате своју причу. Зато је, рецимо, главни однос у мом филму однос Рудолфа Цистлера, адвоката, и Вељка Чубриловића, учитеља који је помогао Принципу и Грабежу приликом доласка до Сарајева и који је у том тренутку отац, ожењен, рађа му се ћерка, дакле има људску димензију која ће учинити да  изнутра, из људске димензије, што је главно за гледаоце, разумемо драму ликова и ситуације у којима се налазе.

[restrictedarea]

Сценарио је, кажете, настао пре две деценије. Минуло време протицало је брже и гушће него што је то бивало у  „лепим и досадним“ временима. Хоће ли дело које ћете данас снимити заиста бити дело које сте намеравали да направите пре двадесет година?

За 20 година ја сам, наравно, остарио, али кад сам поново погледао иницијалну верзију приче фокусирану на суђење, с обзиром на оно што сам у међувремену схватио, мислим да се нешто мало изменило у обради. Добро је што се ова прича прича сада, а не пре 20 година. Мислим да су тада тензије и предубеђења били још жешћи него сада, кад говоримо о ексјугословенском простору. Мислим да је и сада прерано, а можда и није, можда је функција уметности да буде на почетку за откривање једне ствари коју ни ја нисам у потпуности знао и коју сам у међувремену схватао, а то је идеја Југославије и поглед на њу. Данас, ако имамо довољну историјску дистанцу према трагичном крвавом распаду Југославије, не можемо а да не приметимо да је идеја југословенства била утемељена у генерацији младих из 1914, и у најбољим појединцима те генерације, и у најширем смислу у тој генерацији  – у омладини свих конфесија и народа, и у Босни, и у Хрватској, па чак и у Словенији, штавише, веома много у Словенији. То данас можемо да погледамо и мало се замислимо над тим, без обзира што је то сада историјска прошлост, и можемо да схватимо да Југославија није настала као пројекат само српског заноса или тежње за слободом. Често се мисли да је Југославија била можда превасходно српски сан, међутим она је настала сасвим логично, кад погледате из угла тог времена и са заносом те генерације, на начин на који је Италија настала уједињењем. Те генерације су заиста веровале и имале разлога да верују да је Југославија идеални израз слободе и заједништва за све.

 

За доба када се атентат догодио кажете:  „У то време је Аустроугарска, као феудална царевина, била 50 година иза свог времена, Босна је као окупирана колонија била 100 година иза свог времена, а ‚Млада Босна‘ је била 100 година испред свог времена“. Младобосанци су, дакле, наши савременици. Да ли је заиста тако? Промена психолошке матрице и менталитета у нацији или нацијама којима су они припадали данас је несумњива?

На то питање сам одговорио, говорећи о томе да оно што данас остаје као веза између  генерација од пре 100 година и садашњих генерација јесте управо социјално питање, које је врло револуционарно. Питање једнакости, питање обесправљених у социјалном смислу, потлачених, поробљених, понижених – тај аспект је веома жив данас и то је нешто са чим припадници свих народа могу да се идентификују не само ексјугословенских него уопште, мислим да то и јесте угао из кога ће филм да буде разумљив и европској публици,  мислим да је то пут ка разумевању филма, о томе ко су били младобосанци и шта је био  њихов покрет. Недавно сам пронашао занимљив податак. Непосредно пред атентат заједно су шетали Принцип и син државног тужиоца, били су другови, и после је он сведочио како је Принцип наручио од уличних музичара да свирају Марсељезу. Мислим да је то кључ за разумевање филма и целе приче код иностране публике: уочи доласка представника неке феудалне монархије која је окупирала неку другу земљу, неки младићи слушају Марсељезу и провоцирају слушајући Марсељезу. То је оно што, мислим, може најшира публика у Европи да разуме и да смести у одговарајући контекст из кога може да сагледа суштину ослобођења које има два неразлучива дела, социјални и национални.

Када се помиње обележавање стогодишњице Великог рата, чини се да су водећи политичари српског народа свесни велике игре која се припрема. Томислав Николић упозорава да ће „неки моћни“ покушати да искористе обележавање стогодишњице почетка Првог светског рата „за ревидирање, и нечасно прекрајање историјских чињеница“, а Милорад Додик оштро критикује покушаје „мењања историје и њеног повезивања са скором прошлошћу БиХ“. Ипак – „седимо пасивни!“ О каквом је „ђаволу“ реч?

То питање и није за мене у суштини. Ја сам чинио следеће – своју причу, коју мислим да би требало да снимим, сада сам, пре више од пола године, предочио и предложио. Уз комплименте за квалитет пројекта добили смо обећања подршке, али за сада још увек то није остварено. При томе, колико ја знам, не постоји никакав наш пројекат, изузев филма, који би на неки начин имао домет ван локалних граница и који би уопште проговорио о овој теми, а и по ономе што су нам рекли у Министарству културе, они заправо немају никакав пројекат о 1914.

У филму ће се појавити и интелектуалци, међу њима и Тин Ујевић, Димитрије Митриновић, интелектуалац је и Цистлер, адвокат  херој. Они имају овде готово узвишену ауру моралне чврстине и идејне непоткупљивости. Част изузецима, али наше доба свим појмовима даје нова значења, па се интелектуална некорумпираност  данас пре сматра уврнутим и неразумним подвижништвом него обавезом.

Увек је било тако. Није то одлика само нашег времена. У мом филму заиста Цистлер јесте  морално чврст и поштен интелектуалац, остале сагледавам и покушавам да их разумем са људске стране.  Цистлер симболизује интелектуално поштење уз исте проблеме који постоје данас а које је он имао у своје време и које је Томас Мор имао у Енглеској у прошлости. У том смислу он би данас, са својом моралном нефлексибилношћу, са моралним императивом кога се држи, на исти начин био у сукобу са околином, напросто људско друштво је такво, то је универзално, а с друге стране уметност има моћ још од Шекспирових времена да нас опомене кроз приче о изузецима.

Можда је Цистлерова дефиниција о разбојништву (он је говорио о разбојништву силе и моћи оличене у држави) вишеструко занимљива и у садашњем времену, јер разбојништво је суштински императив нашег света. Разбојништва су индивидуална, њих уочавамо и када одабрани и поштовани појединци, надмено и бираним речима уносе пометњу, а велики и моћни играју по такту чију је „свирку“ Цистлер окарактерисао речима: оног тренутка када је право одбачено, држава постаје само велико разбојништво. Та појава данас је озакоњена, готово да се не разуме „у чему је проблем“!

Цистлер је у свом говору у одбрани цитирао Светог Аугустина: да оног тренутка кад је право уклоњено, кад остане гола сила – државе постају велика разбојништва, и  занимљиво је колико се то кроз историју понавља. Можда и то има везе са оним што смо помињали, да на чудан начин данас стварност више подсећа на ону од пре сто година него што подсећа на ону од пре педесет година и то, наравно, не треба схватити сувише дословно и буквално – али у општој атмосфери, у доживљају. Занимљиво је да је то значење цитата Светог Аугустина.

О „Младој Босни“ су писали многи аутори. Занимљива је оштра критичка анализа коју је направио Словенац  Драго Јанчар, говорећи о Сарајеву из перспективе деведесетих. „Зар не видимо необичну сличност између Гаврила Принципа, заједно са његовим уротничким друговима и данашњих терористичких фанатика“, пита се замишљени Јанчар, којег посебно цитира Мухарем Баздуљ у предговору сјајном издању часописа „Градац“ посвећеном „ Младој Босни“.  Истина је међутим да су Принцип и сви „завереници“ без разлике, а било их је на целом простору који се данас зове западним Балканом, гајили снажну југословенску и ујединитељску идеју, и били њњени ватрени поборници. Један од феномена које вреди расветлити јесте и крах ове идеје!

Да, у истраживању историје југословенске идеје, схватио сам димензије свега, колика је прожетост њоме била у тој генерацији – од Словеније преко Хрватске и Далмације која је била једно велико жариште југословенства, заиста, због везе са Италијом и начина на који је настала Италија. Зато је тај аспект веома интересантан. На пример, седам дана пре атентата у Сарајеву одржана  је добротворна приредба на којој су били присутни и Иво Андрић и Гаврило Принцип и представници из Хрватске и целе Босне и Словеније и, између осталог, један од вођа словеначког „Препорода“,  један од првих који је изјавио да Франц Фердинанд неће дуго живети. Значи, имамо једног Словенца који је први планирао атентат на Фердинанда. Циљ  добротворне приредбе било је прикупљање прилога за отварање хрватске школе у Трсту. Ово се дешава у Сарајеву седам дана пре атентата. Дакле, координација и апсолутно прожимање напредне јужнословенске омладине су постојали, почев од тога да је стан Тина Ујевића у Загребу био место где је атентатор Лука Јукић ноћ уочи атентата на хрватског бана Цулаја спавао. Да и не помињем Аугуста Цесарца. Дакле, мислим да оно што не знају многи људи на просторима од Словеније преко Хрватске и Босне јесте да су сви најбољи представници те генерације били укључени и окупљени око заједничке идеје југословенства. То је заиста интересантно и кажем, можда је прави тренутак да са историјске дистанце можемо да погледамо објективно идеју која је настала на овим просторима спонтано и логично, а не као конструкција, како се често представља. Данас можемо објективније да то сагледамо, чини ми се, а мислим да ћемо у будућности моћи све објективније да се уверавамо, јер знамо да је то дефинитивно прошлост која данас никога не угрожава. Интересантна је, мислим, у суштини, Југославија, настала на идеји да ће сви народи да остваре слободу и да ће имати велику заједницу, са оствареним националним и социјалним слободама, и ако то преведете на суштину, то су  постулати из којих је и ЕУ настала, а супротни су од оних на којима је настала Аустроугарска, што је занимљиво ако ствар сведете на оно што је у сржи и у суштини.

Будући да је тема интелектуалне храбрости оно на чему упорно инсистирате и стално јој се враћате  у говору о свом филму, вратимо се и ми још једном том размишљању. Колико је са оним што зовемо „таблоидизација стварности“ (ви пак посебно говорите и о таблоидизацији науке и историје у функцији ревизије одговорности за рат) уопште спојива духовна независност и истрајавање на систему вредности који не сматра индивидуалну корист и пробитачност врховним божанством у свету и животу?

Таблоидизација заиста урушава систем вредности и једини начин да се томе супротставимо јесте образовање и образовни систем, под један, и под два, увођење критеријума вредности који су окренути ономе што се сматра озбиљним сегментом културе и који ће да барата утемељеношћу у материји о којој њсе говори. Највећи проблем на којем почива таблоидизација су полуинформације или делимичне информације. Тако да једини начин – ако је уопште могуће васпоставити критеријуме и систем вредности – јесте да се озбиљно и утемељено говори, да се створи вредносни систем базиран на томе да ли се ради о познавању материје или о непознавању. Можда ово сувише идеалистички звучи.

Како коментаришете Хитлерову „освету Принципу“, односно недавно обелодањену фотографију на којој видимо како озарени Адолф Хитлер , 1941. године, прима рођендански поколон: спомен-плочу Гаврилу Принципу која му је послата из окупираног Сарајева?

Мени је то било фасцинантно и мислим да је заиста значајна та фотографија, као откриће, и апсолутно се уклапа у суштину приче. Фотографија пластичније и речитије од свих полемика говори ко је на којој страни у причи.

„Млада Босна“ је неупитна метафора слободарства и жртве, као и високог моралног сјаја ових категорија. Може ли се уопште међу Србима замислити нека озбиљнија и трајнија „ревизија“ у поимању  и  разумевању феномена „Младе Босне“ и улоге Гаврила Принципа?

Не верујем да се може догодити озбиљнија ревизија, као што и резултати анкете говоре, упркос таблоидизацији и неинформисаности, непостојању образовног система – људи генерално и даље знају суштину, већина људи и даље зна суштину Сарајевског атентата и  шта је била „Млада Босна“. Важно је рећи – увек се истиче Гаврило Принцип, али поента је да је много младих људи, цела напредна омладина, била прожета истим духом. У смислу омладине и идеала који су их руководили, не у смислу тајних завера, он је резултат велике колективне тежње за слободом. Нисам песимиста да мислим да ће се нешто заиста променити. Једнако као што Ирци или Италијани знају место и улогу револуционара у својој прошлости који су се жртвовали за остваривање и настанак слободе и у социјалном и у националном погледу, мислим да ће и овде опстати таква валоризација и начин мишљења, не верујем да ће доћи до озбиљнијих ревизија, чак мислим, колико сам упознат, да сви пројекти који сад тематизују причу о „Младој Босни“ имају део око којег се сви слажу. Нико то не доводи у питање. Постоје и друге интерпретације које крећу даље, али основно ће и даље да остане.

[/restrictedarea]