Срђан Кољевић /сценариста и редитељ/I део – Верност моралном императиву

Разговарала Љиљана Богдановић

„Један колега ме је питао : где би данас био Гаврило Принцип? Прво што ми је пало на памет – ако би гледали на глобалном нивоу – то је да би цела генерација младобосанаца и уопште напредне јужнословенске омладине, јер „Млада Босна“ је само део великог корпуса, била би сада на истим позицијама као социјални покрети у Европи, или на пример као покрет Окупирајмо Волстрит у Америци“

Идући у сусрет стогодишњици Првог светског рата, Европа и свет темељно се припремају да овај јубилеј обележе примерено догађају који је апсолутно одредио потоњу историју – не само двадесетог века већ и света у којем данас живимо. Као најзначајнији део тих припрема одавно се, под покровитељством високе политике, у научним и публицистичким круговима Запада, спроводи подухват такозване ревизије историје, чији је смисао пеглање немачке и аустријске одговорности за изазивање рата. Улог је велики: Русија и Србија се наводним новим историјским открићима и сазнањима, смештају на оптуженичку клупу где их чека суђење за улогу у покретању Великог рата.

Шта у тој ситуацији, о којој се у свету много говори и поклања велика пажња, чини Србија? „Седимо пасивни“, како неко рече, и спорадичне јадиковке како Србима предстоји још једна, дугорочно опасна сатанизација, не побуђују овдашњу политичку, научну или уметничку елиту на делатни „демарш“  настојањима око прекрајања историјских догађаја, њиховог контекста и смисла. Као усамљени пример (можда и једини!) другачијег понашања издваја се намера Срђана Кољевића (1966. Сарајево) врхунског (епитет верификован наградама и наклоношћу публике и критике) сценаристе и редитеља, да сними филм о догађајима који слове за разлоге избијања Првог светског рата. Сценарио за филм који ће и режирати –  под насловом „Бранио сам Младу Босну“–дело ће  се радити у продукцији „Кошутњак филма“ – Кољевић је  написао пре две деценије. То је прича о Сарајевском атентату, о „Младој Босни“ и  Гаврилу Принципу, али испричана из перспективе „судског процеса века“, односно визуре адвоката Рудолфа  Цистлера, адвоката који је, по службеној дужности, бранио атентаторе на суђењу за убиство Фрање Фердинанда. Ма колико то невероватно звучало, овај подухват, чије је „идеалан час управо куцнуо“, још увек није кренуо у тзв. реализацију, што је један од повода за наш разговор са његовим аутором.

И пре него што је снимљен први кадар, ваш филм је у јавном животу присутан – као тема за одмеравање и просуђивање.Уз  финансијске и друге перипетије и отезања уочи почетка снимања, извесна резервисаност и критичка настројеност дела јавног мњења готово вас овлашћује да напишете : Бранио сам свој филм! Верујете ли да сте сценарио „одбранили“ и када крећете?

 

Надам се да ћемо да кренемо са снимањем крајем новембра или почетком децембра, кажем ја се надам, јер то није до мене па ни до мојих продуцената него до неких договора односно неке одлуке две владе, Владе Србије и Републике Српске. Њихова одлука је донесена још почетком јула, међутим сада даље зависи од тога да ли ће те одлуке и да се спроведу. Кажем, и даље се надам да ћемо почети снимање крајем новембра, почетком децембра и да ћемо снимити тај део суднице и суђења,а затим да на пролеће наставимо у екстеријеру.

Зашто је важно да се филм појави на Видовдан 2014? Шта ће се догађати, и шта нас очекује на стоту годишњицу Принциповог пуцња?

 

Мислим да ће се филм појавити у току следеће године, нисам баш сигуран да ће то бити заиста на Видовдан с обзиром на ово одлагање,али биће, надам се, на лето или у рану јесен следеће године. Што се тиче мењања историје, односно ревизије историје, што нас вероватно очекује, та ствар је постојала још од самог краја Првог светског рата, цела школа ревизионистичка и тај правац у науци је постојао. С друге стране, мој филм и начин на који сам причао причу базира се на стенограму са суђења и на историјским записима и историјским фактима. Ово је једна од ретких ситуација када сама историјска истина с једне стране јесте веома филмична и одговара филму, а с друге стране ствари поставља на своје место онакве какве јесу, тако да није потребно ништа особито додавати него само ето драматуршки уобличити неку ствар која је документована врло минуциозно и прецизно у записницима са суђења.

[restrictedarea]

Жанровски, ваш филм о Сарајевском атентату је тзв. судски филм. Његов главни јунак није Србин Гаврило Принцип, већ Аустријанац Рудолф Цистлер. Који су разлози условили овај специфични „угао“ приче?

 

То је судски филм, дакле филмска, жанровска, драматуршка форма која се показала кроз историју филма као најбоља за изазивање учешћа публике, а мени је овде савршено одговарала. С једне стране, формално, увек је у судским филмовима визура адвоката – браниоца интересантна и најзахвалнија за улаз публике у идентификацију са целом причом, а са друге стране – оно што ме је мотивисало да посветим толико времена и енергије целој причи и теми јесте управо откривање Рудолфа Цистлера, адвоката који је, да тако кажем – мали  велики човек, који је у свему томе заборављен као што је и сам судски процес помало заборављен, и у сенци приче о атентату. Заправо, код овог судског процеса много ствари се одлично оцртава, почев од тога да атентатори врло отворено експлицирају своје мотиве па све до ове приче која је мени била узбудљива и интересантна зато што је модерна. То је прича о врсти индивидуалне грађанске храбрости Рудолфа Цистлера који је нешто попут Томаса Мора у чувеном филму Човек за сва времена, значи неко ко по свом индивидуалном моралном императиву функционише и поставља ствари какве јесу без обзира на притиске, уцењивања и ветрове са различитих страна. То је заиста огромна храброст и мени то импонује и то је врста храбрости која је модерна за разлику од других ствари из догађаја који су везани за контекст времена, ова ствар мислим да и даље на битан начин кореспондира са нашим временом.

Од тренутка када је кренуо и медијски живот вашег дела, били сте у прилици да говорите као да сте на својеврсном саслушању. Међу „признањима“ је запажено и оно да је „Принцип био херој сиромашних, обесправљених и поробљених“. Када се ствари тако „доведу у ред“, па све помало почне да личи на актуелне трендове о одбрани грађанских права и слобода, није ли посредно реч о неутралисању најјачег мотива који је покретао младобосанце?

 

Два су мотива ту еквивалентна. Сам Принцип говори о томе на суђењу а то је социјални, револуционарни аспект слободе и аспект слободе у смислу ослобађања свих југословенских, односно јужнословенских народа који су били под Аустроугарском. Ја сам то негде у сценарију тако дефинисао. Цистлер је дефинисао да је за ту генерацију омладине – идеја Југославије била име за слободу и то идеја Југославије која је подразумевала и идеје социјалне правде и једнакости, дакле, то је заиста прогресивни покрет који и данас, у овом времену, чак  изразито у овом времену и даље се доима као нешто што је испред свог времена. Идеали социјалне правде, једнакости у најширем смислу  били су неразлучиви од националног ослобођења  што је било присутно у целом покрету напредне омладине који није само Млада Босна него и Препород у Словенији, Млада Хрватска у Далмацији и Хрватској. Напросто је све прожето и преплетено. Пошто је идеја социјалне слободе данас актуелна – јер је глобално угрожена – најбољи начин да се све сагледа је кроз ту идеју.

Пишете сценарија и снимате само оне теме које су у датом тренутку најважније. Овим речима медијски посленици појашњавају уметнички кредо Срђана Кољевића. Зашто је атентат у Сарајеву, а потом и суђење „Младој Босни“, данас велика тема?

 

Прича о индивидуалном херојству у тренутку када долази под моралним императивом без размишљања о цени и последици, то ме је привукло визури Рудолфа Цистлера као адвоката по службеној дужности који је, како је сам говорио, позван због свог немачког презимена (’завело их је моје немачко презиме’- како се шалио) који је био Хрват аустријског порекла због чега му је била унапред одређена улога у том суђењу и који схвата озбиљно свој задатак и руши предодређену улогу тиме што је доследан себи и својим начелима и храбро ставља  живот на коцку. То се везује за пример из прошлог сценарија за филм Кругови где сам се бавио примером Срђана Алексића, појединца који у једном тренутку реагује по моралном императиву, не размишљајући о цени сопственог живота. Мислим да је то изузетно вредно за драмску обраду, поготово данас када смо у дефициту са моралношћу. Мислим да су то узорне приче, да је задатак нас, или барем мене, у овом тренутку кад је све мање узорних прича, да управо причамо узорне приче.

Свету ћете представити једну фантастичну и одважну генерацију младих људи, „побуњених анђела“, како их  је дефинисао Андрић. Међу њима је понајвише било средњошколаца – гимназијалаца, окупљених око идеја „Младе Босне“. Да ли су то идеје које данас комуницирају са нашим светом? Разумемо ли их?

 

Један колега ме је питао: „Где би данас био Гаврило Принцип?“  Прво што ми је пало на памет – ако би гледали на глобалном нивоу –  то је да је цела генерација младобосанаца и уопште напредне јужнословенске омладине, јер „Млада Босна“ је само део великог корпуса, они би били на истим позицијама као социјални покрети у Европи или на пример као покрет „Окупирајмо Волстрит“  у Америци. „Окупирајмо Волстрит“  веома подсећа на  позицију револуционарности која произлази из социјалне пресије глобалне неједнакости света што почива на тензији између богатих владајућих и сиромашних обесправљених, а у склопу тога је наравно прича која је из оног времена, прича о националном ослобођењу. Кажем, овај аспект социјалне поробљености је данас апсолутно актуелан као и у оно време. На два-три места сам наишао на врло занимљиву опаску да је данас, сто година после, социјална тензија и уопште социјална ситуација у свету ближа оној од пре сто година него што је била пре педесет година.

Да ли је заиста  реч о озбиљној недоумици – или пре о скаредном извртању и фалсификовању чињеница – када се „научно“ подстиче наводно искрена упитаност на тему:  да ли су младобосанци терористи или хероји? Да ли они који, попут историчара Кристофера Кларка,  тобож озбиљно инсинуирају да су младобосанаци претече Ал Каиде, посредно тврде и да је Империја, односно Америка, или пак Европска унија, модерна тамница народа?

 

Има више неспоразума и о томе је сад важно рећи неколико ствари. Као прво, Аустроугарска је супротност ономе што је Европска унија данас, и поређење Аустроугарске (која је заиста била ретроградна држава у том тренутку и која се базирала на феудалним ретроградним институцијама па заиста јесте била тамница народа) са ЕУ насталом вољом народа да слободу надограде заједничким удруживањем, представља велику увреду за ЕУ. С друге стране је проблем са термином – терориста. Ево видимо да ће га у новом издању књиге Кристофер Кларк променити. Термин терориста није постојао у то време на начин на који постоји данас. Атентати су били облик револуционарне борбе кад је извршен Сарајевски атентат (оно што се увек заборавља је да је од Жерајићевог  до Сарајевског атентата било пет атентата, четири у Загребу на високе представнике аустријске власти) и да је то напросто један у серији атентата. Данас се то заборавља зато што је сарајевски догађај у историјском памћењу остао везан за почетак Првог светског рата, али у суштини је то само један у низу атентата, извршен од стране јужнословенске омладине. Понављам, четири атентата у Загребу у року од само три- четири године.

Недоумица о терористичком акту, у овом случају се помиње дакле  „ексклузивно“?

 

Тероризам се  појављује у политичкопропагандном смислу увек са позиције одређене политике или одређене групације, где су – они други  – терористи, али није дефинисан објективно и кроз класификацију која би требало да буде историјска. Тероризам је валидно и објективно дефинисан у само једном документу Уједињених нација у коме је одређен са два неопходна услова. Један услов је да су мета цивили, а друга да је акт изведен са жељом изазивања масовног страха и панике. Тај атентат, чак и ако би пристали – што није регуларно – да га меримо аршинима од сто година касније, ни данас не би могао да буде терористички акт јер не испуњава услове. Као што знамо, Фердинанд је био генерал, страдао је у генералској униформи на војничкој дужности у окупираној територији, тако да ту дилеме нема.

Ваш сценарио убедљиво говори о Принципу као храбром и чврстом младићу. Историјске чињенице то не поричу. Данас смо, међутим, сведоци да су у недавно спроведеној анкети, одговарајући на питање да ли је Гаврило Принцип херој или терориста, грађани Србије одговорили: „херој“ (64,7 одсто) „терориста“ (7,1) „не знам“ (28,3). Уколико није груба манипулација у питању, како објаснити ово расположење?

 

Најинтересантније је ово „не знам“. Мислим да је образовање у питању. Иначе мислим да је код нас јако изражена криза система образовања, под један, а под два на делу је изразита таблоидизација стварности која иде ка томе да се што бомбастичније и што површније, наравно, постављају неке дилеме или полемике, што резултира  драстичним смањивањем а не повећавањем знања, јер се замагљује суштина.

Историјска истина је да је судски процес младобосанцима  један од најзначајнијих у 20. веку, да је Цистлерова одбрана ушла у историјске и правне анале, будући да је он срушио оптужницу за велеиздају, односно покушај отцепљења Босне од Аустроугарске. У тренутку када је цела Европа била у рату, Цистлер је доказао да је Аустроугарска починила агресију на БиХ. Да ли је у нашем времену сличан процес века исудска историја уопште замислива?

 

Судска прича те врсте можда и није, али срећом, не бавим се историјом, не бавим се стварношћу него фикцијом, тј. филмом. Међутим, оно на чему почива мој сценарио и филм  је идеја о томе шта би судство, и шта би право требало да буде, и шта би  – у нашем систему вредности који цивилизација покушава да изгради – судство морало да представља. У том смислу, правећи филм, или неко драмско дело,  увек се у ствари реферишете на оно што је идеја неке институције, шта је архетип, шта би она архетипски требала да буде у свести гледалаца. Наравно, што у стварности није тако како би требало да буде, то је друга ствар. Мислим да приче увек делују на људске емоције изазване правдом и неправдом, на морал, значи осећања с једне стране и морал с друге, онда можете,правећи филм, да будете уверени да ћете дотаћи публику ако причате причу онакву каква јесте. Ова прича заиста има снагу којој нисам ја морао да додајем него сам управо био привучен моралном снагом. Три месеца после избијања рата, дакле после Цера и Колубаре, у Сарајеву се води процес да би се ретроактивно оправдао ултиматум и да један адвокат под тим притиском и у тој ситуацији, у том контексту покаже доследност и моралну људску храброст, интелектуалну храброст. То је нешто што је мене обавезивало да уложим енергију да испричам ову причу.

Настојања око ревизије историје нису нова, нису изум модерног доба,  али су се она у минулој деценији, упркос  позивању на „научна истраживања“, на „откривања нових и мало познатих чињеница“, заправо оснажила на агресиван, безобзиран, силеџијски начин. Принцип је пуцао у окупатора , а данас се то замагљује и циљано чини неразумљивим!?

 

Верујем да је погрешан пут директног поређења садашњег  и оног времена и то је и довело до могућности ревизије и до свих неспоразума и погрешних тумачења и  јалових полемика. Окупација Аустроугарске над Босном је врло озбиљна и тврда окупација где су сва људска права погажена, где народ живи у феудалном уређењу, није извршена аграрна реформа, вероватно да су Аустријанци направили аграрну реформу све би било другачије. Хоћу да кажем да нема директног  поређења, људи сувише дословно схватају изреку да се историја понавља. Историја се понавља, али морате да схватите историјске околности једног времена и другог времена које су веома различите, као што је рекао прецизно и лепо Стојан Церовић помињући Сарајевски атентат : данашњи атентати и атентати оног времена су на супротним половима моралног компаса. Тако је заиста најбоље дефинисана  разлика. Дакле, ви не можете једну ствар да извадите ван контекста и да пресликате и поредите са нечим данас ако не пресликавате цео контекст, тако да и окупација онда и било какви односи у Европи и у свету данас заиста немају никакво директно поређење и захтевало би пуно више анализе да се направе неке паралеле и односи. Управо та врста скраћења у покушају да се ствари сведу на једноставне слике доводе до највећих неспоразума и полуинформација и до могућности манипулација, тако да апсолутно мислим, инсистирам и објашњавам зашто је битан филм или једно дело које ће да обухвати цео контекст а не изоловани догађај, зато што у данашњем времену информација на парчиће је лако манипулисати ако пренебрегнете цео контекст и манипулишете неинформисаношћу или полуинформисаношћу.

Ревизија историје одмиче. Прави удар и наводно претећа изненађења из Европе и света се очекују наредне године – на стогодишњицу Атентата. Шта супротставити? Како објаснити понашање овдашње друштвене и научне елите, посебно политичара и историчара, понашање које личи на  „фатализам“и помиреност са судбином? Може ли уметничко дело да буде делотворан „против-удар“ на моћну пропаганду и запенушану активност поправљача историје?

 

Уметничко дело у принципу нема тај задатак, и ја то себи не стављам у примарни задатак, мој задатак је да испричам причу за коју мислим да ће другим путем, кроз „исправљање“  доживљаја људи, помоћи разумевању одређеног времена и храбрости и моралних узора. Уметничко дело се не бави историјом на начин на који се историјом бави наука, директно, а са друге стране, мислим да ефикасније делује на свест људи него јалова препуцавања историчара око тога да ли је било овако или онако. Уметничко дело више осветљава суштину и то може да учини, ако је успешно и квалитетно. Мој приступ је базиран на стенограму са суђења и на документарним материјалима који су аутентични, напросто тај приступ је на једном другом нивоу и пошто је из угла адвоката који је непристрасних позиција има могућност да и најширој иностраној публици приближи различите аспекте  догађаја. Што се тиче наших научника и историчара, они би заиста требало да се баве тим догађајем,  али ту имамо још један проблем: ми нисмо повезани са светом и то већ није мој домен, али мислим у суштини ту се јасно види колико је лоша позиција нас што нисмо увезани, што наши научници нису боље увезани са светом, онда би имали платформе са које би могли да говоре ,овако се обраћају само нама. Ми знамо, не морају нама ништа да причају, али мислим да смо ми, кад је у питању филм или уметност уопште,  више део света, и зато се наш глас можда и више чује него што се чује глас наших научника који напросто и нажалост не играју на истим теренима.

Мислите да су они одговорни за то што не играју…

 

Реч је о томе да је нажалост наша држава генерално скрајнута и мислим да је то дуга прича али делимично јесу они одговорни, а делимично је у питању то што наша наука, па и историјска, није укључена, што ми у тој области нисмо интегрисани у Европу колико бисмо могли да будемо, тиме смо сами себе избацили из игре. Мислим да ту можете да играте једино ако се интегришете на неком научном плану кроз размене, сарадње, форуме, скупове и тако даље, онда ваш глас може да се чује. Уметност, стваралаштво, поготово филм који је највише глобална уметност  јесте,уз спорт, оно где ми највише добацујемо на интернационалном плану и зато и то јесте важна ствар.

Да ли је уметност, поготово филмска понекад, и из ових разлога погубна?

Не мислим да је погубна. Мислим да сваки наш филм који пређе границе и оде у иностранство и ту апострофирам питање његовог уметничког квалитета, у суштини учини много за целокупно друштво и народ, и државу, наравно. На пример, црни талас у време комунистичке Југославије је био критичан према том истом систему, међутим, Тито је врло добро знао да је то најбоља реклама за друштво.

Јесте, али савремени црни талас, он као да утемељује  неке стереотипе, и утврђује  негативне ставове о Србима!

 

То је сад само питање уметничког домета, у смислу да ли се неки филмови праве као опомена, што јесте била идеја црног таласа, као једна врста опомене  утемељене у стварности. Филмови никако не треба да буду реклама за нас, да смо лепи и добри као што нисмо, него напротив могу да буду и опомена и зато кажем да то мора да буде истинита прича, да би функционисала и локално и у иностранству. Квалитет је једино мерило, да кажем, квалитет уметничког дела је једино мерило патриотизма, а не нешто друго.

 

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Dragi Pečate,Zbrisali ste mi dva komentara,Zašto?Ima daleko oštrijih.Nazivate se,List slobodne Srbije,jadna nam naša sloboda,ako nesmem napisati o”caru Srbije,jer on sam svojim ponašanjem oličava sebe u tom obliku.Mislim,da tako ne treba postupati prema redovnom čitaocu.Nisam bila ni malo nepristojna,čemu ignorisanje mog komentara?Dali ste kukavice ili cinici?Osećam se povređeno i to sam želela reći.Pozdrav,poštovanje i uspeh u radu.-Luna

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *