Сир за НАТО

Пише Никола Врзић

Како једна америчка донација за побољшање квалитета млека и млечних производа са Пештерске висоравни разоткрива евроатлантску мрежу бачену на Србију, у циљу њеног увлачења у НАТО

Била је то кратка и, ваљда, лепа вест; неки људи у Србији добили су пуно пара из Америке. Вест је објављена да би нам се показало како Сједињене Америчке Државе, тај велики наш пријатељ са оне стране Атлантског океана, не штеде ни труда, ни времена ни новца да би помогле Србији и њеном напаћеном становништву, које би због тога – помоћи и новца – требало да им буде захвално, или макар да им поверује у исказане добре намере према Србији, упркос свим пређашњим искуствима с њиховим намерама према Србији. Али ђаво нам није дао мира па се нисмо зауставили на тој лепој, краткој вести. Него смо, ненавикнути да нам ико ишта дарује за џабе, а нарочито због пређашњих искустава с њиховим намерама према нама, зачепркали по позадини ове вести. И имали смо шта да нађемо. Изгледа да им намере баш и нису тако добре.

 

Плаћеници Елем, вест је гласила да је Америчка агенција за међународни развој (United States Agency for International Development – УСАИД) – „од народа Америке“, мото је ове организације, с руком стиснутом у пријатељској руци на њеном логу – представила нови облик финансирања у Србији, директно финансирање, додељујући бесповратна средства за пет организација цивилног друштва, „чиме је управљање пројектима у потпуности стављено у њихове руке“. То је, оценио је амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби, „знак снажнијих веза између Србије и САД, као и повећаног капацитета српских организација. Оне ће бити нарочито значајне током пута Србије ка приступању Европској унији.“ „УСАИД је“, додала је његова директорка за Србију Сузан К. Фриц, „задовољан што ће још ближе сарађивати са својим српским партнерима, који су доказали да имају капацитета да управљају директном помоћи УСАИД-а. Што је још важније, одговорност за развијање Србије ми поверавамо директно Србима, који најбоље разумеју своје потребе.“

Директне грантове добили су Грађанске иницијативе (248.800 долара) за изградњу капацитета младих људи, омладинских група и организација цивилног друштва у јужној Србији („Прешевска долина“) и Санџаку; фондација „Траг“ (235.000 долара) за иницијативу за реформу система социјалне заштите; „Достигнућа младих Србије“ (260.000) за подршку предузетничког образовања у основним и средњим школама; „Медијска коалиција“ (248.800) за кампању медијске писмености, усмерену на младе који ће се „охрабривати да постану проактивни конзументи и произвођачи медијских садржаја“; и Регионална развојна агенција Санџака (65.000 долара) за побољшање квалитета млека и млечних производа на Пештерској висоравни. Овим директним донацијама невладином сектору треба додати и директну УСАИД-ову донацију Влади Србије, то јест њеној Националној агенцији за регионални развој (да, мирише на Млађана Динкића) за помоћ приватним компанијама, поново, у јужној и југозападној Србији, односно у Прешевској долини и Санџаку.

Па добро. Бар неко ће у Србији добити од Американаца нешто што нису бомбе (из недавне прошлости) и ГМО храна (у блиској будућности). Или ни ово није много боље? Да почнемо да чачкамо, па да видимо да ли им то УСАИД даје паре зато што жели да нам помогне (aid на енглеском и значи помоћ) или пак ове америчке плаћенике УСАИД плаћа да би у Србији спроводили његове циљеве. Другим речима, који су циљеви и каква је стратегија УСАИД-а у Србији? Чему та организација заправо служи?

Нема овде теорије завере; анализирамо њихове јавне документе, и из тога им и тумачимо намере.

 

[restrictedarea]

ЦИА Пре свега, да није реч о пукој филантропској установи сведочи већ и сама чињеница да УСАИД, како и стоји у документима о његовом оснивању и раду, делује „на основу спољнополитичких смерница председника САД, државног секретара и Националног савета за безбедност“. А то значи да помоћ не даје свима којима је она потребна и који је заслужују, већ (само) када је то у  америчком интересу. Да ја заиста тако, да нимало не претерујемо, уосталом, потврђује и сам УСАИД, који на свом сајту истиче да организација ради у складу са ониме што је „председник Кенеди истакао пре 50 година“, а то је „унапређивање интереса америчке спољне политике“. Згодан пример, који додатно поткрепљује ове наводе, проналазимо у Јемену, који је у Уједињеним нацијама 1990. гласао против америчке Резолуције о употреби силе против Ирака и Садама Хусеина. „То је најскупље ‘не’ за које сте икада гласали“, рекао је тадашњи амбасадор САД у УН Томас Пикеринг свом колеги из Јемена. Одмах после тога УСАИД је обуставио донације Јемену.

Штавише, амерички историчар и писац Вилијам Блум у својој књизи „Убијање наде: америчка војска и интервенције ЦИА после Другог светског рата“ наводи да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века УСАИД одржавао „близак однос са ЦИА, а Агенцијини (ЦИА) оперативци често су у иностранству деловали под параваном УСАИД-а“. Претеривање, или ствар прошлости? Можда, али, у споменутом Националном савету за безбедност, који саучествује у усмеравању УСАИД-овог деловања у свету, седе и директор ЦИА, и директор Националне обавештајне заједнице, и секретар за одбрану, и начелник Генералштаба америчке војске… Приде, директну везу УСАИД-а са америчким безбедносним сектором проналазимо и у телу које се зове CMWG („Цивилно-војна радна група“) којим управља организација циничног назива Амерички институт за мир (УСИП), а у коме седе представници секретаријата за одбрану и спољне послове, УСАИД-а и Генералштаба војске САД; CMWG је, поред осталог, задужен за управљање „односима између оружаних снага САД и невладиних хуманитарних организација у непријатељским и потенцијално непријатељским окружењима“. УСИП се, додајмо онако узгред, налази међу донаторима РЕКОМ-а Наташе Кандић…

Имајући све ово у виду, поставља ли се више икакво питање да ли је УСАИД у Србији да би помогао Србији, или да би помогао у остваривању америчких интереса у Србији? Што ће рећи да су они амерички плаћеници плаћени да би том спровођењу америчких интереса у Србији дали свој скромни али зато бешчасни допринос.

 

НАТО Е, сад. Који је то амерички интерес у Србији, у чијем спровођењу помаже и УСАИД својим донацијама? Од пештерског сира, преко независних медија до проактивне омладине. Циљ је, кратко и јасно, учлањење Србије у НАТО. Открива нам то сам УСАИД, у својој Стратегији за 2013. до 2017. године: „Дугорочни циљ владе САД у Србији је демократска и просперитетна Србија која је пуноправни члан евроатлантске заједнице. Од 2001, напори УСАИД-а били су првенствено базирани на остваривању политичког циља повећане регионалне стабилности на Балкану, кроз помагање Србији да се интегрише у евроатлантске институције. У складу са Заједничком регионалном стратегијом Бироа за европска и евроазијска питања (америчког Стејт департмента) нарочито са циљем 6: ‘Балкан у потпуности интегрисан у евроатлантске институције’, УСАИД доприноси циљевима владе САД у Србији и у ширем подручју Балкана.“ На делу УСАИД-овог сајта који се односи на Србију наводи се, да потврди све ово, и да „програми УСАИД-а подржавају визију Србије као демократске, просперитетне и земље у потпуности интегрисане у евроатлантске институције. УСАИД помаже Србији да покрене реформе које ће земљи помоћи да заврши своју економску и демократску транзицију у Европску унију и друге међународне институције“, то јест, у НАТО који се маскира оним еуфемизмом евроатлантских интеграција.

Притом је реч о заиста густо испреплетеној НАТО мрежи моћи и купљеног утицаја која је бачена на Србију. На везу РЕКОМ-а са америчким војно-безбедносним комплексом (преко УСИП-а) већ смо указали. УСИП и УСАИД финансирају и Фонд за хуманитарно право. УСАИД је и међу финансијерима Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соње Бисерко, међу чијим пројектима су и „Промовисање европеизације и евроатлантске интеграције Србије“, „Србија и трансатлантске интеграције“, „Промовисање мултиетничког идентитета Војводине“, „Јачање идентитета Санџака“, „Припрема будућих лидера“ коју је финансирао Балкански фонд за демократију… Међу финансијерима Балканског фонда за демократију, чији су јавно прокламовани циљ „евроатлантске интеграције у југоисточној Европи“ а Фонд „континуирано ради на убрзавању интеграције региона (Балкана) у евроатлантске структуре“, налази се и УСАИД. Балкански фонд за демократију и УСАИД финансирају и Грађанске иницијативе и фондацију „Траг“, које су пак и ди(ск)ректно међусобно повезане (Дубравка Велат, извршна директорка Грађанских иницијатива, једна је од оснивачица и чланица УО фондације „Траг“) а „Траг“ је донацијама повезан и са Београдским центром за безбедносну политику који „подржава (…) интеграцију држава западног Балкана у евроатлантску заједницу кроз истраживања, анализе и предлоге практичне политике, јавно заступање, образовање, издавачку делатност, стручну подршку реформама и умрежавање свих релевантних актера“, те Европским покретом у Србији међу чијим финансијерима су, опет, и Балкански фонд за демократију и УСАИД. И списак се, наравно, овиме не завршава, али довољно је и оволико да би се стекла слика о злокобној евроатлантској, НАТО мрежи која нам је прожела Србију.

Свој кључни циљ, увлачење Србије тамо где она не жели и не сме да буде, то јест у НАТО, УСАИД остварује кроз два основна смера, кроз помоћ у јачању институција и помоћ српској економији која је „од суштинске важности за трансформацију Србије ка демократији, слободном тржишту и западној оријентацији“, при чему у основи и једног и другог смера лежи „јачање утицаја и ангажмана цивилног сектора“. И ето где се крије она веза између пештерског сира и учлањења Србије у НАТО, ма колико те две ствари деловале неспојиво. Сир који нас води у НАТО налази се под тачкама Суб-ИР 2.2.1 и 2.2.2 УСАИД-ове Стратегије, на чијем је врху улазак Србије у НАТО. УСАИД-ова шема коју објављујемо, уосталом, говори сасвим речито.

 

Војводина, Санџак, Прешево Указујемо и на још једну опасност. Не само што је читава ова Стратегија и УСАИД-ово деловање у Србији усмерено ка увлачењу Србије у НАТО него се у оквиру тога – а овде је реч, подсећамо, о јавном документу – налазе и јавне претње по оно што је још остало од територијалног интегритета наше земље. У поглављу УСАИД-ове Стратегије за Србију које се односи на „регионални и државни контекст“, наиме, одмах испод пасуса о тензијама између Србије и независног Косова, следи: „Тензије између центра и периферије у Србији представљају још једну чињеницу политичког живота. Неслагања око поделе средстава и обима надлежности Аутономне Покрајине Војводине представљају нарочит изазов. Неразвијеност региона Санџака, већински бошњачког, и заједница са албанском већином у јужној Србији представљају комплексне проблеме који захтевају свеобухватна (та је реч, comprehensive, иначе, употребљена и у називу Ахтисаријевог плана за независност Косова – „Свеобухватан предлог за решење статуса Косова“) решења и директно ангажовање међународне заједнице“! Интернационализација питања Војводине, Санџака и југа Србије, која се евидентно догађа на наше очи, постаје још очигледнија у наставку текста, у коме се наводи да „амбасадор САД предводи неформалне дипломатске групе ‘Пријатељи Санџака’ и ‘Пријатељи јужне Србије’, којe настављају да подржавају развој ова два немирна региона. (…) Влада САД успоставила је снажне, позитивне односе са мањинским заједницама које тамо живе.“ Колика претња Србији лежи у овим пријатељствима можда и није потребно наглашавати, али ипак, не можемо а да не споменемо пример Боливије, у којима „УСАИД отворено подржава аутономију региона као што су Санта Круз, Бени, Пандо и Тариха, и тиме промовише сепаратизам и дестабилизацију државе и владе Ева Моралеса“, како пише позната венецуеланска новинарка Ева Голингер.

Евроатлантска мрежа је на Србију бачена. У Београдском пашалуку се кроз разне наоко бенигне пројекте и доларске грантове отворено регрутују амерички плаћеници у овдашњим невладиним организацијама, медијима и владиним установама, док се истовремено припрема дестабилизација онога што је изван Београдског пашалука, Војводине, Санџака и јужне Србије, којима се ахтисаријевско свеобухватно решење смеши само ако власти у Београду не буду довољно кооперативне када се од њих буде затражила српска крв за америчке НАТО ратове. Уосталом, премијер Ивица Дачић већ је изјавио да је „сигуран да ће се“ – како остатак Балкана буде улазио у НАТО, у складу са цитираним циљем америчке политике на овом подручју – „вршити притисак на Србију да постане део НАТО“-а. Штавише, додао је, „сигуран сам да би то можда било у нашем интересу“, и нимало умирујуће не делује оно што је додао да би нас умирио: „Али сам сигуран такође да такву одлуку нећемо донети“. Тим пре што Данијел Сервер, утицајни вашингтонски аналитичар кога често цитирамо на овим странама, наводи нешто што је сасвим у складу са нашом суморном анализом: „Најбржи пут за извлачење Вашингтона са Балкана јесте да све бивше југословенске републике уведе у НАТО, коме Словенија, Хрватска и Албанија већ дају свој допринос. Колико разумем, Црна Гора и Македонија већ испуњавају већину услова за чланство. Косово, које сада планира своје будуће безбедносне снаге, желеће да уђе што је пре могуће. Србија још није сасвим спремна да аплицира, али птичица ми каже да неће проћи више од пар година пре него што се скрши тај табу, нарочито ако Косово начини напредак у том правцу. Босна ће вероватно заостајати у учлањењу у НАТО, као и у толико других ствари. Ипак, лако бисмо могли да видимо читав Балкан учлањен у НАТО пре 2020.“

Имамо ли снаге да се томе одупремо, пре него што поверујемо да је амерички интерес – интерес Србије?

НАТО студенти

Посебно гнушање изазивају млади људи који су у стању да за новац и будућу каријеру пропагирају учлањење Србије у НАТО.

У Београду се ових дана одржава студентски НАТО самит „СИМ НАТО 2013“, чији је циљ да се „студенти и јавно мњење у Србији упознају са функционисањем рада заседања органа НАТО организације“. Централна тема је, како наводе у НВО, АФИКАД која је организатор скупа, „млади као део новог политичког вођства за 21. век“, а „конференција ће имати богат друштвени живот и посебне догађаје“.

Један од тих посебних догађаја, отварање НАТО скупа, у понедељак је прекинула група младића „са обележјима политичке организације НККПЈ-СКОЈ“. „Учесници протеста су организаторе конференције оптужили за, како су рекли, пропагирање убијања деце, а уследила је вишеминутна жучна расправа коју је пратило скандирање порука ‘НАТО убице напоље из Србије’ и ‘Неће проћи НАТО гангстери“, стоји у штурој Танјуговој вести. Државна новинска агенција Танјуг је, иначе, један од „пријатеља“ овог НАТО самита.

А ево и чланова тима АФИКАД-а, који „активно подржава евроатлантске вредности у Србији и промовише интересе Републике Србије у тим институцијама. Главна мисија АФИКАД-а је промоција идеала и подршка циљевима НАТО-а“: Дејан Живанић, Милица Милошевић, Милијана Тантар, Мирјана Ђурђа Стојнов, Марина Богић, Дориан Целцер, Александра Којић, Душан Крстић, Драгана Стефановић, Јелена Богдановић, Ивана Андрејић, Исидора Михаиловић, Ева Михаиловић. Нека им је на част, ма колика била сума за коју су своју част продали.

[/restrictedarea]