Почетна / Друштво / СИЕПА или краљевство измишљотина

СИЕПА или краљевство измишљотина

Пише Маријана Милосављевић 

Присуствујемо распетљавању сценарија око СИЕПА, сваки дан понеки нови детаљ и лепо је знати како су неки људи постали успешни али свима неки глас шапће да неће бити да је сво зло ушло у само једну институцију и само једну партију док су сви остали чисти….

Влада Србије именовала је Владимира Миленковића за вршиоца дужности директора Агенције за страна улагања и промоцију извоза – СИЕПА, јер је доскорашњи директор Божидар Лаганин био приморан да се повуче са тог идиличног места, у чијој је заветрини уживао три године. У том периоду измишљао је шта је хтео, и био хваљен („ једна од најбољих државних агенција икада основаних у Србији“, тврдили су медији а ни Светска банка није имала куд – прогласила ју је једном од најбољих пет светских агенција) јер живи у времену када било ко уз помоћ угледних пријатеља може да буде велики ако не пристане да га реалност спутава.

 

Истина је – лаж Лаганин се, међутим, не разликује од својих многобројних колега менаџера. Он је само чинио оно што се од њега очекује. Сва наклоност коју има мора да буде упућена инвеститорима, јер се данас и код нас као и у свету стицање богатства вреднује више него било која друга активност. Што би рекао Дејвид Малфорд који је био подсекретар за међународне послове при америчком трезору у Бушовој администрацији: „ Земље које себе не учине атрактивнијим неће задобити пажњу инвеститора. То је као када девојка покушава да освоји момка. Она мора да излази, да среди фризуру, да се нашминка…“

Лекција је, што се СИЕПА тиче, више него озбиљно схваћена. Држава је давала милионе наших пара да привуче инвеститоре који би покренули привреду и задржали раднике бар на три године од преузимања фирме. Политичари се са инвеститорима свакодневно сликају и смеше се док пред камерама потписују уговоре и говоре о томе како нам обезбеђују бољу будућност. Како се камере угасе, тако сазнајемо да предузећа углавном никада нису прорадила, да радници и даље немају посао, да је незапослених све више…

Државни управници и политичка сабраћа се све више понашају као макрои глобалног капитализма. Као да је неко примењено читао роман „Корекције“ Џонатана Френзена кога су најугледнији амерички критичари 2001. године прогласили романом године у САД. Један од споредних, али изванредних ликова је Литванац, некадашњи високи функционер и вођа прозападно оријентисане пословне партије под називом „Слободнотржишна партија“  који је наравно после успешне политичке каријере израстао у тајкуна. Ево како он привлачи стране инвеститоре: „ … биће награђени сразмерно својим инвестицијама, индивидуалним ознакама њиховог ‘херојског доприноса’ током ‘тржишног ослобођења’ земље. Ако амерички инвеститор пошаље 100 долара, на пример, нека улица у Вилњусу (не краћа од две стотине метара) биће названа по њему, за 5.000 долара портрет инвеститора (најмањи формат 60 цм пута 80 цм – укључен и декоративни позлаћени рам) биће изложен у Галерији националних хероја, за 25.000 долара ће по инвеститору трајно бити названа варош са најмање 5.000 душа, а добиће и ‘модеран хигијенски облик права прве ноћи’ у складу са већином препорука Треће међународне конференције о људским правима…“

Америчко социолошко удружење наградило је 1997. године књигу „Подстицање полиархије“  Вилијама Робинсона, за изузетан научни допринос (Књига је код нас преведена прошле године у издању библиотеке „Албатрос плус“.) Овај аутор примећује да „идеологија фашизма 21. века често почива на ирационалности – обећање да ће се осигурати безбедност и повратити стабилност има емотивни, а не рационални карактер. Фашизам 21. века је пројекат који не прави (нити има потребу да то чини) разлику између истине и лажи“.

Вилијам Робинсон потенцира сличан сценарио похода транснационалног капитала свуда око нас: „Наднационалне институције као што су ММФ и Светска банка постепено притискају националне институције у доношењу политика и глобалном менаџменту. Што је појединачна држава-нација у подређенијем положају у светском систему, то има мање могућности да се одупре спољним наметањима. Да би се национална радна снага учинила атрактивном, а тиме и ‘погодном за продају’, треба осигурати најниже могуће плате и највиши ниво послушности самих радника“.

 

[restrictedarea]

Распетљавање сценарија Пројектанти новог светског пројекта могу да буду задовољни. Што се нас тиче успели су потпуно. Мало ко овде не крије спремност да се прода или има болно сазнање са којим је одавно помирен да ће бити продан. У ствари најгоре је остати непродан. У међувремену далеко смо од било каквог бунта јер глад паралише а могла би и да се погорша. Политичари наводно брину о нама, устају у пет ујутро и већ после прве кафе јуре за инвеститорима који ће нас спасти. Ако не ове, следеће године сигурно. И сад кад су они толико растрзани, како да будемо незахвални и да их грдимо што је постало правило да предузећа и наше животе уваљују у руке људима са живописним биографијама који су храброст и флексибилност стекли, треперећи док су пуцали или крали. А да нису, како би нам помогли?

Већ неко време присуствујемо распетљавању сценарија око СИЕПА, сваки дан понеки нови детаљ и лепо је знати како су неки људи постали успешни али свима неки глас шапће да неће бити да је сво зло ушло у само једну институцију и само једну партију док су сви остали чисти. Мало је зато искрено зачуђених. Више је оних нереалних који би волели да се акција не обустави док се министри и министарства добро не протресу, док се агенције не изврну наглавачке и попадају сви похлепни страначки паразити који не знају за доста.

Када су раскринкани, ови из СИЕПА тврдили су у своју одбрану да је захваљујући њима 55.000 људи добило посао а да је покривеност увоза извозом са 45 одсто порасла на 73 одсто. Грмели су да је, захваљујући ангажованости њихове агенције и подстицајима које је давала, Србија добила историјски извоз од преко милијарду долара у јулу текуће године.

Саша Радуловић пак тврди да ни за једно предузеће коме је СИЕПА одобрила субвенцију не постоји податак о капиталу и броју запослених у тренутку потписивања уговора. Нико никада у држави није контролисао око 240 предузећа којима су исплаћене субвенције. Међу тим предузећима су 163 активна пројекта, 56 пројеката у систему мониторинга одржавања броја запослених и 22 пројекта која су формално окончана.

У јавности презентованим подацима о „око 55.000 радних места отворених на основу досадашњих уговора потписаних са инвеститорима“  изостављено је да су у ту бројку урачуната непостојећа, а уговорена 8.162 радна места код 35 инвеститора са којима је држава раскинула уговор о подстицајима. Такође, од „преостала“ потенцијална 47.882 радна места, урачунато је и свих 31. 785 још увек непостојећих радних места која су инвеститори у обавези да отворе у наредном  периоду према 163 уговорена активна пројекта.

Неспорно је отворено 11.929 радних места у 56 пројеката у систему мониторинга одржавања броја запослених и 4.168 у 22 пројекта која су формално окончана. Из наведеног се да закључити да је тих 16.097 новоотворених радних места далеко мање од презентованих 55.000.

Интерном анализом у Министарству привреде утврђено је да је било и случајева да је предузеће угашено, сви запослени привремено на један дан пријављени у Националној служби за запошљавање, да би се одмах сутрадан запослили код инвеститора уз подстицаје. Тако су многи инвеститори, уз поклоњено предузеће, добијали и значајну финансијску подршку државе. Тако да се не ради ни о свим заиста новим радним местима.

 

Фасцинантни јавашлук СИЕПА је одмах након формирања садашњег Министарства привреде у септембру ове године доставила велики број извештаја инвеститора који треба да се контролишу, уз објашњење да то до тада није рађено, јер тадашње Министарство финансија и привреде никада није донело Правилник о контроли, који је по Уредби било дужно да донесе. То потврђује фасцинантан јавашлук. Национална служба за запошљавање није контролисала спровођење уговора са инвеститорима у делу о запошљавању, док Агенција за приватизацију није контролисала да ли су испуњене инвестиционе обавезе. Уредбом је прописано да министар треба да донесе акт (правилник) којим се уређује питање контроле, али такав АКТ Динкић никада није донео. Зашто? По свему судећи, зато што инвеститори уопште нису уложили обећана средства у погоне (сопствена средства у обећаном обиму) већ су се претежно ослонили на новац добијен од државе – подстицајна средства и онда би контрола на терену и у пословним папирима показала да обећана инвестиција није реализована према бизнис плану који су доставили на конкурсу за доделу средстава.

Иначе, да би инвеститор добио паре – подстицаје од државе, мора уговором да се обавеже да инвестира обећана средства (тачан износ који наведе у бизнис плану а може само више од тога) и да запосли број радника који је обећао (јер се подстицаји деле према новоотвореном радном месту). Онда те раднике не сме да отпушта 3 године од када их запосли, што до сада нико никада није контролисао.

Такође, без икаквих критеријума и мерила оправданости, у 78 случајева извршено је анексирање основних уговора инвеститорима, продужавани рокови за испуњење обавеза, мењан је начин исплате подстицаја и накнадно вршена ревизија раније одобрених инвестиционих пројеката и бизнис планова. Нико није водио рачуна ни о трошку камата, јер инвеститори средства добијају унапред без камате.

Министарство привреде активирало је банкарске гаранције у осам случајева у којима инвеститори нису извршили уговорене обавезе и тиме покренуло процедуру за повраћај у буџет 1.404.000 евра. У многим другим случајевима није могуће повратити исплаћене субвенције у буџет, јер су банке које су гарантовале за уговорене обавезе, као што су Агробанка, Развојна банка Војводине, Привредна банка Београд, у међувремену престале да постоје. Одговорна лица у државним институцијама нису благовремено покренула питање замене гаранција, нити су исте пријавили као потраживање у стечајним поступцима.

Обавеза СИЕПА, према важећој Уредби Владе Републике Србије, била је да прати гаранције. Донедавно су све гаранције и документација физички чуване искључиво у просторијама СИЕПА и Министарство привреде није имало увид у њих до 1. новембра, када је на захтев Министарства извршена записничка примопредаја гаранција. Тада је констатовано да је тренутно ненанплативо око 20 гаранција вредних више од два милиона евра. Сва остала документација о свим пројектима се такође налази у СИЕПА, тако да је јасно да је једино ова агенција и могла да врши контролу.

Преписка на високом нивоу

Министарство привреде први пут од септембра ове године захтева од инвеститора да документују поштовање уговора у тренутку подношења захтева за исплату подстицајних средстава. Министарство је у више наврата од СИЕПА захтевало да пре достављања захтева за трансфер подстицајних средстава преконтролише да ли инвеститор одступа од уговорене обавезе, што је СИEПА одбијала да уради тврдећи да то није њихов посао.

Министарство привреде понавља да ће поштовати све закључене уговоре у којима су инвеститори испунили обавезе за које су добили подстицаје. За исплату преузетих обавеза на основу подстицаја за нова радна места у буџету Министарства привреде за 2014. годину предвиђено је око пет милијарди динара. У међувремену, одлучено је да се ова Агенција гаси почетком следеће године заједно са Агенцијом за лиценцирање стечајних управника.

У дану када је директор СИЕПА затражио разрешење (филмски је одуговлачио – седница владе Србије је каснила око сат и по) интернетом су почели да круже службени мејлови његових запослених. Они раскринкавају рад СИЕПА и систем доделе подстицаја по политичком кључу. Како „Печат“ сазнаје, запослена службеница из СИЕПА је на више адреса проследила копије 335 мејлова службене интерне комуникације у СИЕПА и Министарству финансија и привреде, који у потпуности демистификују рад те институције и УРС-а.

Полиција и Тужилаштво потврђују да у њима има доста мејлова – преписке са Млађаном Динкићем. Како „Печат“ сазнаје, УКП је саслушао део запослених из СИЕПА, а саслушања ће се наставити наредних дана. Биће саслушани Млађан Динкић и сви значајнији његови сарадници – државни секретари Александар Љубић  и Ивица Којић из УРС-а.

Запослени у СИЕПА се саслушавају у вези са јавним набавкама за фиктивне штандове СИЕПА у иностранству, за унапред договорене јавне набавке, за црне фондове које је прикупљао и трошио менаџмент СИЕПА, као и за доделу подстицаја појединим фирмама по политичком кључу.

У све је укључено Специјално тужилаштво за организовани криминал које надзире цео процес истраге.

„Печат“ такође сазнаје да је од велике помоћи то што су запослени у СИЕПА кооперативни приликом саслушања, као и то што у истрази помажу и поједини власници приватних фирми који су учествовали у фиктивним трансакцијама, па сада због квалитета доказа које поседује УКП просто нема простора за манипулацију. Занимљиво је да је Лаганин у разговору са полицијом све оптужбе свалио на раније Министарсво на чијем челу су били Млађан Динкић и државни секретари Александар Љубић и Ивица Којић из УРС-а.

Упркос свему, Млађан Динкић делује прилично нехајно иако га већ поприлично стеже са свих страна. Недавно је у својству грађанина провео више од четири сата на саслушању у Управи криминалистичке полиције где је добио прилику да одговори на питања у вези са пословањем Националне штедионице. У јавности се све чешће оптужује за злоупотребе Фонда за развој и Националног инвестиционог плана. Динкић пак избацује озбиљне трактате о хегеловској неизбежности огољено комерцијалне политике и пружа јавности обимна сведочанства о предстојећем економском буму – просто сладострасно уживајући у свом краљевству чистих измишљотина. Када слушамо њега и његове менторе из ММФ-а и Светске банке, намеће се да је следећа фаза политичке економије просветљени неотехнофеудализам.

Зашто, по свему судећи, Млађану Динкићу и њему сличним специјално одабраним експертима вероватно ни у будућности неће длака с главе фалити? Да би се одговорило на ово питање, неопходно је да се поново вратимо научној теорији коју образлаже утицајни Вилијам Робинсон.

Неолиберализам је политички модел чија је сврха да створи услове који ће поспешити мобилност транснационалног капитала и глобалне токове производње и дистрибуције. Како су се поједине државе и регије почеле укључивати у глобални капитализам, постали смо сведоци успона нове транснационално опредељене елите, организоване у пословна удружења, политичке партије, грађанске групе, медије и слично, подржане програмима политичке интервенције САД и западних земаља, који се спроводе под паролом „подстицања демократије“.

„Транснационални капитал користи своју моћ да преузме контролу над државним финансијама и наметне даља одрицања већинској радној снази, што доводи до још већих друштвених неједнакости и недаћа – користи своју структурну моћ да убрза демонтирање онога што је остало од социјалних давања и система социјалне заштите… На захтеве оних који су протерани са тржишта рада и искључени из токова производње, држава не одговара проширењем социјалне заштите већ занемаривањем“.

А то не може свако. Могу само такви попут Млађана Динкића. Он већ има достојне наследнике, али процена иностраних моћника је да Динкићево време није прошло. Уосталом, то се видело после његове недавне смене са министарске функције када је преко ноћи постао саветник првог потпредседника владе који га је претходно сменио. Јер нико није тако слаткоречиво обзиран у време предизборне кампање и толико хладнокрвно склон занемаривању претходно преузетих обавеза кад дође на власт.

 

Систем опаснији од оружја

Никада Млађан Динкић неће себи поставити питање попут већ поменутог литванског јунака из романа „Корекције“ (реч је иначе синоним, у америчком енглеском, за економску рецесију): „Молили смо помоћ од ММФ-а и Светске банке. Будући да су нас они подстакли на приватизацију, можда их занима чињеница да је наша приватизована национална држава сада заправо постала зона полуанархије, краљева подземља и непродуктивне пољопривреде… Богата моћна земља срочила је правила по којима ми Литванци умиремо. Зашто бисмо поштовали та правила“.

На крају, једно кључно размишљање јунака Џонатана Френзена које вероватно мучи сваког од нас, осим елите која је потпуно равнодушна: „Шта да радим кад смо нападнути системом и културом а не војском? Најбоља будућност којој могу да се надам јесте да ће моја земља једног дана изгледати као нека другоразредна земља на Западу. Другим речима, сличнија осталима… Колико је само било снажно наше литванско осећање док смо могли да упиремо прстом у Совјете и говоримо – Не, ми нисмо такви. Али рећи: Не, ми нисмо слободно тржиште, не, ми нисмо глобализовани – од тога се не осећам као Литванац. Од тога се осећам глуп и као да живим у каменом добу. И како сад да будем патриота, за коју позитивну ствар могу да се заложим, која је позитивна дефиниција моје земље?“

За сада можемо да чујемо само одговоре подводача и гласноговорника глобалног капитализма. Они знају.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *