Сеци државу на којој седиш

Пише Миодраг Зарковић

Проверио сам: Милорад Вучелић постао је генерални директор РТС-а тек 1992. године, тако да није он у националну ТВ кућу примио Весну Дедић, која је, према сопственом признању, у Таковској 10 почела да ради најмање годину дана раније. Неко други је, дакле, одговоран за ту наопаку чињеницу да жену без икаквог видљивог дара за било какав посао – а камоли за телевизијско стваралаштво! – већ више од две деценије издржава цела Србија.

Шта се дешава када се једна таква особа, празна а наметљива, сусретне са својом потпуном супротношћу, са својом антиматеријом, имали смо прилике да видимо у недељу, 24. новембра, када је Весна Дедић у својој емисији „Балканском улицом“ угостила атлетичара Емира Бекрића. Њихов разговор, мада појавно срдачан и весео, суштински је био судар две цивилизације: једне која, попут рака душе, изнутра глође српско друштво, и друге која одбија да буде оглодана.

Окршај је почео када је Бекрић, рођен у Београду марта 1991, рекао да је имао „изузетно весело  и испуњено детињство“.

„Без обзира на проблеме у земљи: санкције, ембарго и то?“, прекинула га је водитељка, видно пренеражена тиме што су деведесете некоме могле да остану у лепој успомени.

„Тако је“, одговорио је Бекрић. „Моји родитељи су увек били ту, уз мене, и увек су гледали да ми пруже онолико колико наравно могу, али да ја не осетим ту кризу.“ Да не буде забуне, родитељи му нису били никакви криминалци, већ обичан свет, вредан и пожртвован: „Мајка је радила у индустрији `Грмеч`, а отац је радио у грчкој пијаци десет година“.

Ту се Весна Дедић накратко била повукла, али је неколико минута касније вратила разговор у свој омиљени облик – кукање:

„Ти, кад си се родио, ја сам имала 21, 22 године и већ радила у овој кући. Оно што је мени фасцинантно: одакле некоме као што си ти, који припада таквој генерацији, која од ове земље малтене ништа лепо није видела, одакле ти толики патриотизам?“

„Мислим да се то временом све више стварало и све више јачало“, узвратио је Емир, младић који се, ето, дрзнуо да воли Србију. „Заиста, без обзира на то што сте рекли, ја сам опет захвалан земљи и захвалан сам на свему што имам дан-данас…“

Весна Дедић је ту већ погубила живце, па га је крештавим гласом прекинула:

„Јао, знаш ти шта је теби ова земља одузела?! Знаш шта је мени? Не могу да ти причам, није емисија о мени. Али ти је много одузела!“

А шта је то Србија вама одузела, госпођо Дедић? Да ли смо вам нешто ускратили тиме што вас дебело плаћамо за ваше трапаво бауљање по националној телевизији? Да ли су вам нашкодиле све те плате и хонорари које, тако незграпни, отимате Богу и народу већ скоро четврт века, бавећи се позивом чијем ниједном изазову нисте дорасли? Је ли вас Србија више изневерила онда када вас је младу и изразито недаровиту пустила на Телевизију Београд, или данас када вас, средовечну а једнако недаровиту, трпи из неког суманутог, необјашњивог порива да храни сваког незахвалника попут вас?

Направите већ једном, госпођо Дедић, емисију о себи, па поделите са нама ту муку коју кажете да проживљавате. И завршите емисију силаском низ Балканску улицу. Вратите се тамо одакле сте дошли у Београд, или отиђите у неку другу средину; идите тамо где ће вас ценити и где вам неће одузимати ништа од онога што вам припада. А за нас не брините. Снаћи ћемо се без вас. Наћи ћемо неког другог да од њега „одузимамо“ тако што ћемо га запослити на РТС-у. Сва је прилика да ће и нама бити боље, да ће тај неко бити способнији од вас; јер, мање способан не може да буде.

[restrictedarea]

***

Чак ни са издајницима нисмо имали среће: што је у Украјини Виталиј Кличко, код нас је Вук Драшковић, који је већ узео да хистерише како се Србија наводно удаљава од ЕУ и окреће Русији.

Нажалост, Драшковићева паника сасвим је неутемељена. Погледајте шта се дешава у поменутој Украјини откако је решила да заустави даље самоуништавање звано „евроинтеграције“. Погледајте нереде и узнемиреност тамошњих љубитеља Запада. Да је код нас дошло до сличног заокрета, да је макар и најављен, будите уверени да би Србија већ горела! Овако, главни медијски наратив у Србији остаје изразито противруски, што показује и прилог дописнице Б92 из Москве, о наводном национализму у Русији. „Паролу `Русија Русима` подржава 71 одсто грађана“, прича новинарка Б92 и, док на екрану читамо натпис „Русија: емигранти на мети“, наставља: „Статистике, међутим, све чешће имају крваву реалност. Илегалац из Азербејџана убио је руског младића, након чега су у московском крају Бирјуљов избили нереди и погроми. Два непозната мушкарца пуцала су у метроу на Дагестанца. Растући национализам и антиемигрантска осећања резултат су погоршања економске ситуације, пропаганде како су за све криви други и растућег неповерења у власт, сматра социолог Лев Гудков.“

Лев Гудков, директор извесног центра „Левада“, креће да плете:

„Власт је била уверена да национализам може да контролише, али те мрачне силе, када једном изађу, тешко се враћају под контролу, поготово у ситуацији када расте свест да је власт неправедна и корумпирана. Код радикално националистичких група, поготово младих, јавља се осећај да они имају право да сами заводе ред. Зато ће овакве експлозије међуетничких сукоба бити настављене.“

Према томе, када илегалац из Азербејџана убије руског младића, то се не сме стављати у политички или друштвени контекст; када непознати мушкарци пуцају на Дагестанца, то је доказ „руског национализма“; и све то бива гарнирано изјавом тог Гудкова!

Како се „деведесет двојци“ не омаче да пренесе изјаве обичног света са руских улица?  Исто онако како, на пример, у извештајима са прозападних немира у Кијеву обавезно пусте и изјаве демонстраната: како им не паде на памет да исти третман обезбеде и за руске грађане? Кад их већ оптужују за национализам (који је, изгледа, штетан само ако је српски или руски) што им не дадоше прилику да се макар објасне, него нам руске грађане тумачи тамошњи Жарко Кораћ?

Зар нису, у крајњем случају, такву прилику свесрдно пружили и „браниоцима Вуковара“, који већ месецима дивљају против ћирилице (а ипак изостају прилози о „хрватском национализму“)?!

Стога не бери бригу, Вуче Драшковићу, твоја злочиначка замисао о Србији у ЕУ безбедна је као и до сада. Москву нам, захваљујући теби и твојим следбеницима, ни „Јужни ток“ не може да приближи.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. слађана

    Имам само једно питање.Зашто створа попут ње ословљавате са Ви?

  2. Mico, divim ti se. Pratiti TV program u Srbiji je postalo mucenje. A ti ga jos i komentarises. Dugo vec nisam u Srbiji ali sam i ovde, gde sam, prekinuo pracenje programa iz otadzbine. Ne mogu. Ne ide. Nije da su ovi strani bolji, daleko od toga jer kad i sednem pred ekran, posle kraceg vremenskog perioda pocinjem da se pitam koji ce mi tv uopste u stanu? Informacije dobijam na druge nacine. “Javni servis” je na nivou kanalizacionog servisa. Sada sam u Indiji i mogu ti reci da oni to rade najbezbolnije. Zatrpavanje “Bolivud” filmovima koji svi redom imaju srecan kraj. Pricao sam Indijcem ovde i covek mi rece: “Znam ja i sam koliko je stvarnost sumorna. Ne treba mi jos i neki “tezak” filmski program. Lepo dodjem kuci, opustim se uz novi “Bolivud” i zaboravim na ono sto me ceka cim se sutra probudim…” Srbija moze bez Dedicke, naravno da moze. A mogla bi i bez mnogih drugih…

  3. Doticna gospođa ili gospođica je jos i dobar novinar,kakvih ima.Bez uvrede za novinarsku profesiju kao profesiju,ali zaista da velikani srpskog novinarstva kao sto su Dimitrije Davidovic,Jasa Tomic,Svetozar Miletic i mnogi drugi mogu da vide ko se sve i na koji nacin bavi novinarstvom,i uz svoje ime stavlja mogu slobodno reci titulu “novinar”,verovatno bi se okretali u grobu.Svega tu ima,a pre svega nedostatka elementarne kulture i onoga sto nas narod kaze “kucnog vaspitanja”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *