Шећерна водица Велимира Висковића

Пише Радивоје Микић

Зашто су овакве поруке хрватског књижевног критичара и главног уредника „Хрватске књижевне енциклопедије“ упућене у српски јавни простор? Зато што је он незаштићен, јер ова земља нема културну политику па се њене вредности могу слободно узимати

У интервјуу за „Вечерње новости“ (недеља, 17. XI 2013.) Велимир Висковић се читаоцима обраћа као „хрватски књижевни критичар“, али и неко коме посебан ауторитет треба да прибави то што је „главни уредник Хрватске књижевне енциклопедије“. Иако се највећи део питања односи на актуелну проблематику хрватско-српских односа, Висковић је ипак представљен као књижевни критичар и лексикограф, вероватно и зато да би се дала потребна тежина деловима интервјуа који за тему имају подручја за која је компетентан баш књижевни критичар – а то су питања језика и књижевности. Нема читаоца „Вечерњих новости“ који неће поздравити неке од Висковићевих политичких ставова, посебно оне који се тичу барем социјалног статуса (преосталих) Срба, те „шачице од четири одсто популације Хрватске“, мада кад сва та питања буду пренета у контекст који образује актуелна политичка сцена у суседној земљи („Делом је све што се сада ради у Вуковару индуковано из ХДЗ, делом из Католичке цркве. На леволибералну власт црква нема много утицаја, смета им друштвена промена која води секуларизацији Хрватске. И тако се ствара снажна интересна спрега између ХДЗ и Католичке цркве и све оно што се догађа око ћирилице и двојезичних написа доживљавам као средство притиска на садашњу власт“) постаје јасније кога, у основи, жали Висковић. То је најпре актуелна власт у Хрватској која је због те „шачице од четири одсто популације Хрватске“ доведена у неугодан положај и изложена притисцима , а тек потом (можда) несрећни Срби.

Аргументација Оно што такође може да забрине преостале Србе у Хрватској је свакако и Висковићев став да у целом колоплету око двојезичних табли и ћирилице треба видети и нешто сасвим необично: „Апсурд је у свему томе што хрватски Срби говоре језиком којим говоре и Хрвати“. Другим речима, Висковић једним потезом (а све у пози браниоца њихових права) Србима који данас (још) живе у Хрватској укида српски језик и проглашава их за људе који говоре „језиком којим говоре и Хрвати“. Да ли би ико за било ког Хрвата у Србији (као што смо видели за време недавне Јосиповић-Николићеве посете Таванкут ) смео да каже да он, у ствари, не говори хрватским, већ српским језиком. А свој став да преостали Срби у Хрватској, у ствари, говоре хрватским језиком Висковић аргументује на неочекиван начин. Он, наиме, узима Милорада Пуповца, лингвисту и политичара, за узорног говорника хрватског језика: „Као човек који понешто познаје филологију усудио бих се рећи да је говор Милорада Пуповца најнегованија, ортоепски најисправнија, најчишћа хрватска варијанта“. Ако Милорад Пуповац усред Загреба остаје без језика народа коме (ваљда) припада, шта ли тек остаје неком Србину у Кистању или у некој другој забити, Србину кога Висковић није имао прилике да чује па не може да процени ортоепску исправност његовог говора.

Говорећи и о неразумним протестима против ћирилице у Вуковару, Висковић ће нешто рећи и о „јакој традицији хрватске ћирилице“, о томе да је то „и писмо Хрвата које је урасло дубоко у хрватску традицију католика источно од реке Крке“. Та дубина традиције хрватске ћирилице је толика да њени одјеци сежу све до Вуковара и зато је Висковића подстакла и на племените акције: „Зато сам желио разбити мит да је ћирилица некакво непријатељско писмо“. А да би разбио тај мит, Висковић је (преосталим) Србима у Хрватској морао најпре да узме језик, да их језички преведе у Хрвате и тако трајно заштити. „Као човек који понешто познаје филологију“, Висковић свакако „понешто“ зна и о томе из које традицијске дубине проистичу акције против ћирилице, мада он не скрива да му ћирилица „источно од реке Крке“ можда треба и због тога што се „тим писмом служио бар у младости и Никола Тесла, чији је отац био православни свештеник“. Иако је отац Николе Тесле био „православни свештеник“, па, ваљда, и Србин, јер на овим просторима још није било православних свештеника који нису Срби, Висковић самог Теслу не одређује национално. А то може да значи само једно – да Тесла који се „бар у младости“ служио ћирилицом и није Србин. Можда добар део Висковићевог разумевања за права мањина у Хрватској, па и права Срба у том контексту, проистиче и из његовог истицања да „статус Срба није нешто што се решава само унутар Хрватске, већ се и међународна заједница, поготово у источној Славонији, појављује као гарант за права Срба“, што, другим речима, значи да постоји неко кога Хрвати не би хтели превише да иритирају, поготову сада када је од Срба остала „само шачица од четири одсто популације Хрватске“ која уз то „говори језиком којим говоре и Хрвати“.

[restrictedarea]

Поруке Храбрећи (преостале) Србе у Хрватској да „говоре језиком којим говоре и Хрвати“, Велимир Висковић жели да се обрати важним порукама и Србима који (још) живе у Србији, а једнако су незаштићени од разних хрватских акција као и они у Хрватској. Он њима најпре нуди Мирослава Крлежу, писца који је био „и те како свестан деликатности и важности српско-хрватских односа, а било му је необично стало и да његова дела буду присутна у Београду“. А кад је већ о Крлежи реч, Висковић сматра и да је потребно да истакне да „постоји Крлежа из различитих фаза“, да је „Крлежа био човек еруптивне нарави“, да његов „однос према Србима, али и према Хрватима, није био једнообразан, ту је било великих амплитуда, било је оштре критичности“, али да, упркос свему, „Крлежа сигурно није био мрзитељ Срба“. То какав је Крлежин однос према Хрватима нас не занима, то је питање о коме ће сами Хрвати расправљати и о коме су већ и расправљали. Али зашто се нама и данас стално нуди Крлежа? Зашто ми и сада треба да бринемо о судбини његових дела? Ако је Хрватима (а вероватно и самом Крлежи) било тесно у некадашњој заједничкој држави, у којој је он уживао заштиту са највише политичке адресе и увек био више наметан него тражен писац, зашто се и сада тражи да он буде објављиван и читан у Србији? Можда ми хоћемо неке друге писце? И, коначно, да ли је Хрватска спремна на неку реципрочну понуду из Београда и Србије? Мада је тешко дати одговор на сва питања која се поводом сталног нуђења Крлеже Србији могу поставити, можда неко мисли да је Крлежа сума хрватске културе без које не бисмо смели да останемо. Чак и када бисмо можда желели да Крлежин простор у нашој култури заузму Марсел Пруст и Томас Ман, на пример.

Заједништво Али, манимо се Крлеже. Има Велимир Висковић Србима у Србији још штошта да понуди. Наиме, коментаришући полемику „између Станка Ласића и Игора Мандића око тога хоће ли се наше културе толико удаљити да ће Хрватима српска култура бити иста као и бугарска“, Висковић истиче да му је далека та идеја Станка Ласића и „ био сам и остајем на страни Мандића. Мислим да нама никада неће бугарска култура бити исто што и српска култура. Поред тога, Висковић ће рећи и да ми ( Срби и Хрвати ) „говоримо језиком којим се разумемо, немамо ту баријеру и то је велика предност за стварање културног тржишта“. Да је Србија за Хрватску пожељна као тржиште то већ одавно знамо, али нисмо знали нешто друго. А то је да ми и Хрвати, по речима Велимира Висковића, „имамо и низ великих књижевника који су нам заједнички, да споменем Десницу и Андрића, као највеће“. Сада се, на самом крају интервјуа, дошло и до основног разлога због ког је Висковић читаоцима „Вечерњих новости“ представљен и као енциклопедиста и као књижевни критичар. Да нам се обраћао у неком другом својству, а не као неко ко „понешто познаје филологију“, његова завршна порука не би имала потребну тежину. Зато нам је Велимир Висковић понуђен као „књижевни критичар“, и то књижевни критичар, то сви читаоци српске књижевне периодике са краја прошлог века добро знају, који је добро упућен и у српску књижевност. Али, како неко ко је добро упућен у српску књижевност може рећи да је Иво Андрић наш заједнички писац и како је до тог открића дошао тек сада?

Генеза Ствари су, наравно, врло сложене и имају дугу генезу. А пре него што се позабавимо Андрићем, да видимо како стоје ствари са Владаном Десницом. Овај писац се заиста определио за могућност да буде и српски и хрватски. А да ли се то поштује? У „Књижевном лексикону“ Миливоја Солара из 2007. године је речено да је Владан Десница хрватски писац и додаје се да је он пореклом из угледне српске породице, и ништа више. Сада Висковић чини корак уназад у односу на Солара, даје нам пола Деснице, дакле оно што, према опредељењу самог Деснице, и није могло бити спорно, уз сву замршеност српско-хрватских књижевних послова. Зашто? Па да би могао да узме пола Андрића. Било би добро да Велимир Висковић, или било који други од хрватских проучавалаца књижевности, наведе кад и где је Иво Андрић исказао вољу да буде и хрватски писац. Од тридесетих година прошлог века па до непосредно иза Другог светског рата (1947.) било је више покушаја да се Андрић, овако или онако, уведе у хрватски књижевни контекст. Сам Андрић је све те покушаје одбио и о томе оставио писана сведочанства. После тога таквих покушаја, барем видљивих, уведених у простор јавног деловања није било. Зашто? Зато што их је, једноставно речено, сам Андрић, док је био жив, чинио немогућим. А како? Тако што је, у више прилика, а о томе постоје и писана сведочанства која ни Велимиру Висковићу као главном уреднику „Хрватске књижевне енциклопедије“ нису непозната, потврђивао своје српско опредељење.

Довољно је у овој прилици подсетити на само једну чињеницу. Иво Андрић је 1960. године био члан Уређивачког одбора едиције „Српска књижевност у 100 књига“. У тој едицији су објављена и дела самог Иве Андрића. Да ли нам овај податак показује да Велимир Висковић 2013. године зна оно што Иво Андрић није знао о себи ни 1960. године нити до краја живота – да није српски писац? И да ли је тако нешто могуће? Висковићу противурече и два друга податка. Станко Ласић, коме нико не може да оспори да је Хрват и да је умео да води рачуна о интересима хрватске културе, 1987. године је написао: „Босански католик Иво Андрић постао је српски писац и само српски писац“. А онда је то 1989. године саопштио и у нешто развијенијем облику: „Андрића није само језик претворио у српског писца него његова воља да буде српски писац“. Тако је Станко Ласић, а то није непознато ни Велимиру Висковићу, указао на два основна разлога због којих се један писац сврстава у неку књижевност – а) језик на коме пише и б) његово национално опредељење, његова свест о националној припадности. Да ли је то Велимир Висковић, „који понешто познаје филологију“, дошао до закључка да је, примера ради, „Проклета авлија“ написана на неком језику који није српски и да Иво Андрић, уз сав дар који га је одвео и до Нобелове награде и светске славе, није знао ком народу припада? Одговор је, наравно, негативан и он није сведочанство о Висковићевом знању или незнању. У питању је нешто друго – хрватска културна политика. А хрватска културна политика има једноставно и у дугој пракси проверено правило. Оно што је (само) српско (у овом случају Иво Андрић) треба најпре прогласити за заједничко а касније превести у (само) хрватско. Прво што треба као непријатну препреку уклонити су чињенице. Оне се код Велимира Висковића нигде и не појављују, мада је тешко претпоставити да му нису познате. Исто тако, правде и истине ради не може се рећи да је Велимир Висковић неки задрти националиста. Али, он само поштује успостављена правила хрватске културне политике. Да их не поштује, не би могао да опстане у оном јавном простору који одавно већ покрива.То је случај и са Миливојем Соларом, који и више од Висковића зна о филологији, али том знању упркос пише да је Хасанагиница хрватска усмена балада. А зашто су овакве поруке упућене у српски јавни простор? Зато што је он незаштићен, јер ова земља нема културну политику па се њене вредности могу слободно узимати. Српски највиши политичар, примера ради, да би се допао другима, да би био „лидер у региону“ и сам је пре коју годину нудио Иву Андрића за заједничког писца бившој браћи знајући да, код куће, неће трпети оно што би у свакој култури трпео – јавну осуду што се меша у ствари које не разуме. Али да се вратимо Велимиру Висковићу и његовој понуди да образујемо заједничко „културно тржиште“. Нека понуди да се као први артикал појави дубровачка књижевност. Чини ми се да би таква понуда била изузетно коректна. Штета што се тако дуго не појављује. Образложење је још 1909. године дао Павле Поповић у свом „Прегледу српске књижевности“. А ако Висковић не може а да нешто не узме за хрватску књижевност, ту су, како би сами Хрвати рекли, у причуви, Сибе Миличић и Нико Бартуловић. Само нека пружи руку.

[/restrictedarea]