Почетна / Свет / Шапутање у престоници моћи

Шапутање у престоници моћи

Пише Вили Вимер

Да ли је прошло време које је почело нелегалним ратом против СРЈ, пита се немачки политичар који је нашој јавности познат као аутор чувеног писма Герхарду Шредеру у којем је обелодањен план евроатлантских савезника да „Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја“

На почетку је било то што је било: прислушкиван је један телефон у Берлину. Из Уреда канцелара још током августа саопштено је да нико нема намеру да сакрива податке од немачког народа и да се – заиста – није десило ништа што би изазвало тако велику галаму. Због тог једног мобилног телефона би требало стећи утисак да је оскрнављен хиљадугодишњи тотем. Зар је то могло да се деси међу пријатељима и поред безбедносних мера унутар НАТО-а, што је само по себи недопустиво?

Узбуђење се може означити као наивно, јер ниједно заседање немачког Бундестага не почиње а да се на столу не нађе стриктно писмено упозорење администрације Бундестага да се на седнице одбора не смеју носити мобилни телефони, јер се они прислушкују, и то константно. За столом увек седи неко, као што нам је познато са последњих коалиционих преговора између ЦДУ/ЦСУ и ФДП, ко америчком амбасадору доставља свеже куцане извештаје.

 

(Не)отуђива права Притом се води неуобичајено тесна комуникација између Вашингтона и Берлина. Право је чудо да ипак постоје рупе у сазнавању. Када не би било господина Сноудена, онда би се дотични мобилни и даље обрађивао. То има смисла, јер  влада у Берлину не саучествује у трансатлантском нападу на евро, нити у фискалној политици усмереној у корист америчких интереса. За резултате прислушкивања заинтересована су вероватно и америчка предузећа, чија су сјајна договарања преко жице требало да од Грчке направе мину на унутрашњем тржишту ЕУ.

Сада треба направити један споразум о нешпијунирању (No Spy Agreement). У Вашингтону преговарају управо они који због доказане неспособности или саучесништва ништа нису предузели да заштите немачки народ. Да ли они уопште знају о чему преговарају и да ли би можда било паметније пустити да господин Сноуден преговара за нас? Он бар зна о чему се ради. Све док стране трупе – које имају уговор о стационирању и додатни споразум који дискриминише Немачку у оквиру НАТО статута – бораве код нас и док ова два уговора не буду укинута, ништа се неће променити.

Ипак, убрзо ће се наметнути једно питање галактичких  размера. Шта ће урадити дама приликом следећег састанка шефова држава, када је господар загрли? Он има шарма. Да ли ће дама помислити на то да се овде ради о достојанству немачког народа, а пре свега о његовим неотуђивим правима заштићеним уставом? Чак и колонијална Индија имала је своје домаће право („home rule“). Шта имамо ми?

САД, Израел и Иран За нас би било добро да не меримо све кроз коалиционе преговоре или прислушно оргијање Американаца. Ако израелски армијски радио јавља да је између САД и Израела у неку руку „пукла тиква“, онда је у питању нешто сасвим велико. Ради се о преговорима о атомском наоружању са Ираном, који, независно од свих отворених питања, има повољнији правни статус у погледу светског мира и нуклеарног оружја од потпуно запостављеног Израела.

Сада, због тог новог америчког прилаза, отвара се могућност за споразумно решење свих отворених питања са Ираном. Уколико до тога дође, онда би једна значајна земља у политички трусној зони првог степена изгубила статус парије и била укључена у миротворачку политику. Да ли је то оно чега се Израел боји, и да ли се због тога поставља изван међународног правног поретка својим бескрајним јавним изјавама? Нешто се променило у америчкој спољној политици. Зашто је дошло до тога, то је друго питање. Поново се приклања међународном праву и постиже успехе, као што показује пример Сирије и тамошње хемијско оружје. Сада преговори са Ираном, у којима Француска покушава све да се заборави Доминик де Вилпен и његов величанствени наступ пред Саветом безбедности(уочи инвазије на Ирак, када је Колин Пауел представио лажни материјал о ирачком оружју за масовно уништење, које је постојало само у америчким мозговима. Господин Вилпен је одговорио на бриљантан начин, бранећи међународно право и европске стандарде. За све нас би било опасно уколико би за Француску ратови постали средство за повећање њеног бруто друштвеног производа.

Али бацимо поглед на САД. Да ли је прошло време које је Хенри Кисинџер предвиђао у великим немачким недељницима у коме се, из америчког угла гледано, ради о томе да се глобални међународни правни поредак прилагоди праву јачег, у коме би доминирале САД? Да ли је прошло време које је почело ратом против Савезне Републике Југославије, а који се водио противно међународном праву? Да ли има држава, осим САД, које су профитирале из тог периода права јачега, и због тога окренуле леђа међународном праву?

 

(Превео с немачког: Мирољуб Милановић)

(Објављено у берлинском „Контакт магазину“ 13. новембра 2013.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *