Руска холивудизација битке за Стаљинград

Пише Владислав Панов

Нови филм руског синеасте Федора Бондарчука „Стаљинград“ са којим тренутно исписује нове странице комерцијалне историје у руским биоскопима заправо je класични холивудски спектакл препун мање или више убедљивих и скупих специјалних ефеката, снисходљиве драматургије, дводимензионалних ликова и потпунo je предвидљив од првог до последњег кадра

Последњих недеља филм о коме се највише говори је дело руске кинематографије. Реч је о новом остварењу талентованог глумца, продуцента и режисера Федора Бондарчука, четрдесет шестогодишњег сина чувеног руског режисера, скоро две деценије покојног Сергеја Бондарчука. Иако су многи други аутори пре њега, укључујући и самог оца, прескакали ову тему, Бондарчук млађи се усудио да се дотакне ужасне битке за Стаљинград и уз помоћ огромног новца (коштао је преко 30 милиона долара) свету понуди своју визију о најстрашнијој борби свих времена. Рат за Стаљинград је однео преко два милиона жртава на обе стране и остао је упамћен као један од најбруталнијих у историји ратовања. У години када обележавамо седамдесет година од окончања немачке офанзиве на Стаљинград и почетак краја Хитлерових освајачких успеха, па и самог Другог светског рата, по страхотама и неизмерној дубини трагедије најужаснији (најфилмичнији) сукоб свих времена добио је своју прву скоро праву филмску причу управо од стране Бондарчука млађег. Зашто је овакав филмски „зицер“ до сада приметно екранизован пре, и од самих Немаца („Стаљинград“) или Американаца („Непријатељ пред вратима“) него од стране Руса, односно раније Совјета, остаје да одговори историја. Боље питање је да ли је ову неправду избегавања овако колосалне теме од стране сигурно најобимније и најконстантније продукције ратних филмова у свету, јер чак и више од Холивуда, руска кинематографија и даље проналази инспирацију у ратним темама, највише оним из Другог светског рата, коначно исправио Бондарчук са својим „Стаљинградом“.

[restrictedarea]

Рекордни разбијач благајни Ако се погледа његов учинак најпре у руским биоскопима, одговор је и те како позитиван. „Стаљинград“ је рекордни разбијач руских биоскопских благајни. Откада се појавио у тамошњој дистрибуцији (у биоскопима је од 10. октобра) он руши све рекорде гледаности, па самим тим и зараде, укључујући и оне из совјетске ере. Бондарчуков „Стаљинград“ је само током октобарског боравка у домаћим дворанама успео да поврати сав уложени новац и да прикупи солидни инкас приде. Његова је зарада од руских биоскопа већ премашила фантастичну суму од педесет милиона долара, што ни близу никада раније није успео да достигне било који филм, домаћи или страни. Огромно занимање, међутим, превазилази руске границе па ће у текућој светској дистрибуцији, вероватно, поменута рекордна сума бити вишеструко превазиђена. Интересовање за „Стаљинград“ постоји и у западним земљама иако се ипак рекорди зараде очекују на руском говорном подручју, али и у Кини која је показала изузетно занимање за филм.

Умишљајна интерпретација Феномен „Стаљинград“ је интересантан с обзиром да није реч о озбиљном, историјским чињеницама примарно окренутом филму, већ о остварењу с којим је Бондарчук управо покушао насртај на џепове гледалаца. Он је без сумње сасвим умишљајно дигао руке и од класичне руске школе филма и целулоидног изражавања, оне с којом се, али и коју је у свету прославио његов отац. Уместо да изађе из очеве сенке авангардом, он је то учинио копирајући Холивуд. Његово је дело заправо класични холивудски спектакл препун мање или више убедљивих и скупих специјалних ефеката, снисходљиве драматургије, дводимензионалних ликова и потпуно је предвидљив од првог до последњег кадра. Само још недостаје да сви у њему причају енглески. Сниман је, иначе, у најмодернијој 3Д техници, са ајмакс камерама. У њега је уложено преко тридесет милиона долара, што је импозантна сума за један руски филм. Да би се улагање повратило, аутор се није постарао само инсистирањем на типично холивудским, безумно немогућим и неуверљивим кадровима (јуриш руских војника коју су дословно у пламену изгледа колико визуелно фасцинантно, толико и до глупости наивно) већ и на јевтиној сапунастој драматургији и заплету приче. Тако, усред најстрашније ратне опсаде, наши јунаци, окружени непријатељима, у једној кући, постају заљубљени пријатељи и заштитници једне жене, једине преживеле у кући, која им постаје последње уточиште од кога више нема одступања, али и генератор најузвишенијих емоција. Љубав цвета и на супротној страни пошто главна личност на страни Немаца (рола познатог немачког интернационалца, Томаса Кречмана) иако брутални официр који је као оперативац заслужан за одржавање успешне опсаде града, постаје особа којој је више стало да спаси живот једној жени него да по налогу претпостављених постане уништитељ свега на шта се у ратном вихору наиђе. Бондарчуков руско-холивудски спектакл специјалних ефеката и јевтиних емоција, потпуно у складу са модерним, најпре холивудским, правилима игре и омеђавања стваралачког нагона има, дакле, све што је неопходно за типично холивудски спектакл који нема милости ни према гледаоцима ни према њиховим новчаницима. Отуда не само да не чуди његов комерцијални потенцијал и успех већ се он подразумева. Да није у току жестоки „невидљиви“ наставак хладног руско-америчког рата, овај би „Стаљинград“ био хит године и у америчким биоскопима. Мада, може да се нада и пробоју, тим пре што му је светску дистрибуцију преузела америчка компанија „Колумбија пикчерс“. Уосталом, он је и руски кандидат за „Оскара“, што никако није аутсајдерска позиција. Напротив. Иначе, наша ће публика имати прилике да погледа „Стаљинград“ на предстојећем ФЕСТ-у, а одмах затим и у неким од домаћих биоскопа.

[/restrictedarea]