РЕАГОВАЊЕ – Прихвати План Z-4 – не призивај Олују 

Помињање Плана Z-4, у вези са спровођењем Бриселског споразума, последица је чињенице да се овим споразумом и Срби на Косову претварају у националну мањину, смештену у међусобно неповезаним, изолованим и разбацаним енклавама у другој држави 

Поштовани Господине Вучелићу,

Обраћам Вам се као бранилац Милана Мартића пред Трибуналом у Хагу, у ком поступку је Мартићу, као председнику изгнаног српског народа из Хрватске, изречена казна затвора од 35 година на основу циничне оптужбе да је са већинских српских територија у Хрватској вршио изгон хрватског и другог несрпског становништва (што је не само супротно доказима који постоје у Мартићевом предмету већ представља, најблаже речено, потпуно ирационалну тврдњу, да неко лудачки чисти већински српски простор да би створио на томе простору српску државу јер се по историјском искуству такве ствари дешавају тамо где неко нема већину) при чему је тај исти Трибунал у Хагу ослободио од оптужбе за прогон српског становништва из Хрватске комплетан хрватски војни, политички и полицијски врх, иако је у акцији „Олуја“ довршено чишћење Хрватске од Срба.

Непосредан повод за ово писмо јесте обраћање премијера Дачића Парламенту Србије крајем априла ове године, поводом Бриселског споразума, а потом, ових дана, и преосталом српском становништву на Косову и Метохији, реченицом да он не жели да се Србима на Косову и Метохији догоди оно што се десило Србима у РСК, који су одбили Споразум Z-4, а потом је уследила акција хрватске војске, „Олуја“ и Срби су протерани.

Сматрам да је у питању невероватно штетна и неморална изјава, која потпуно запоставља стварну природу понуђеног Плана Z-4, (који није и не може бити споразум док га не прихвати и друга страна) који је наводно хрватска страна понудила руководству Републике Српске Крајине, уз посредовање углавном оних истих међународних фактора који сада нуде и воде и бриселске преговоре.

Цитираном изјавом премијер најпре потпуно запоставља стварни садржај понуђеног плана, који је тада јединствену територију РСК поделио на три мања подручја, на једно око Книна, друго делом на Банији, а треће делом у Славонији, међусобно физички раздвојена, дакле, предвиђао је поделу до тада јединственог етничког српског простора, са већинским српским становништвом, на три мале енклаве које су водиле гетоизацији Срба и њиховом елиминисању као народа са територије РСК и свођењу на ниво националне мањине на територији стране државе Хрватске.

Међутим, много гора чињеница од самог садржаја понуђеног Плана Z-4 јесте то што руководство РСК, са председником Миланом Мартићем на челу, није одбило План Z-4, већ је одбило да узме у разматрање тај план, понуђен крајем јануара 1995. године, док међународна заједница не продужи мандат трупама УНПРОФОР-а, које су се налазиле на подручјима са већинским српским становништвом и којима је у време нуђења поменутог Плана истекао дотадашњи мандат. Интересантно је да после продужетка мандата УНПРОФОР-у, у првој половини 1995. српској страни План више никада није понуђен, што само по себи говори о наводној озбиљности плана и о озбиљности намера оних који су га нудили.

Најгоре од свега у Дачићевој изјави јесте стварање привида да су угрожени и пострадали Срби у РСК неодговорним одбијањем Споразума Z-4, сами криви за своју судбину, па се онда такво понашање појављује као оправдање за хрватску операцију „Олуја“ и потпуни прогон Срба са територије Хрватске, иако се ради о највећем етничком чишћењу становништва на подручју Европе после Другог светског рата. Суђење Милану Мартићу пред Трибуналом у Хагу је било јавно и председник Владе РС је дужан да зна не само напред наведене чињенице о Плану Z-4, које су, као такве, на том суђењу јавно обелодањене већ мора бити упознат са стварним намерама и политиком Хрватске онда (а и данас), па тако и са садржајем књиге „Све моје битке“, коју је написао начелник Главног стожера Хрватске војске, генерал Јанко Бобетко, а „Хрватска наклада“ издала 1996. године, и она је такође као доказ изведена у Мартићевом суђењу (данас се може пронаћи у више библиотека у Београду) а у њој се налази детаљан план операције „Олуја“, који је био готов још 5. 12. 1994. год. и у Бобетковој књизи је детаљно приказан, са мапама у боји на више страна књиге. По генералу Бобетку, реализација операције „Олуја“ трајала је неколико месеци, а изведена је од 4. до 8. августа 1995. године. Већ је речено да је хрватско руководство ослобођено од одговорности за прогон и страдање Срба у току ове операције. Када се та чињеница повеже са реченицом коју је бивши хрватски председник Туђман изговорио у „извјешћу нацији“ 1996. године да „рата не би било да га Хрватска није жељела“, те са његовим рефератом у Дворани „Лисински“ у Загребу, у фебруару 1990, на оснивачком Конгресу ХДЗ, а који је постао службени програмски документ ХДЗ, цитат: „…Заборављају да НДХ није само пука „квислиншка“ творба и „фашистички злочин“, већ и израз како повјесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом тако и спознаје међународних чимбеника, а у овом случају владе Хитлерове Њемачке, која је на рушевинама Версајског уговора кројила Нови европски поредак…“, постаје потпуно очигледно да су најзначајније западне земље, тзв. међународна заједница, заједно са хрватским руководством, учествовале у плану да се Срби у Хрватској сведу на националну мањину, бројчано на ниво статистичке грешке, па је само то разлог што Хашки трибунал, као суд тзв. међународне заједнице, кроз своје пресуде кривотвори историју о стварним збивањима на територији бивше Југославије, тако што ослобађа од одговорности све оне који су починили злочине над Србима, како у Хрватској, тако и на Косову, сакривајући своје учешће у међународном злочину у виду насилног разбијања СФРЈ.

Можда је помињање Плана Z-4, у вези са спровођењем Бриселског споразума од стране господина Дачића последица чињенице да се тим споразумом и Срби на Косову претварају у националну мањину смештену у међусобно неповезаним, изолованим и разбацаним енклавама у другој држави, „Републици Косово“. Спровођењем Бриселског споразума ствара се друга и страна држава на територији Републике Србије, уз директно учешће Републике Србије, тако што она гаси своје институције на северу Косова и при томе, оваквим и другим претњама, дословно тера становништво српске националности на Косову и Метохији да учествује на изборима у тој другој држави, „Републици Косово“.

У Београду, 17. 11. 2013.

Адв. Предраг Милованчевић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *