Рађање неамеричког света

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Сирија је требало да буде рат који би Вашингтону омогућио да стигне на корак од стављања највећих светских енергетских ресурса под пуну контролу, али се томе испречио блок на челу са Русијом и Кином

После читаве серије неуспеха, криза, унутрашњих и спољнополитичких ломова САД-а, отвара се доскора сасвим незамислива перспектива – рађање „неамеричког“ света. Тешко је и побројати све непријатности са којима се у последњих десетак година суочио Вашингтон. Тај би списак био тек нешто краћи од листе проблема и удараца које су они, Американци, задали другим нацијама у немилосрдној борби за стављање под контролу туђих ресурса. Свет, или бар оне земље које су и поред свега сачувале суверенитет и самосталност, увелико се припремају за пад америчке хегемоније. Према оценама експерата, у не тако далекој будућности, место владајућег тројца – САД, Велике Британије и Француске – заузеће Русија, Кина и друге земље БРИКС. Као један од очигледних показатеља у последње време послужио је управо „случај Сирија“.

 

ЦРВЕНА ЛИНИЈА АМЕРИЧКИХ БОМБИ У оквиру ове школе мишљења издвајају се две групе, од којих једна већ дуго упозорава да се Вашингтон неће предати без борбе, а нису ретки ни они који отворено говоре о надолазећем глобалном сукобу. Управо су последња два месеца показала да отпор америчкој глобализацији поприма све озбиљнији и организованији карактер, што се могло видети и на недавном Самиту Г-20 у руском Санкт Петербургу, где је америчко-француску идеју оружаног удара на Сирију подржала једва половина држава чланица клуба најмоћнијих. Ако се најмање девет најутицајнијих држава јавно сврстало уз Русију и њеног председника Владимира Путина, није далеко од реалности помисао да су неке од њих и тајно „намигивале“ Кремљу. Тако је председник Барак Обама не баш нежно атерирао на обалама Неве, што је мало ко очекивао. Јер, раније се увек знало: ако Вашингтон каже да је „црвена линија“ пређена, то је био поуздан знак да ће падати бомбе.

Овога пута то се није десило, а да ће Русија пружити отпор било је јасно још на прошлогодишњем самиту Г-20 у Лос Кабосу, првом после Путиновог реизбора за место шефа државе. Тада Обама није помињао црвене линије, већ је покушавао да жртвовање Сирије Путину компензује некаквим уступцима у сфери противракетне одбране (ПРО). Годину дана касније, види се да су ови уступци били раније испланирани, односно да је одлагање изградње америчког ПРО у Европи узроковано смањењем трошкова, а не жељом да се изађе у сусрет Москви. Зато се Путиново одбијање да прихвати понуду „све за ништа“ данас показује као исправан потез. То је била само најава много одлучније спољне политике коју Путин спроводи сада, у свом трећем председничком мандату, а чији су се први зрели плодови показали на самиту у Санкт Петербургу…

[restrictedarea]

Историчари су израчунали да је Америка у својој, нешто више од два века дугој историји, тачно 240 пута применила силу у међународним односима. То значи да је Вашингтон у просеку ратовао чешће него једанпут годишње, што је податак који свакако може да забрине. Чак и ако се погледа само историја после Другог светског рата, видеће се десетине мањих или већих оружаних сукоба и интервенција са учешћем америчке оружане силе. Управо је Сирија требало да буде 241. случај, који би Вашингтону омогућио да стигне на корак од прокламованог циља и стављања највећих светских енергетских ресурса под пуну контролу. То је, заправо, једини начин да се спречи сценарио глобалне „деамериканизације“ који је већ узео маха, и да САД поврате некадашњи утицај. У овом тренутку, ипак, Путин држи Обаму у шаху, али то не значи да партија неће бити настављена.

Одмах су активиране старе фигуре у Кијеву и Тбилисију, па је подгрејана прича о приступању Украјине и Грузије НАТО. То је веома осетљива и болна тема у руско-америчким односима. Москва је одавно ставила до знања да неће допустити улазак ове две земље у западну војну алијансу, јер би то значило коначно размештање америчких снага на самим руским границама. Овај процес, који траје још од пада Берлинског зида, проузроковао је, између осталог, и рат на Кавказу 2008. године, када је Москва била приморана да ступи у оружани сукоб са проамеричким режимом бившег грузијског председника Михаила Сакашвилија. Русија је тада признала Абхазију и Јужну Осетију и поставила своје војне базе у њима, како би блокирала улазак Грузије у НАТО. То само додатно сведочи о намерама Москве, која напросто нема више где да узмиче. Не случајно, у војној доктрини Русије из 2010. године управо је ширење НАТО означено као главна претња безбедности земље, и то је у овом тренутку једини изазов који озбиљно угрожава Москву. А главна битка на овом пољу водиће се наредних година око Украјине.

 

ПРЕТЊА ГЛОБАЛНОГ СУКОБА Заменик директора руског Центра политичке мисли и идеологије Вардан Багдасарјан упозорава да економска криза приморава Вашингтон да излаз из настале ситуације тражи путем глобалног сукоба. Багдасарјан се позива на прошлогодишњи извештај ЦИА и прогнозу о трендовима светског развоја до 2030. године, у коме се анализирају четири могућа сценарија. Багдасарјан указује управо на четврти сценарио, по коме би се све земље света политички ујединиле и тако би настала светска влада. Овај аналитичар предвиђа да је такво „уједињење“ немогуће постићи без великих потреса, односно рата са употребом нуклеарног оружја. Тек суочен са таквом катастрофом свет ће моћи да прихвати „консолидацију“, на сличан начин као што су ужаси Другог светског рата утицали на то да буде установљен нови систем политичких и економских односа. Као што је Други светски рат био најбољи лек за превазилажење Велике економске депресије 1930-их година у САД-у.

На сличан начин, још пре неколико година, размишљао је и познати руски новинар и аналитичар Михаил Леонтјев. Уз једну злослутну опаску: да је дубина данашњег економског понора Америке неупоредиво већа него пре Другог светског рата, па би утолико тежи био и војни сукоб који би из тога проистекао. На то би се могла додати и чињеница да количина и разорна моћ данашњег оружја у поређењу са оним од пре седам и по деценија – представља разлику сличну оној између поветарца и урагана.

Међу факторима који битно утичу на стабилност америчког утицаја у данашњем свету, посебну важност имају три стуба: долар, војна доминација и информациона контрола. Како се сада показује, сва три стуба су мање или више угрожена. Моћне земље, на челу са Русијом и Кином, не крију планове за свргавање долара са трона светске валуте број један. Из разумљивих разлога овај процес тече успорено, али ако се овако настави није далеко дан када би долар могао да буде потиснут уз сасвим прихватљиве губитке по светску привреду. Са друге стране, ратна машинерија САД већ одавно је досегла размере када постаје јасно да цела држава постаје талац војног лобија, а да ефикасност и сврсисходност армије није више у пропорцији са уложеним средствима. Тако гломазна и офанзивна војна сила напросто мора да буде негде употребљена – или расформирана. Досадашње искуство показује да ова друга могућност није реална. На крају, случајеви Џулијана Асанжа и Едварда Сноудена озбиљно су пољуљали досадашњу информациону неприкосновеност Америке. Случајно или не, Москва је одиграла одређену улогу у овом демистификовању америчке „демократије“, што је довело у питање престиж Вашингтона, не само у иностранству, већ и код куће.

Када се саберу сви ови фактори, напоредо са неизбежним порастом сиромаштва у САД и чињеницом да огроман број америчких држављана не припада белој англосаксонској „већини“ (а чак 15 процената уопште и не говори енглески језик) онда не чуди када нобеловац Џозеф Стиглиц упозорава да овој земљи прети социјална револуција. „Сценарио изласка из кризе већ је јасно одређен. То је војни сукоб. Он подстиче улагања и рад индустрије, као што је било током Другог светског рата, који је, ма како сурово звучало, извукао свет из кризе. Зато већ сада постоји потреба за таквим ратним сукобом после кога ће се појавити нови модел глобалног управљања. Реч је о светског влади“, тврди Багдасарјан. Овај експерт упозорава да је информациона припрема за сукоб већ у току, што закључује по све учесталијем помињању у медијима.

Свакако да се све ове опције разматрају у водећим светским престоницама. Накупљени конфликтни потенцијал и економска криза која га даље продубљује, не пружају превише охрабрења да се коначни обрачун може избећи. Оно што још увек спречава повлачење окидача, јесте чврст блок на челу са Русијом и Кином. Основни циљ Запада је забијање клина између Москве и Пекинга, што је главни предуслов да се заустави глобална деамериканизација. Од исхода овог процеса, по свему судећи, зависиће и судбина света у наредним деценијама.

[/restrictedarea]