Пруга за под главу

Пише Маријана Милосављевић Фотографије Емир Вражалица

Протести у току идеални су да се провери како ће се први потпредседник Владе снаћи у објективно тешкој ситуацији, у ситуацији када од њега  протестанти очекују чудо, односно спас права на рад, а самим тим и спас породице, па и градова као што је, рецимо, Прибој

У среду (30. октобар) ФАП Корпорација из Прибоја прославила је шездесети рођендан. Од оснивања до санкција била је продуктивна – на путевима у земљи и широм света крећу се возила са препознатљивим знаком ФАП-а. Већ у првој деценији рада фабрика је израсла  у највећег произвођача тешких привредних возила и аутобуса на Балкану. У СФРЈ Прибој је био знатно развијенији од остатка Србије, а просечна плата у овој општини била је 50 одсто већа него у остатку републике. Далеке 1970. године, постигнута је рекордна производња од 7000 возила. Толико је било и запослених у овој жили куцавици општине на ушћу Увца у Лим. Данас је у производњи ангажовано око 1.200 радника који више немају посла, не примају плате и којима се не уплаћује социјално и здравствено осигурање. Према подацима објављеним пре два месеца, са просечном зарадом од 22.450 динара Прибој је био на последњем месту у Србији. Главни разлог за то јесте нерешени статус ФАП-а. Због тога већ данима штрајкују, први пут, изван зидина свог предузећа. И уживају подршку суграђана који су им се масовно придружили већ у понедељак, од када су јавност обавестили да су у генералном штрајку.

Блокирана је пруга Београд – Бар и пут Прибој – Бистрица. Непрегледна колона аутомобила, камиона и шлепера стоји у Прибоју и околини, све градске и приградске улице су закрчене. На прузи и магистралном путу је неколико хиљада грађана, који, изузев колима хитне помоћи и камионима који град снабдевају храном, ником не дозвољавају пролаз. Једна трака је у среду, ипак, ослобођена, али само за путничка возила прибојске регистрације.

„Видите, има овде народа који нема хлеба да једе. Ми смо изградили и Београд и Ужице, све смо изградили, али нас овде оставили на пашћалук“, описао је стање својих суграђана један од протестаната. Други је рекао: „Па овде сам да дам подршку, јер је мој отац радио и допринео је изградњи града и Фабрике аутомобила ‚Прибој’“.

Милорад Драгаш, председник штрајкачког одбора, каже да су глад и немаштина практично натерале раднике на блокаду саобраћаја.

„Ми смо били принуђени на ово. Звали смо све живо горе, нико није хтео да чује наш глас. Били смо код министра (Саше Радуловића) прошле недеље, знате шта нам је министар рекао? – За вас субвенција нема, пара више неће бити. Продајте имовину, залихе старог гвожђа продајте, па се намирујте. Је ли то изјава једног министра?“, запитао се првог штрајкачког дана вођа штрајка.

 

ВОДА ДО ГРЛА Прибојчани кажу да им је „због ФАП-а дошла вода до грла и док Влада Србије не реши статус ФАП-а, кроз Прибој више неће проћи ниједан воз, нити било какво транспортно средство“. Тако је почело јесење сневање радника на шинама.

У Прибоју протесту су се придружили и радници „Фабрике седишта“. Они кажу да су у још тежој ситуацији од ФАП-а, јер им је предузеће у реструктурирању, нису примили седам плата, последњу зараду су добили у марту ове године, нису им оверене здравствене књижице и годинама им се не уплаћују доприноси за радни стаж. Кажу још да им је додатни проблем  што не могу да наплате испоручена седишта од српских фирми, које такође немају новaц.

У уторак из Саудијске Арабије Александар Вучић поручио је радницима ФАП-а да ће доћи у четвртак у Прибој. Под једним условом – да одмах обуставе штрајк и блокаду. Вучић је охрабрујућу вест јавио Лазару Рвовићу, председнику прибојске Општине. Рвовић је радницима најавио да ће поднети оставку ако они прекину блокаду барске пруге, а Вучић не дође у Прибој. Неповерљиви штрајкачи одлучили су да дочекају Вучића на пругама где су и започели протест. Ту, уосталом, како и доликује, прослављају јубилеј своје фирме уз рођенданску торту.

[restrictedarea]

У КРУШЕВЦУ И КРАГУЈЕВЦУ ВРИ Таман се власт опустила и понадала се да су радници постали невидљиви у складу са својим очекивањима и теоријама у којима преовлађују речи „сувишни“ и „непотребни“. Веровали су можда и у недостатак снаге за побуну због хроничне дијете коју су многим запосленима преписали и лично се старају да је примењују јер им не уплаћују плате. Неухрањени људи не могу далеко…Изненада, међутим, пожар се разбуктао и, како сада ствари стоје, као да ће се ширити далеко.

У понедељак је почело да ври у Крушевцу. Радници „Фабрике уља“ потражују 23 неисплаћене плате, протестовали су испред Градске управе. У штрајку су и раднице Конфекције „Звезда“.

Они траже од градоначелника Крушевца Братислава Гашића да им омогући састанак са министром привреде Сашом Радуловићем. Поред тога, радници „Фабрике уља“ траже хитну финансијску помоћ, решавање социјалног програма, исплату плата које касне, ето, већ две године, оверу здравствених књижица и повезивање радног стажа.

Према речима председника Синдиката АСНС Нешка Гајића, последња зарада у „Фабрици уља“ исплаћена је у мају 2013. године, по 10.000 динара, и то за новембар 2012.године. Он тврди да се „134 радника налази у паклу“.

„Нико од надлежних министарстава нас не препознаје, као да не постојимо у овој држави. Обраћали смо се безброј пута за помоћ, али никада нисмо добили позитиван одговор. Нисмо имали ниједан социјални програм, ниједну субвенцију, нити су нам дали робу из робних резерви да се покренемо“.

Слична ситуација је и у Конфекцији „Звезда“, чије раднице настављају штрајк започет у августу. Уколико наредних дана не добију одговор Министарства или Агенције за приватизацију, најављују радикализацију протеста.

У среду је отпочео протест радника крушевачког „14.октобра“.

Радници од Министарства привреде траже да се јасно одреде према статусу тог предузећа, рекао је председник синдиката „Независност“ Дејан Мутавџић. Он додаје да ће ово бити само наставак протеста с почетка године, јер су од тада испуњена само два од четири захтева. „Промењен је надзорни одбор, што смо сматрали предусловом за опоравак фирме и промењено је руководство, али ми и даље немамо редовне зараде и оверене здравствене књижице“, истакао је Мутавџић.

Пети део зараде за септембар из 2012. године, по 2.000 динара, радници су примили почетком недеље, напомиње председник синдиката „Независност“ и додаје да радни стаж није повезан од 2011. године.

Један од захтева запослених у „14.октобру“ биће и састанак са министром привреде Сашом Радуловићем јер, како каже, „не може се живот ставити на чекање, док се не израде личне карте свих предузећа“.

Фабрика ИМК „14.октобар“ има 1.550 радника, а у већинском је државном власништву.

У Крагујевцу, такође, ври од пре десетак дана, од када група радника крагујевачког „Аутосаобраћаја“ држи под блокадом путни и пружни правац ка Краљеву.

Градска управа је најавила да ће због последица које трпе грађани и привреда Тужилаштву поднети кривичне пријаве против НН лица која онемогућавају нормално функционисање града. Такође, упозорили су да ће полиција и Тужилаштво бити одговорни уколико дође до инцидента између грађана и штрајкача. На успорену вожњу и чекање у колонама принуђени су сви. Због блокаде је транспорт „Фијатових“ возила до Бара преусмерен преко Младеновца.

„Колико видимо, нас грађани подржавају, а ти који би дошли овде вероватно имају везе са градским оцима. А градски оци су заборавили да су и они дошли на власт протестима“, подсећа Рајица Ђорђевић, радник „Аутосаобраћаја“.

И поред састанка са првим потпредседником Владе Александром Вучићем који је радницима, како тврде, обећао да ће до 1. децембра бити решен статус овог предузећа у реструктурирању, радници категорички одбијају да уклоне аутобусе са магистралног пута и пруге. „Наши захтеви су исплата зарада, социјални програм… Ми ништа од тога нисмо остварили“, каже члан делегације радника, Марко Стојановић. У међувремену се неко  досетио популарног сценарија из деведесетих година прошлог века. Од среде је у Крагујевцу организована контраблокада. Грађани незадовољни блокирањем улица затворили су околне пролазе у знак протеста. Као да градска власт очекује сукобе да би могла да реагује.

Мост Смедерево – Ковин у режији смедеревске фабрике железничких возила „Желвоз“ освојен је у уторак после подне. Захтеви су већ виђени: исплата зарада, овера здравствених књижица и повезивање радног стажа.

Када представници локалне самоуправе ништа нису конкретно предложили, осим упућивања дописа првом потпредседнику Владе Србије Александру Вучићу и министру привреде Саши Радуловићу, радници су кренули ка мосту који ће бити блокиран до даљњег.

 

АУТИСТИЧНИ ГОВОР ВЛАСТИ Медији који стидљиво, неповезано и ван контекста извештавају о протестима не заборављају да истакну њихову цену. Прецизира се да су због отказивања путничких возова, потешкоћа у реализацији теретног транспорта за потребе „Фијата“ и Термоелектрана „Никола Тесла“, проузрокованог блокадом пруге Крагујевац – Краљево, „Железнице“ трпеле и трпе губитак од око 1,1 милиона динара дневно.

Због блокаде на међународној прузи Београд – Бар, у железничкој станици Прибој, само у уторак, било је заустављено 1.850 тона житарица и 442 „Фијатова“ аутомобила. „Железнице Србије“ наводе да је директна штета само по том основу већа од 52.000 евра.

Што се штрајкача тиче, већ тврде да су инспирисани реформама које најављује нова влада, пре свих министар привреде за кога кажу да нема слуха за њихове оправдане захтеве. Чести медијски наступи Саше Радуловића и његових саветника Душана Павловића и Александра Стефановића, аутистична монотонија њиховог хорског понављања једине истине која се, како тврде, крије у отказима, само подижу притисак. Њихов технократски имиџ и потпуно одсуство људскости, док хладним гласом лицитирају број трајно сувишних које ће наводно флексибилно прво отпуштати, па запошљавати, па отпуштати (овог пута без отпремнине за све године стажа, како се надају) и тако у круг и отказне бројке којим нас засипају као да није реч о конкретним људима, изазивају мучнину.

 

….И СТЕЗАЊЕ КАИША, НАРАВНО По њима, једина могућа реформа за спас државе пред банкротом изгледа овако:

Следећа година ће бити тешка за српску привреду, али већ 2015 – 2016 године Србију очекује раст запошљавања. Морамо да стегнемо каиш, да прођемо кроз ту 2014. годину, после које ће се видети резултати представљених економских мера.

Поводом неких процена да ће догодине због реструктурирања предузећа посао изгубити око 100 хиљада људи, министар Саша Радуловић је згрожен јер су лицитације неодговорне. Али, зато радо наводи пример 153 „болесника“, предузећа у реструктурирању са 50.000 запослених, и каже да може да се очекује да ће 20 до 30 одсто (никада не помиње људе, само цифре) остати без посла у тим предузећима. „То су фирме које тренутно немају никакав посао и оне годишње коштају пореске обвезнике 750 милиона долара, то нису стварна радна места, већ фиктивна, која не производе доходак“, рекао је Радуловић. Према његовим речима, да би стала на ноге, та предузећа морају да смање број запослених  јер са тим „теговима“ они не могу ништа да ураде. Предузећа морају да се растерете „тегова“ јер грађани више не могу да „бацају новац у бунар.“

Влада прави транзициони фонд да би људима који изгубе посао била обезбеђена социјална помоћ да преброде тешке дане.

 

„ЛАКИМ ОТПУШТАЊЕМ” ДО „ЛАКОГ ЗАПОШЉАВАЊА” Љубисав Орбовић, председник Самосталних синдиката Србије, каже да ће изменама Закона о раду бити омогућено флексибилно отпуштање радника, а то ће значити отказе за 50 до 100.000 људи у наредне две године.

„Образложење да лакше отпуштање доводи до лакшег запошљавања је на ивици инфантилности, исто као када бисте рекли да ће онај који је болестан бити и здрав, када оздрави“, истакао је Бранислав Чанак (председник УГС „Независност“) и додао да је лако отпуштање радника уведено у земљама у којима постоји јако социјално осигурање, односно да је онај ко је лако отпуштен „тешко“ обезбеђен и збринут на различите начине.

Чанак је рекао да надлежни морају да схвате да запослени треба да преживе, када изгубе посао, док не пронађу други, те да је „у Србији у овим условима некоме дати отказ, чак и законит отказ, убиство са предумишљајем“.

У последњој емисији „Утисак недеље“ Радуловић је са својим пријатељем, инвеститором Кнежевићем, гледаоцима буквално утеривао страх у кости, што се прегледом њихових коментара на сајту може проверити. Један од таквих записа гласи: „Дакле, дошли смо до епохалног открића да је главни проблем српске економије то што се не може дати отказ. Браво, министре, истерај људе на улицу из станова и кућа, прави од деце нове криминалце, а послодавцима дај још више“ (Бгд, 28. октобар 2013. 09:58).

Јер, Радуловић је више пута поновио тезу да „не отпушта бесан послодавац него онај који нема посла“ и због тога је веома важно смањити доприносе на терет послодавца како би могли ефикасније да запошљавају. О предностима флексибилног тржишта рада стално понавља „тако је свуда у развијеном свету“ или „светска искуства то потврђују“ – ништа пожељније за процват економије од „лаког отпуштања“ и „лаког запошљавања“.

Упорно превиђа причу о томе да многобројни криминалци, власници предузећа у Србији у највећем броју случајева свакодневно крше законе наше земље (уз подршку државе) а нарочито постојећи Закон о раду… Да ли су искуства на која се министар позива овако мрачна и у Италији, Шпанији, Немачкој, Француској, Данској…

 

ХРАБРОСТ ЈЕ ЗАРАЗНА Саветник Душан Павловић воли и да посаветује. Радници ФАП-а би требало да протестују против руководства које их држи у незавидном положају. Управа ФАП-а није испунила захтев министра Радуловића да поднесе тзв. личну карту предузећа, односно тачне податке о броју запослених, имовини и што је најважније о дуговима.

„Постоји велики број инвеститора који се распитују за предузећа, али нико неће да купи предузеће које има огроман дуг и огроман број запослених. Дакле, неки радници ће морати да иду на социјални програм. Држава спрема транзициони фонд у 2014. години из којег ће радници који морају да отпадну бити обештећени“, најављује Павловић.

Протести у току су идеални да се провери како ће се први потпредседник Владе снаћи у објективно тешкој ситуацији а од кога протестанти очекују чудо, односно спас њиховог права на рад, а самим тим и спас породице, па и градова као што је, рецимо, Прибој.  Подршка протестима  радника је очекивано стигла од опозиције, али и шире. Тако је бивша гувернерка Кори Удовички истакла да је бунт радника „Аутосаобраћаја“ и ФАП-а оправдан и поручила да мора да се поштује закон и да се испуне обавезе према радницима.

Нису радници преспавали девастирање наше привреде. Сигурно да од многих одлично плаћених експерата који се ретко раздвајају од својих удобних кабинета боље знају реалност нашег пропадања. Не очекују бајку о бољем животу јер се живот на Балкану изнова труди и доказује да то није. Можда наша елита није свесна да се жртва не може тражити а да онај ко је тражи и сам није спреман да демонстрира спремност на жртву. Радници су овде одавно прокажени, о њима се у специјалним емисијама расправља као о гребаторима, жртвама, губитницима транзиције, онима који траже хлеба преко погаче… Окружује их тотални презир, поготово када покажу да им таква улога баш не прија. Од радника се овога пута није очекивало да се побуне, очекивало се препуштање јер смо их унапред као друштво отписали. Мало ко показује уважавање за човека који поштено живи од свог рада. С друге стране, сви су сервилни према сналажљивијима, онима који запошљавају. Судећи према новим предлозима Закона о раду, ускоро ће послодавци моћи да се забављају као никада у животу. Изнајмљиваће раднике на лизинг, што је један од предлога Министраства привреде у новом Закону о раду. Ко од запослених у предузећу одбије да пређе у радни однос код носиоца лизинга постаће ,,технолошки вишак“ и остаће без радног места. Да ли знате да се ово достигнуће код нас већ увелико примењује? Око 50.000 запослених у овом тренутку се изнајмљује.

Губи се достојанство рада и радник постаје роба која се може изнајмити на одређено време, у одређеној количини. Тако изнајмљени, постају савремени робови, раде када треба и колико послодавцу треба, не задржавају се дуго на истом радном месту, раде у различитим делатностима. Формула је преузета са Запада. Наравно, тамо је, колико год је о презрења вредној идеји реч, она беспрекорно законски уређена. Код нас ће се самозадовољни и охоли послодавци те играчке дочепати као фудбалске лопте. Шутираће.

Радници то осећају и зато се полако дижу. А, храброст уме да буде заразна. До сада разједињени синдикати почињу да сарађују. Формиран је Српски синдикални фронт а сарадњу су озваничили и до сад чешће посвађани Самостални синдикат Србије и Уједињени грански синдикат „Независност.“

Човеку који се наметнуо као онај што има решење за све и кога сви зову упомоћ неће бити лако.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *