Почетна / Култура / Предлог за читање према избору печатових критичара – Хамовића, Павковића, Панова, Димитријевића

Предлог за читање према избору печатових критичара – Хамовића, Павковића, Панова, Димитријевића

Србија међу књигама

ПишеДраган Хамовић

Највећа књижара у Србији, у земљи у којој се опорављена књижарска мрежа увелико претвара у једнолични шарениш издања за широку потрошњу, стиче се, с краја сваког октобра, под куполом главне хале Београдског сајма. Празнични поход силе света не посустаје од отварања до затварања сајамских двери намењених издаваштву, да би се ударних дана претворио у непрегледни ток и хук – премда овогодишње цифре и утисци сведоче о помањкању занимања осиротелог и утученог народа и за ову нарочиту светковину.

Види се и разорни учинак одсуства културне политике у области националног издаваштва. Ако изузмемо два позната државна издавача, који су, мимо основне делатности издавача уџбеничких и службених публикација, настојали и настоје да колико било попуне зјапеће празнине у издавању вредних дела из главних области националног писаног стваралаштва, негдашњи српски издавачки стубови потиснути су и стешњени, и просторно гледано, и обимом продукције.

На Сајму се једино могу наћи и купити из књижарске мреже малтене прогнана непрофитна издања, попут поезије. Издаваштво поезије, малтене још почива на усмереном и постојаном напору једне библиотеке, као што је краљевачка (едиција „Повеља“) показујући да је усмерени напор оно што недостаје, подршка оној грани уметности речи што је пресудна за здравље сваког језика. Поред вишедеценијског деловања „Издавачке књижарнице Зорана Стојановића“ на издавању пробране литературе из хуманистичких области, запажено је, на истом пољу, и присуство новосадске „Академске књиге“ или београдског „Федона“, док национално ангажована мисао обележава културни подухват новосадског „Орфеуса“ жигом умног отпора. Много тога појединачног и вредног у оваквом успутном осврту – чији је задатак да са пучине изложених наслова укаже тек на неколико нових издања из широке књижевне области – мора изостати – као што је, рецимо, јубилејско, очаравајуће издање „српског Астерикса“, стрип-албума о Дикану Лазара Средановића, објављиваног давних година у Политикином Забавнику. Можемо и даље ређати, не баш у недоглед, већ према склоностима.

Сабрана дјела Пера Слијепчевића; Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука; Свет књиге, Београд

После важног посла Сабраних дела Николе Кољевића, водећа научна установа прекодринске српске државе је окупљањем и презентовањем дела једног од значајних (државотворних и самопрегорних) српских интелектуалаца из прве половине двадесетог века, Пера Слијепчевића, показала свест о вредностима које има да баштини. У девет томова, група упућених приређивача под уредништвом академика Радована Вучковића и Стева Ћосовића, распоредила је широко остварен опус овог знаменитог научног, културног и националног прегаоца потеклог са херцеговачког тла, док су завршни, десети том запремиле Слијепчевићева биографија и библиографија. Прво што запажамо, сагледавајући ову едицију, јесте распон Слијепчевићевог ауторског бављења, слично ширини других истакнутих делатника у доба када је модерна српска култура расла и зревала. Према вокацији германисте, издваја се његова докторска тема будизма у немачкој књижевности, а истраживао је и везе између немачке и српске књижевности. Као тумач српске књижевности, до данас је незаобилазан у проучавању Његоша, Шантића, Дучића и Ракића. Бројни су и његови књижевнокритички радови, али и написи о музици, ликовној уметности, драми и позоришту, а међу њима и текстови естетичког карактера. Оставио је, као национални борац, подоста писаног трага поводом историјских и политичких, као и педагошких тема, при чему посебно истичемо његове чланке о нашој патријархалној култури. Нема сумње, појава сабраних списа Пера Слијепчевића драгоцена је и са становишта њене културно-научне актуелности, и на симболичком плану: да одмеримо наш удео у културним пословима које обављамо спрам наших вредних, често неправедно скрајнутих претходника. Мало ко би, данас, у томе одмеравању добро прошао.

Небојша Васовић, Зар опет о Кишу? (Конрас, Београд)

Опет о Кишу, продубљеније и далекосежније, а још више о једној идолатрији, чији носиоци полажу права на коначну, извршну пресуду по многим питањима у Србији, не од јуче. Васовићева књига Лажни цар Шћепан Киш (2004) протресла је књижевну јавност и размештај фигура на њој, не само полемичким, изазивачким ставом него и аналитичким аргументима, противним увелико стабилизованој представи о писцу који, свакако, обележава досеге српске прозе у другој половини протеклог века. Утицај оних који су овом књигом директно погођени, учинио је да се овај полемички глас пригуши и избегне расправа на књижевном терену, и да се један од најособенијих песника генерације осамдесетих дисквалификује, ћутке уклони из фокуса српске књижевности, у којој је запажено суделовао и током четврт века физичког одсуства из отаџбине. Отуда и ова, више но двоструко обимнија књига, у којој се разрађују и допуњују становишта изнесена у Лажном цару. Васовић је, као што знамо, писац оштар и продоран, његова анализа је поткрепљена и не своди се на памфлет. Надмоћна иронијска оруђа дејствена су у многим тачкама ове расправе, али као последица детаљне микроанализе. Ова књига се чита са занимањем, јер претреса и шири простор од назначеног, и нашег менталитета, и не само нашег. Васовић пажљивим праћењем хронологије и факата унутар и около митске и митизоване полемике поводом Гробнице за Бориса Давидовича деконструише неке од тада успостављених књижевних и јавних негативних стереотипа, које препознајемо као образац и у толиким другим питањима и случајевима обухватног пројекта „поунутрашњења српске кривице“ (Мило Ломпар, наравно). Свака од величина мора да рачуна на ударе и провере, а ко издржи проверу биће ојачан. Мало ли је пута Андрић био на удару, о Црњанском и да не говоримо, па су остали тамо где им следује. Васовићеве расправе су испит, претрес, компетентан и неумољив, премда често и довољно неутрално постављен (за разлику од круга професионалних бранилаца „лика и дела“) после чијих налаза тешко да ће неке инерције одржати. Зрела културна средина би појаву овакве књиге поздравила као позив на критички дијалог, а ми, овде и сада, већ чујемо наставак шкргута и мук.

Мирослав Тохољ, Сестре; Српска књижевна задруга, Београд

Мирослав Тохољ је један од ретких преосталих расних приповедача, у доба када писање романа неосетно прелази под превласт конзумерских мерила, а за битне приче се мало ко и занима. Након широко захваћене слике свог родног захумског поднебља у роману Звона за Тројицу (2010) у кратком роману Сестре Тохољ у очуђујуће средиште приче поставља један дом препун женског порода, чије трајање захвата готово читав узбуркан и крвав век. Тохољ обликује приповедну грађу захватајући је искошеним погледом. У описивању покрајине премрежене историјским наративима, отклон од устаљене патријархалне оптике у Звонима за Тројицу, хумској рапсодији, изведен је кроз повлашћен статус коња на рачун њихових узгајивача, а у новом роману превласт односе ликови жена, у кћерима обдареној кући Ружића, илити тетака, из угла приповедача који у породичну уграђује и фрагменте личне повести о одрастању. Прича, чији је стожер чардак надомак Неретве, преноси се широм наше националне топографије, где су време земно и судбине људске одводиле живописну галерију женских потомака, уз стална враћања своме матичном простору. Са смислом за избор појединости и сликовитих епизода у дочаравању многобројних ликова, с дозираним локалним колоритом и живим наслојеним језиком, приповедно самосвестан и лирски прожет, Тохољ пише једну помало атипичну повест, чија је визура померена, али чија се дубља смисаона средишта лако назиру.

Иван Негришорац, Камена чтенија; Орфеус, Нови Сад

Камена чтенија су песничка књига, пројекат или спев, коју по концепцији можемо доживети као трећи део низа започетог књигом Потајник (2007) а настављеног Светилником (2010). Након поетичког изласка из поетичког радикализма, Негришорац је уронио у простор предаштва, личног и колективног, да ту изнађе глас(ове) којим може засновано проговорити о битним духовним питањима за којима је гласно трагао од својих почетака. Потајник је значио потајни, упитни силазак низ породично стабло у историју, Светилник у средиште ставља мноштво гласова повезаних посебним местом као што је Хиландар, док Камена чтенија – књига објављена управо о Његошевој жалосној годишњици – у своме тематском опсегу захвата миленијумски заветни пут данашње Црне Горе, коју песник доживљава и као простор свог дубљег порекла. Од страдалног кнеза Јована Владимира до наших дана, као у ранијим поменутим књигама, проговарају ликови из предања, али индивидуалним гласом, као „исконски хор“ у једној борби нелакој и непрестаној, на попришту одржања живота и имена, на увек трусном тлу негдашње Дукље и Зете. Макар по цену местимичног дидактизма и јарко потцртаних актуелних конотација (што може с правом засметати захтевном читаоцу) импресивна је повесна подлога на којој су саздане ове монолошке песме, поређане у неколико циклуса, на чијим су рубовима драматични разговори са стиховима и духом највећег песника српског језика, чију двестагодишњицу политички одвише коректна, снисходљива и олака власт Србије срамно занемарује, а све зарад незамерања црногорским и другим фалсификаторима и ништитељима нашег дугог и обавезујућег памћења. И зато су Камена чтенија вредна помена.

Војислав Карановић, Ослобађање анђела; Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево

После збирке кратких лирских есеја Војислава Карановића његовим стиховима још више верујемо. Ови текстови сведоче о не само подразумеваној, истанчаној самосвести и култури него подупиру и разумевање опсесивних тема Карановићеве у себе задубљене поезије. Песниково бављење местима сусрета и додира света који видимо, и света што га собом носимо, са говором као изразом тог сусрета и додира, у овим спрегнутим записима бива изнесено прегледно, поступно и убедљиво, понегде с реским обртима и поентама. Надношење над стихове песника код којих се задуживао, песника свог језика и европског наслеђа, пре свега романтичарског (Блејк, Костић нпр.) поткрепљује и нијансира увиде о сродничким сагласјима и дозивањима Карановићеве лирике са претходницом. Као што се и сам залаже за уклањање излишних жанровских преграда, и есеји у збирци Ослобађање анђела речене преграде чине условним. Не само да проистичу и оверавају једно песничко искуство него су увелико и поезија сама. Баш поезија.

Славко Стаменић, Три секунде другога света; Београдска књига, Београд

Књигом кратке прозе, насловљене Три секунде другога света по једној од најбољих прича овог збира, Славко Стаменић потврђује своју ванредну приповедачку снагу и умење, као и уметничку посвећеност, недовољно вредновану на нашој прозној сцени што бучи од површне претенциозности. Као по дефиницији жанра новеле, Стаменић згушњава прозни текст до граница издржљивости, тка густо ткање о ликовима у свакојаким рубним околностима. Раније је прибегавао историјском декору својих прича о хибрису појединаца, налик Андрићу, али је бирао места и времена којима се српска приповедна уметност није толико бавила (кратки роман Свита, 1989/1995, приче Sanctus, 1996, Тело у цркви, 2002). У збирци Три секунде другога света амбијент кондензованих прича и различних удеса јесте доба (недовршеног) историјског полома чији смо савременици, по правилу дат с маргине урбаног, велеградског окриља: од учесника међунационалног рата, жртава транзиционе беде и поремећаја хуманих вредности, до људи чији склоп није могао да издржи тежак притисак историје. Драматична и теретна, али тамно сугестивна прозна целина, изнутра повезаних фабула.

Јана Алексић, Опседнута прича; Службени гласник, Београд

Монографски првенац Јане Алексић (1984) обухвата изучавање поетике романа Горана Петровића, аутора маркантних прозних дела новије прозе, чији је одјек премашио границе нашег језика. Алексићева је у изазов синтезе ушла и спремно и храбро, али и саучеснички, што неретко мањка проучаваоцима књижевности заклоњеним иза актуелних и безбедних теоријско-методолошких процедура. Прилазећи делу које разматра из врло различитих углова, сагласно подстицајима из самог дела и његовог ширег поетичког контекста, Јана Алексић је показала и ширину подлоге и изражен интерпретативни сензибилитет, што и није чудо за ауторку која управо чини и прве успеле песничке кораке. У доба релативизма и пометње, креће наспрам струје, ангажовано, у посредовању смисаоног и духовног капитала прозе о којој говори. Није Алексићева усамљен пример посвећеног тумача књижевности у свом нараштају. Сличан крупан и запажен критички захват је, око претходног Сајма књига, представио јавности и млади Кристијан Олах студијом о Милораду Павићу (Књига-бог), а међу надолазећим озбиљним ауторима најновијег таласа наше књижевности ваља указати и на радове Недељке Перишић, Мине Ђурић, Марка Аврамовића, Марка Радуловића и других – да споменем само неке чији рад непосредније пратимо – за које се види да књижевности сржно припадају, и са оним већ досегнутим и са оним што навешћују.

Сајам и пет погодака

Пише Васа Павковић

Три целодневне посете Сајму књига (уторак, петак, субота) остављају ме у недоумици о његовом овогодишњем смислу и значају. Као што је уочљива даља европеизација Сајма књига, уочљив је и мањи број посетилаца. Као што је видан велики број нових, па и интересантних наслова, видно је и да највећи српски писци углавном нису објавили нове књиге. Исто тако, све је мање места за српске песнике, за књиге из области филозофије, теорије књижевности, антропологије. О књижевној есејистици да и не говорим, док су књиге из области природних наука, рецимо, ишчезле из вида широј јавности. На великим шљаштећим штандовима, које су медији подржали, има свега и свачега (и у добром и у лошем смислу) а на забаченим, сеновитим штандовима малих издавача, често се може наћи и изузетно вредна и лепа књига, но до ње почесто и слаб наслов који је сам аутор „спонзорисао“. Можда, кад прође недеља, две-три, све буде јасније. Сада је, ипак, најизводљивије издвојити из големе понуде неколико нових вредних наслова, који су за аутора овог текста били пун погодак.

Давид албахари, Мале приче; Чаробна књига Београд

На 120 страна Давид Албахари је скупио скоро исто толико кратких и најкраћих нових прича. Избегавајући велике теме и крупне гестове, мајстор приповедања остаје веран трагању за другачијим и мање видљивим феноменима у нашем свету и свакодневици. Неспоразуми које инсистирање на таквом поетичком избору изазива у главама и текстовима неких критичара се подразумевају, поготово ако Албахаријеви опоненти верују да је „излаз“ у великим „онтолошким“ темама и обимној, епској елаборацији. Тај круцијални „разилазак“ писца и његових дугогодишњих пратилаца, наравно, даје сва права писцу и поштоваоцима његовог дела из најшире публике. Јер Албахаријев опсервацијски дар и свест да се све не може и не мора изрећи и да су тајна и слутња важни елементи како живота тако и писања прича, чине га писцем светског хоризонта. Нама који знамо да је Албахаријево писање кратких прича супериорније од писања Елис Манро, срце је испуњено радошћу.

Миленко Стојичић, зона библиона (антологија) НУБ Републике Српске, Бањалука

Реч је о антологијском избору прича наших писаца које се тематски или мотивски баве библиотеком. Почевши Андрићевом „Књигом“ и Ћопићевим „Дјечаком с тавана“, збирка своје темељно упориште ојачава причама Павића и Киша. Долазе потом приче српских писаца из Босне, Радановића, Рисојевића и Павловића, па приче „стварносњака“ Савића и Белог Марковића, између којих се убацио Јовица Аћин. После фантастика Живковића и Албахарија, опет су ту стварносњаци Братић и Хаџи Танчић, да би средишњи део испуниле приче постмодерниста из 80-их, Марчетића, Лукача, Пантића, Писарева, Петриновића. При крају је и неколико лепих прича њихових „настављача“, Јелене Ленголд, Горана Петровића, Демића, Весне Капор, Емсуре Хамзић, Лауре Барне и на крају Мухарема Баздуља. Нисам, наравно, набројао све – али се богатство помињаних прича чини довољно извесним да у читаочевој критичкој свести потисне у други план – слабашан предговор, неуједначене белешке о писцима, појаву Александра Прокопиева у књизи, као и чињеницу да су друга два аутора, а не антологичар, написали поговоре Антологији.

Емили Дикинсон, отвори ме пажљиво, КОВ Вршац

Годинама је Петру Крду градио и неговао естетику књига које објављује Књижевна општина Вршац , чији је оснивач био Васко Попа. После преране смрти, оставио је Крду у аманет настављачима бригу да не изневере висока очекивања читалаца. Може се рећи да и прошле и ове године „настављачи“ с доста успеха задовољавају велика очекивања. У лепе поготке овогодишњег сајма спадају и Интимна писма Сузани Хантингтон Гилберт велике америчке песникиње Емили Дикинсон. Наизглед изолована и сасвим сама у Амхерсту, са папирићима, оловчицама и властитим светом опсесија, Дикинсонова је тражила саговорницу. Нашла ју је у супрузи брата Остина, са којом се дописивала преко тридесет година и размењивала песме. Писма мењају стереотипни лик усамљенице показујући је не само као крхку него и као страсну жену: „захвали се малим пахуљама јер падају данас…“ Писма је изабрала и полетно превела Теодора Илић.

Ричард Корбен, Creеpy представља Дарквуд, Београд

Захваљујући неколицини младих издавачких кућа, наша култура је преплављена изванредним стрип-издањима. Као по неком договору, неки „покривају“ Бонелијеве стрипске серијале у свескама (Весели четвртак) други подржавају квалитетну и нову српску продукцију (Систем комикс) трећи су наклоњенији графичким новелама и андерграунду, односно традицији српског стрипа (новосадски Комико ) а најшири дијапазон захвата београдски Дарквуд. У његове хитове с овог Сајма књига убројаћемо појаву првих правих манги намењених киосцима, систематско презентовање Марвелове класике (Конан, Хулк, Сребрни летач), одличне едиције намењене француско-белгијској школи стрипских албума, пласман домаћих мајстора (Керчев и Обрадовићев Кобра) – али се врхунцем наведених и ненаведених едиција чини објављивање сабраних хорор стрипова америчког мајстора Рича Корбена. Било да ради по класичним текстовима Поа и Лавкрафта или предлошцима савременика, Корбен, у релативно кратким параболама, успева да необичним, живим причама створи ремек-дела жанра. Каткад је тон сатиричан, каткад се иде ка поетском ефекту, повремено стрип има и хуманистичке аспирације, али је увек пун корбеновских фигура, које се копрцају у оковима ужаса или бар тихе језе.

Бисерка Рајчић, Речник младе пољске поезије, Трећи трг, Београд

Ова књига на око 550 страна доноси антологијски пресек онога што је ново и витално, квалитетно и занимљиво у млађој пољској поезији. Реч је о песницима који су рођени 1960. и млађим, дакле настављачима Милоша, Херберта, Ружевича, Шимборске… У доста богатим појединачним изборима, Бисерка Рајчић најчешће премијерно презентује нашој публици представнике десетина струја које формирају сложени „систем“ савремене пољске лирике. Књига је својеврсни наставак антологије Мој пољски песнички век, који је у сличним едиторским перформансама исти издавач објавио прошле године. Уједињене, ове две изванредне књиге су поклон и пољској и српској култури и велики омаж Петру Вујичићу, Бисеркином духовном инспиратору. Подвиг који је извела, уз помоћ младих уредника Трећег трга, без премца је у многим годинама које су прошле (и које ће доћи) и доказ да се српска култура углавном ослања на подвижнички рад појединаца вансеријских амбиција. Јасно вам је: ово је за мене издавачки и ауторски подвиг године и најважнија књига коју сам понео са Сајма књига.

Страдања не заборавити

Пише Владислав Панов

„Српска трилогија” Стеван Јаковљевић (1890-1962), (три тома: „Деветсточетрнаеста”, „Под крстом” и „Капија слободе”)

Усред уобичајеног изобиља књижевне понуде коју је, као ранијих, и ове године обезбедио Сајам књига у Београду никоме вероватно није било тешко да пронађе своју светлу тачку манифестације. Чак више њих. За мене је то „Српска трилогија“ Стевана Јаковљевића (1890-1962). Монументална ратна исповест овог аутора која, као ниједно наше ни књижевно нити било какво друго уметничко дело, није тако верно, потресно и детаљно описало голготу нашег народа, државе и војске у Првом светском рату. Књига стара. И даље, међутим, код нас готово непозната. Скрајнута, као и тај рат и све што су Срби морали да преживе, не би ли ми данас постојали. Као да се стидимо тог рата што нам је донео страдање које је ретко који народ у историји човечанства морао да поднесе. Странице узбудљиве Јаковљевићеве трилогије то чудесно верно доказују. Мало ко је тако застрашујуће верно и упечатљиво описао право лице рата. Али, књига која је одавно морала да буде обавезно штиво у лектири и историјским уџбеницима и даље је, ето, у некој врсти „нехатног заборава“. Ненамерног и незлонамерног, ваљда, али ипак, свеједно, незаслуженог, недопустивог, па и срамног заборава. Написана из прве ратничке руке Јаковљевића, солунца и борца Шумадијског артиљеријског пука (касније угледног ботаничара, писца, политичара, ректора Београдског универзитета, увек великог српског патриоте у најбољем смислу речи, активисте који се упорно ангажовао за права радника између два рата) она из нејасно-чудних разлога никада није заузела место које заслужује ни у нашој историји, ни у књижевној заоставштини. Ни ово издање „Српске трилогије“ (Уна прес, 2007. године) није обновио нико из Србије, већ издавач из Бањалуке. Можда ће се ствари мало изменити с обзиром да стиже обележавање стогодишњице Великог рата, а овог месеца и најављена позоришна драматизација Јаковљевићевог монументалног дела у Народном позоришту. Јаковљевић је сећање на рат који је прошао са својим артиљерцима детаљним опажајима у рангу врхунског књижевника сместио у три тома („Деветсто четрнаеста“, „Под крстом“ и „Капија слободе“) које је писао током друге половине тридесетих година прошлог века. Пре скоро осамдесет година. И нико га ни близу, ни пером ни камером, чак ни документарном, није надмашио. А ипак је све време остао скоро незнани јунак писане речи и оружја. Странице од којих се крв леди у жилама и буди бес и страшна туга због вечно трагичне и злехуде судбине народа ништа мање нису актуелне ни данас. Заправо, изгледа да ће бити још више. Историја се понавља, посебно онима који од ње ништа не уче. Ево прилике да је коначно и научимо. И да, можда, коначно, не дозволимо да нам се понови. Можда…

Коначно Честертон

Пише Владимир Димитријевић

Изабрана дела Гилберта Кита Честертона, Бернар, Отачник, Стари Бановци, Београд, 2013.

Коначно се и на српском језику појавише изабрана дела Гилберта Кита Честертона, омиљеног Борхесовог (и не само његовог) писца, генијалног парадоксалисте, аутора преко осамдесет књига, међу којима су романи, приповетке, песме, драме и више од четири хиљаде есеја. Било га је, помало, и раније: Радослав Петковић је објавио избор из његових прича о оцу Брауну, свештенику – детективу и „Човека који је био Четвртак“. Али, издавачке куће „Бернар“ и „Отачник“ решиле су да га, сада и овде, систематски представе домаћем читаоцу, што је, с обзиром на значај аутора, за сваку похвалу.
О њему је писац „Алефа“ забележио: „Књижевност је један од облика среће; можда ми ниједан писац није подарио толико срећних сати као Честертон“. Додавао је да је дотични „један од најистакнутијих писаца нашега времена, не само због своје срећне инвентивности, визуелне имагинације и детиње или божанске радости толико очите у свим његовим делима, него такође због своје реторичке вештине и потпуне бриљантности свога умећа“. Читали су га сви – и Толкин и Агата Кристи, и Мајкл Колинс, вођа покрета за независност Ирске, и Махатма Ганди, вођа покрета за независност Индије…Писац „Летописа Нарније“, Клајв Стејплз Луис, прогутао је, у даху, његову студију „Вечни човек“ и, од атеисте, постао хришћанин.
Пред нама је прво коло Изабраних дела Честертонових: роман „Кугла и крст“ (чији су главни јунаци један атеиста и један светогорски калуђер) приче „Клуб уврнутих заната“ (пуне језе, сјајних заплета, правог енглеског хумора, „поезије здравог разума“) избор есеја „Све из мога џепа“ (са темама од оних најозбиљнијих, попут анализе греха гордости, преко чувене „Змајеве баке“, писане у одбрану бајки, до огледа о – сиру!) „Злочина Енглеске“ (тема: немачки империјализам ) као и „Шта не ваља на свету“, једне од најбољих књига критике на рачун модерног света, убијеног леденим дахом сцијентизма и социјалног инжењеринга. Ако се томе дода „Правоверје“, објављено од истих издавача 2012, ето нама сјајног увода у читање овог обилног и обимног (имао је, поред волуминозног дела, и велики обим струка) енглеског чудотворца речи.
Ако будете читали Честертона, сазнаћете да је традиција демократија покојника, јер су стари Грци гласали каменчићима, а покојници гласају надгробним каменовима; да Рокфелери и Ротшилди нису никакви бранитељи приватне својине (то су домаћини који желе да се њихово имање јасно граничи са имањем њиховог суседа, док мегабанкари, вампири савременог човечанства, желе да укину све међе да би сва имања била њихова); да сваки нормалан мушкарац жели да има жену и децу, и кућу у коју може да их смести; да жени не треба дати више права него више привилегија, јер она има најважнију улогу на свету – стуб је породице; да је човек и најсмешније и најтрагичније биће – смешан кад седне на свој шешир, а трагичан кад умире; да ће цивилизација пропасти ако не успемо да људе вратимо свакодневној срећи породичног живота; да су новинари волели Честертонове парадоксе, све док нису схватили да озбиљно мисли; да су хришћанство и будизам веома слични, нарочито будизам; да се он некад љутио на следбенике идеје прогреса, а сад су му досадни, као они који више воле петак од четвртка само зато што је реч о петку…На крају, сазнаћемо да је парадокс истина која дуби на глави да би привукла пажњу. А све зачињено генијалним увидима и хумором какав се ретко среће. Трпеза је припремљена. Српско читалаштво је позвано. Изволите на гозбу!

Један коментар

  1. Milanka Vukomanović

    Sve čestitke za mladu i talentovanu Janu Aleksić, ali i velike pokude za rodni Kragujevac i njegove nosioce kulture i vlasti, koji zaslepljeni svojim kukumakanjem protiv beogradizacije, taj Janin svestrani književni talenat nisu u svom okrilju sačuvali. Ali ko zna zašto je to dobro, a i kultura, na svu sreću ne zna za granice.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *