Одломци из Дневника – ПОВОДОМ ТРОЦКОГ

Пише Милован Данојлић

Идеологија је рђав саветник у понашању и мишљењу. Она не зна за двоумљења и обзирна одмеравања. Самилост према живим људима би је одвратила од програма усрећивања оних који ће тек доћи на свет. Овакве противречности Троцком нису задавале веће проблеме

Ево где и Лава Троцког (1879-1940) увлаче у кампању оспоравања наших ослободилачких прегнућа с почетка прошлог века. На интернету се понављају његови новинарски дописи из Првог балканског рата у којима извештач „Кијевске мисли“ наводи примере недостојног држања припадника редовних и паравојних јединица. Новинар Лав Давидович је, по завршеним операцијама, посетио нека места у новоослобођеним крајевима где је присуствовао призорима злостављања муслиманског живља, укључујући старце и нејач. Сасвим је могућно да је таквих случајева било; рат је опак подухват, а осветничко дивљање простака је, у неким ситуацијама и за неко време, тешко обуздати. Теоретичар светске револуције, међутим, не утврђује размере безакоња, ни степен  одговорности претпостављених. Ваља разликовати правац главног тока  од  збивања у бочним рукавцима.Та се потреба намеће и у оцењивању улоге Црвене армије у ослобадјању средњоевропских земаља од нацистичке окупације. Лав Давидович, творац те армије, свакако је није поучавао силовању и пљачкању, чега је, крајем 1944, код нас, и не само код нас, било. Непоштовање пропорција наноси велику штету исправном обавештавању. Злоупотребљене и у кривој перспективи дате чињенице више нас обмањују него голе лажи.

Нетачно представљање је појачано због нескривене идеолошке тенденциозности, битног обележја деловања и писања Л. Д. Троцког. У  подтексту његовог извештавања стоји прекор Павелу Николајевичу Миљукову, истакнутом руском славофилу. „Ево шта раде твоји дични Словени, предвођени  својим буржоаским владама!“Тако се, због инцидената на које му је указао један српски официр, обезвређује сама борба Јужних Словена за слободу и националну еманципацију. В. И. Лењин је, из далека, правичније оценио важност те борбе од свог  истомишљеника са лица места.

Примере идеолошке заслепљености налазимо и у другим списима овог иначе проницљивог мемоаристе, у обимној аутобиографији „Мој живот“, као и у  чланцима. У дневничком запису од 9. априла 1935, писац износи своје мишљење о погубљењу царске породице. Његова је замисао била да се Цару приреди јавно суђење… Због прилика изазваних грађанским ратом то се, каже, није дало  извести. Посвећен организацији војске, далеко од Москве, није се бавио питањем Романових. За крвав исход сазнаје, тако рећи, случајно: „Моја следећа посета Москви десила се после пада Јекатеринбурга. У разговору са Свердловом запитах га, узгред: ‒ А, да, где је цар? – Свршено је, одговори он, стрељали су га.  ‒ А где је породица?  – Стрељана,  са њим.  – Цела? ‒ упитах, понешто изненађен.  – Сви, одговори  Свердлов, па шта?  – Очекивао је моју реакцију; ћутао  сам.  – И ко је то одлучио? ‒ упитах. – Сви ми, овде. Иљич је држао да им не можемо препустити ту живу заставу, поготово у садашњим тешким условима…

[restrictedarea]

Више се нисам распитивао, ставио сам тачку на ту ствар. Уистину, одлука није била само брза, него и неопходна. Суровост те муњевите пресуде показала је свима да ћемо борбу водити немилосрдно, не зазирући ни од чега. Погубљење царске породице било је потребно не само да бисмо застрашили и запрепастили  непријатеља, да бисмо му убили сваку наду, него и да бисмо протресли наше редове, показали да нема узмицања, да је пред њима или пуна победа, или потпуна пропаст.“

За разбојништво у коме су масакрирани жене и малолетна деца хуманиста  из Јужне Србије показује једну врсту завереничког, мафијашког разумевања. Злочин ту иде у ред виших нужности, за разлику од бахатог понашања балканске  сиротиње према иноверним сиромасима. Марксиста не обраћа пажњу на социјалну страну ратне пљачке, у којој учествује и један синдикалиста из Крагујевца, док му се неки редов-јадов хвали како се, као никад у животу, најео меда покраденог у напуштеним домаћинствима… Злочин над Романовима је колатерална штета у борби за  увођење поретка  у коме ће  сиротиња свакога дана  гутати мед.

У истом Дневнику Троцки, са женом, јадикује због неизвесне судбине млађег сина Серјоже, кога је Стаљин утамничио да би загорчао изгнанички живот свом политичком конкуренту. Старији син ће, године 1938, умрети у Паризу од последица неке бенигне операције, док ће Серјожа (оптужен да је тровао раднике!) нестати  у пренасељеном острвљу Гулага. Узнемирени родитељ истиче да је Серјожа незаинтересован за политику, дакле, по дефиницији, невин. Притом  превиђа да су Царев болешљиви синчић, као и његове сестре, такође били равнодушни према политици. У оцени злочина према њима одлучује идеолошка, а у случају Серјоже нормална, људска логика. Као да револуционарна борба искључује основне претпоставке човечности. Сукоб између та два приступа толико пада у очи да се читаоцу чини како је писца ухватио у једном глупом превиду, недостојном великог интелектуалца.

Ако сила заглупљује, идеолошка искључивост сужава свест. Идеологија је  рђав саветник у понашању и мишљењу. Она не зна за двоумљења и обзирна одмеравања. Самилост према живим људима би је одвратила од програма усрећивања оних који ће тек доћи на свет. Овакве противречности Троцком нису задавале веће проблеме. Блистава памет је, понекад, удаљена од мудрости колико и црна глупост. Слаба је вајда од образовања и тврде идејне усмерености, ако нас вишње силе нису обдариле и са нешто обичне саосећајности. У спору између некадашњег машиновође Револуције и њеног браниоца и чувара, између Троцког и Стаљина, одвраћамо главу устрану. Ко год победио, донеће несрећу. Казне које једни другима додељују насилници јесу освете које не доносе правду.

Овим, и сличним мислима, био сам заокупљен кад сам, средином осамдесетих, стајао крај писаћег стола за којим је усмрћен Лав Давидович. Било је то у Којоакану, на периферији Мексико-Ситија. Перо, мастионица, књиге, папири, све је било поређано онако како се затекло кад га је секиром, с леђа, лупио  тобожњи баштован. Сто беше застрт поливинилским прекривачем, да би се  предмети  заштитили од додиривања и прашине, не и од мучних питања о смислу и бесмислу једног живота отрованог идеологијом.

Пет година уочи атентата славни револуционар ће, у тестаменту, истаћи да ће умрети као тврдоглави (њепримиримиј) атеиста. (Сва срећа; како ли би изашао на крај са савешћу да је верник?)  Наговештава могућност можданог удара, али не и ударца секиром у главу. Стаљинистички притисак се показао убиственији од крвног. Стаљинова рука га је стигла преко три континента и два океана. У завештању писац  са захвалношћу помиње своју животну сапутницу, Наталију. Судбина је, вели, била посебно милостива кад му је омогућила да је сретне.

Како чудно, како људски, звучи реч судбина у тексту заклетог атеисте! Језик је, по својој природи, лукав и реакционаран; његово искуство је старије од наших помодних опсесија и опредељења. Он је страсном револуционару подметнуо малу замку, подсетивши да није све у нашим рукама, те да дијалектички материјализам нема објашњења за сплет случајности који уређује наше сусрете са људима и са стварима.

„Судбина води послушне, а непослушне вуче за руку“, мисао је једног грчког мудраца,  коју наводи Сенека. Судбина је Троцког, у младости, довела и у Србију да би нам очитао вакелу о потреби широкогрудости према ратном непријатељу. Она ће га провести кроз Швајцарску, Америку, Лондон и Беч. У једној кафани, на Монпарнасу, и данас стоји месингана плочица на рубу стола за којим је обичавао седети. На крају ће га, као протераног бољшевика, преко Турске, Француске и Норвешке, довести на суђено место. Њој се не вреди опирати.

… Човек изузетне интелигенције, он несрећу својих синова није доводио у везу са масакром царске породице…

[/restrictedarea]