Почетна / Интервју / Обновимо српско православно село

Обновимо српско православно село

разговарала Наташа Јовановић

Србија нема потребе да проналази неки нови пут и излаз из невоља. Само треба да знамо који њен пут хоћемо да следимо. Православни, са хришћанском етиком и светосавском трговином у којој се послује тако да свима у ланцу буде добро, да нико никога није преварио, или неки други, који нам намећу

Ми у Србији немамо ниједан разлог да размишљамо о увођењу једног тако ризичног експеримента над сопственим народом. Прво зато што живимо у изванредном климатском подручју кад је реч о производњи хране. Наша је земља плодна. Све рађа. Ставите семе у земљу, а Господ нам све уради друго и ми беремо, сматрајући себе заслужним. Ми имамо паметан и вредан народ, који зачас може себе да прехрани, чак и када га сви издају, предају, продају, задужују и наружују. А много му се ругају и много га руже. Кратко речено, мој одговор на питање шта је алтернатива овој ГМО производњи хране јесте традиционална пољопривредна производња или како је данас зову – органска производња, каже у разговору за „Печат“ монахиња манастира Рукумија, мати Атанасија.

Својеврсна трилогија, књиге „Преживети и живети у природи“ и „Здравље из Божје баште“, те најновија књига коју сте представили на овогодишњем Сајму, „Баште као некада“, представљају велики путоказ за малог човека: како у модерном свету, заборављеним путевима природе сачувати здравље и вратити се суштини. Које поуке су најмаркантније?

Најважнија је порука да човек није беспомоћан, да може и мора да се пита како треба да изгледа свет у коме живи. Развој модерних технологија је послужио поробљавању човека, помрачивању његовог Божјег лика. Oнај који проучи ове књиге о природи и животу у њој, постиже везу са старим знањима која су комплексна у погледу основних људских потреба. Како да себи саградимо кућу у природи без пара помоћу разних нама доступних материјала, како да направимо платно, како да направимо одећу и обућу, како да направимо намештај? Како да направимо потребно оруђе и оружје, како да ловимо рибу или дивљач за храну? Како да се одбранимо. Како да припремамо храну у шумској кухињи, како да она буде укусна (рецепти, кувар коровског биља)? Како да се упознамо са растињем у природи? (Које је биље јестиво, које лековито, које је отровно, а које корисно за нешто). Како да из природе добијемо средства за хигијену? Како да се лечимо (врсте лековитог биља, опис и станишта, болести и којим се биљкама лече, рецептуре и дозе)? Како да човек без материјалних средстава, хемије, а уз помоћ традиционалних знања гаји биљке, поврће и воће. Ово су само неке теме којима сам се бавила, али има их још много, јер је све то само мали део из богате ризнице старих, данас готово заборављених знања.

 Чињеница је да је ГМО намењен земљама трећег света и да увек иде под руку са ММФ аранжманима и економским поробљавањем земље. Како у том бермудском троуглу Србија може наћи излаз?

У промени приоритета и напуштању свих тих аранжмана. Нема ништа ново под сунцем. Људи су у историји људског рода све ове ситуације већ имали и постоје искуства како су прошли они који су се неразумно задуживали и како су прошли они који су се домаћински понашали. Србија нема потребе да проналази неки нови пут и излаз из невоља. Она постоји хиљадама година. Била је велика, моћна сила, била је мала, малецка, па опет сила, па велесила, па мала, па кућа на путу, па мала и на незгодном месту. Само треба да знамо који њен пут хоћемо да следимо. Недвосмислено је да је то православни, хришћански пут. Када то кажем, мислим на комплетан начин живота, не само на молитвени део верског живота, него и на хришћанску етику и морал. На светосавску трговину (у којој се послује тако да свима у ланцу буде добро, да нико никога није преварио). Па замислите само неког доброг сеоског домаћина да му син дође и хвали се како је успео да позајми паре (донесе оцу паре) а имање задужио код зеленаша. Би ли се тај отац радовао или би пресвис`о од муке, а код нас се свакога дана у свим медијима хвале како смо позајмили паре од овога или онога, па како бих могла да се радујем и за ММФ. Наравно кад бисте имали таквог сина, сваки нормалан човек би га саветовао да престане да се задужује, па нека кошта шта кошта. Нећемо поцркати од глади.

[restrictedarea]

У пакету са ГМО, свету се намеће и Нова Библија Новог светског поретка. Да ли пристајање на овакав пут сведочи о нашем одрицању од свете православне вере?

Блаженопочивши патријарх српски Павле је рекао:„Знање отргнуто од духовности је сатанизам“. Када се наука развија ван хришћанске цивилизације, често је антихришћанска. ГМО пројекти називају себе научним, док противнике тога концепта сматрају простим и ненаучним. Наука има веру у логику, математику и природне законе и само верује да су они непроменљиви, али то не може да докаже. Атеизам се, у ствари, заснива такође на вери да нема Бога. Они који су пошли путем интеграција са нехришћанским светом, јесу у проблему, јер они их условљавају разним декадентним нормама и идејама и још то зову цивилизацијским напретком, покушавајући да нас „реформишу“. Они то никада неће постићи код нормалних људи, а што врше тако бруталан притисак је још један доказ да и они знају да чине нешто нељудско, противсрпско, противнародно. Зато се све ставља под свршен чин и нама се чини да је све готово и да тако мора. Не мора. Срби су тврд народ. Турци су у Србији били негде 500, негде 600 година, па су морали да оду. Сада је Господ скратио време и болесне идеје одлазе. Према писању покојног српског црквеног историчара, Милоша Милојевића, чије су књиге утамничене негде у антихришћанском свету (а забрањене после Берлинског конгреса у Србији) када говори о Србима у периоду пре примања хришћанства, вели да су Срби имали појам Небеског царства и тада. Они су били велики ратници, врло правдољубиви (значи богољубиви) али ако би пали у ропство, они су ропство економско трпели, али ако би то ропство било такво да би бивало и духовно, да би их расчовечило, ако је окупатор залазио у породицу да је скрнави, нападао на њихову част, тада су не хајући за губитак свога живота, сматрали да им је дужност да или живе као људи, или погину у одбрани својих светиња, односно да пређу у Небеску Србију у Небеско Царство. Тако је било и касније када су постали Хришћани, а тако је и данас. То, одрођени од народног српског стабла и странци, не разумеју. Њима је једино важан живот овај на земљи и не би га дали ни за кога и ни за шта, а због тога да га мало продуже на земљи, дали би и продали све и сваког. Њихово неразумевање представља нижи ниво духа, па ипак они охоло исмевају баш ту узвишену особину Српског народа. Дакле, ова оволика криза како Свети Владика Николај каже : „Нема кризе, свака криза је у ствари Страшни суд за неке“; то је катализатор, ова криза одваја на неки начин кукољ и пшеницу: неверне и верне, вредне и лење, оне који се боре и оне који су потонули, неће да се кају, и разне Богу знане поларитете. Да, ја мислим да ће Српски народ спасти његова вера православна и да непоколебљиво треба сви свуда да се молимо, користећи моћна средства (пост, молитву, добра дела) и тако изгонимо нечастиве силе и погрешне идеје из наших сународника, који су се одродили од свог народног стабла, тако да престану са калемљењем антихришћанских идеја код нас. Још нешто треба да држимо у уму. Свети Владика Николај каже: „Зло и није тако јако, колико добро неће да се брани“.

Храна, у околностима застрашујућег дивљања либералног капитализма за многе осиромашене породице постаје ствар ексклузивитета. Да ли је оправдан страх савременог човека од глади?

Либерални капитализам није добар за нас и уколико све овако и даље буде, човек појединац са својом породицом ће вероватно морати да се некако спасава и да иде у природу да се бори за свој опстанак. За наше услове, то је обнова српског села. Значи, одлазак у напуштена села (око 3000 напуштених села има у Србији). Блаженопочивши игуман студенички отац Јулијан на моје питање шта треба да се чини да нам буде боље рекао је:„Треба да се обнови српско православно село. Млади људи треба да напусте градове, јер они незаустављиво пропадају и треба да се жене, а девојке да се удају и иду на село. Тамо треба да производе здраву храну својим рукама и том храном да хране своју децу да порасту и буду здрава и паметна. Они могу да обнове Србију“.

То би, гледано из мог угла, као приређивача ових приручника о здравом животу било и форсирање органске производње хране, јер код нас има пуно незагађених подручја, имамо чисте питке воде, сунчане дане и све могућности да на малим имањима остваримо добру и економичну производњу. Неки економски стручњак из миљеа антиглобалиста, писао је да су мале фарме породичне, најекономичнији облик производње и да могу боље да затворе циклус, да не праве загађења као велики системи. Ја верујем у то. Кроз сва историјска догађања, кроз све ратове у прошлости, ми смо и као земља и као народ опстали захваљујући малим сеоским домаћинствима, која су производила све за себе и помало вишкова за размену.

Да ли наши манастири чувају своје ризнице семена?

Мислим да ,нажалост, не чувају. И у манастирима је прекинут континуитет са сеоским начином живота. Долазе у манастире људи из градова, који нису вични пољопривреди. Нема много манастирских економија, али има монаштва које узгаја баштице и труди се. Књиге које сам приредила су добрим делом и њима намењене и мени, наравно, јер сви се ми морамо учити да применимо стара знања. Калуђери могу више да утичу на младе људе, да их заинтересују за идеју да производе у својим малим баштама здраво поврће и воће.

Ваша манастирска башта обрађује се без хемије и механизације, а само, како сте то у поднаслову књиге „Баште као некада“ истакли, уз помоћ биљних препарата и традиционалних знања. Шта спречава људе да крену трагом ових постулата: незнање, нестрпљење или потреба за бржим и већим приносима?

Наша манастирска башта није тако силна и не одговара обиљу знања која се налазе у овим књигама. И ми смо тек понешто и помало испробали. Гајили смо лук, парадајз, краставце, паприке, кромпир, кукуруз и пшеницу. Ове методе нису теже од конвенционалне производње, него су за данашње време неуобичајене, па је потребно имати и мало код себе истраживачког духа и храбрости да чините нешто мимо свих. Мислим да је то највећа препрека, а после има и неких других, нпр. баште изгледају на почетку као мање уредне од оних прсканих против корова, прехрана вештачким ђубривима се одвија брже и лакше, важно је какво је ваше окружење (ако се ваша башта налази у рејону где се све узгаја помођу хемије) и низ других разлога. Ипак, треба показати упорност и стрпљење, почети са мало, па ће нам се само казати.

Колико је однос према храни уједно и однос према животу?

Ако једемо здраву храну и пијемо здраву воду, ми ћемо имати добро здравље. Имаћемо здраве мисли. Бићемо у хармонији са Творцем. Ако држимо животиње од којих се хранимо са пуно љубави, у неком забрану, а не у прљавим и тесним кочинама, ако има испаше, ако природу чувамо, ми имамо улогу коју нам је Бог и дао, да будемо синови Божји, а не штеточине. Храна која је добијена из Божје баште је храна која прија човеку и, ако је укусна и спремљена са љубављу, ваздан окупља људе, породицу и пријатеље и потпомаже ширењу љубави међу људима.

Многи пољопривредници употребу хемикалија образлажу мањим трошковима. Да ли је то добро урађена економска рачуница?

То не знам. Можда је тако тренутно. Али производња црног брашна од пшенице је јефтинија од производње белог брашна, па ипак је црно брашно скупље од белог. Зашто? Па зато што су сви озбиљни млинови тако усавршени технолошки да све из пшенице прво мељу и издвоје, па на крају додају у брашно мекиње и праве црно брашно. А то им је ексклузива, вансеријска производња, па скупа. Мали млинови и једноставне воденице на камен одмах мељу цело зрно и дају црно брашно, али они нису озбиљни произвођачи брашна. Неко је некад решио у име нације, упркос свих медицинских упозорења, да има да се једе бели хлеб и готово. И видите колико болести. Тако је то и у вези рачунице. И здравље је део рачунице.

Написали сте и неколико кувара који су топло прихваћени у народу.

Приредила сам понешто од тога и написала претежно куваре који су имали за циљ да помогну људима који посте, да се здраво хране. То је било и ради њиховог здравља и ради тога да се лакше одлуче да посте. То су : „Посни кувар на води“, „Посни кувар на уљу“, „Јела од рибе“, „Посни колачи“, „Предјела и како да славим крсну славу“, „Посна зимница“, „Посни кувар за шећераше“, „Кувар коровског биља“, „Постом до здравља“ и онда све то заједно у једној књизи „Посни кувар“.

Имала сам у виду да ће кувари помоћи нарочито младима који још немају куварска искуства и јесу топло прихваћени у народу, а посебно су се показали корисни у мушким манастирима. Њих народ купује и поклања, а уједно и обогаћује новим рецептима. Зато их и има толико, а ја сам приређивач који стално слуша примедбе, предлоге и у погледу кувара и других књига. Покушавам да радим оно што људима треба и што желе да сазнају.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *