Почетна / Колумне / О БХ попису и српском демографском суноврату

О БХ попису и српском демографском суноврату

Пише Драгомир Анђелковић

Опстанак Републике Српске директно зависи од тога да ли ће се Бања Лука ускоро окренути вођењу активне демографске политике или ће игнорисати суморну реалност изумирања Срба, коју потврђује и најновији попис становништва у БиХ

Оно што је у већини других држава рутинска ствар, у Босни и Херцеговини је, неретко, прворазредно политичко питање и то са потенцијално опасним последицама. То важи и за попис становништва, који је у суседној државној заједници, први пут од предратне 1991. године,  одржан ових дана. Зашто се тек сада, после 22 године, спроводи попис у БиХ, на шта указују резултати и шта из њих, пре или касније, може да произађе?

 

ЗАМРЗНУТА ПРОШЛОСТ У Босни и Херцеговини је до сада функционисао неки вид етничког кључа – заснованог на подацима из 1991. године – за учешће у локалним и ентитетским властима. С обзиром на демографске промене до којих је дошло током грађанског рата, то је стварало парадоксалну ситуацију од које су профитирали само појединци што су добијали положаје искључиво на основу чињенице да припадају неком од конститутивних народа. У неким срединама у којима су живели до рата, готово да је остало мање, за поједине функције и формално квалификованих, припадника тих народа, него што им је била квота која им је на темељу некадашњег стања припадала.

Сарајевска политичка елита бранила је такво стање јер, наводно, није желела да легализује промене настале током сукоба, односно ирационалним негирањем стварности покушавала је да постигне немогуће, тј. да врати точак историје уназад. Међутим, то нису били прави разлози. Они су лежали у нечем другом. Муслимани су дуго, попут Буридановог магарца, били разапети између два – у контексту пописа становништва – неспојива циља. Желели су да одрже лаж о „геноциду“ извршеногм током рата и, с друге стране, да покажу да су натполовична већина у БиХ.

Што се Срба, односно Републике Српске тиче, ту су ствари биле много простије, а уз то су биле и компатибилне. РС је желела попис становништва (1) како би власт на разним нивоима била саображена садашњем демографском стању (што доприноси умањивању унутрашњег притиска на српски ентитет) и (2) да би се показало да су бесмислене приче о томе да су, наводно, стотине хиљада муслимана побијене током сукоба из 90-их година.

 

[restrictedarea]

ДОБИЦИ И ГУБИЦИ Прелиминарни резултати пописа указују да су Срби, наизглед, постигли оно што су хтели. Иако у РС припадника нашег народа има око 90 одсто, због организовања акције довођења на попис или посредног пописивања муслимана који у послератном периоду живе у иностранству, испало је да Срба у Српској живи тек око 80 одсто. Но, и то је довољно. Подаци дефинитивно показују да је Српска уистину српска, те да је бесмислено да у неким државним структурама, другим народима припада 45 одсто власти. Друго, недвосмислено су пале у воду небулозе да су Срби извршили геноцид над босанскохерцеговачким муслиманима.

Они су се, на крају крајева, ипак одлучили за то да покажу да их у БиХ има и више него што их стварно има. Отуда, док их, између осталог и због поменутих муслиманских пописних манипулација, у укупној популацији процентуално има знатно више него 1991. године – односно док их у РС има око 17 одсто – Срби су на нивоу доратног удела у БиХ, а у муслиманским деловима те сложене државе скоро да их и нема. Из тога се, формално гледано, може закључити да су Срби били много више изложени етничком чишћењу од муслимана.

Све у свему, Срби су на попису постигли своје. То је тактички успех али његов значај не треба прецењивати. Попис показује да се не ради о добрим стратешким кретањима по нас. Без обзира на то што су муслимани увеличали бројност, не заваравајмо се, очито је да је, пропорционално Србима и Хрватима, њих све више у БиХ. Неки сарајевски кругови тврде да ће попис показати да их има 54 одсто. Видећемо да ли је тако, али из других извора се сазнаје да их свакако има бар око 50 одсто. Муслиманима је пао наталитет, али су релативно млада популација и на основу тога и даље имају природни прираштај. Срби у РС, као и они у Србији, изумиру. Некада се говорило „Херцеговина цео свет насели а сама се не расели“, али сада је и западни, виталнији део нашег националног корпуса, ушао у фазу озбиљне биолошке контракције. Ако се садашњи тренд настави, у наредним деценијама Срби у РС ће још више изумирати, а број муслимана у БиХ и даље ће благо расти (а пропорционално знатно ће расти).

 

ОПАСНЕ КАЛКУЛАЦИЈЕ Срби су показали да су пуке лажи приче о геноциду над муслиманима, али се држава ствара и брани не истином, већ снагом. Демографија је дугорочно њен суштински битан фактор. Срби су потврдили да су хомогена већина у РС, али нико озбиљно више и не помишља на враћање стања, у погледу распореда становништва и устројства БиХ, на оно које је постојало до рата. Циљ Сарајева и међународних чинилаца који га подржавају је свођење РС на ниво обичне федералне јединице налик онима у саставу Немачке, а не укидање. Прво се у Бриселу, Вашингтону и Сарајеву сматра реалним, а када би се то, не дај боже, десило, није битно да ли у РС живи чак и свих 100 одсто Срба. Наш ентитет и народ у БиХ били би мајоризовани.

Муслиманима је намера да се баш то догоди. Они истичу да су већина у БиХ и да је неправедно да им припада „свега“ једна трећина власти, те говоре о потреби увођења принципа „један човек – један глас“. Наравно, не верују да је то могуће, али сада максимизирају захтеве и своје бројно стање како би у очекивању уставних промена у БиХ обезбедили бољу полазну позицију да добију бар модификовање дејтонског уставног модела, на начин који би подразумевао ограничавање права вета конститутивних народа и извесну централизацију. Тако би добили више БиХ а мање РС и права Срба и Хрвата, да би у наредној фази кренули и даље, у нади да ће једног дана стићи и до чврсте федерације без етничког кључа (ако не и унитарне државе).

Да ли је све то реално? Ако Срби наставе да се свађају и изумиру – јесте. Српска политичка елита и са западне стране Дрине, иако не жели урушавање националних интереса (што је у Србији понекад случај) стављањем у први план лично-партијских мотива, из чега произлази страшна неслога, рескира да се то мало помало деси. Под притиском тзв. „међународне заједнице“ да се неки уступак да како би се сачувала власт или на њу дошло, и те како је реално да се омогући далекосежна ерозија државности са кумулативним ефектом.

То треба имати у виду поготово када следеће године иду избори на свим нивоима а странци гледају да у њима лове у мутном ради реализације уставних промена у БиХ. Међутим, и ако надвлада политички разум у том погледу, ситуација ће бити веома лоша без далекосежних демографских мера. Ако удео Срба настави да се смањује у становништву БиХ, а наши тамошњи политичари су сложни око заштите виталних интереса српског народа, РС неко време може да задржи садашње позиције, али када се критична маса Срба изгуби, ни тада то више неће бити могуће. Тим пре то важи у условима – да још једном истакнем – наше хроничне неслоге! О свему томе доста можемо да научимо на основу либанског примера.

 

ЛИБАНСКЕ ПОУКЕ  Хришћани су у Либану, пред Други светски рат, имали већину од око 60 одсто. У складу са тим, уставним аранжманом из 1943. године, дефинисано је да у парламенту однос хришћанских и муслиманских посланика буде 6:5 у корист првих, односно да хришћанин по кључу буде председник републике. Раст муслиманске популације довео је до захтева за већом улогом у политичком систему, што је, између осталог, гурнуло земљу у грађански рат који је трајао од 1975. до 1990. године.

Без обзира на бројчану премоћ муслимана (додатно повећану присуством палестинских избеглица и сиријских трупа) хришћани су одржавали војнополитички баланс док су били релативно сложни. Када се такво стање, умногоме и услед мешања западних сила, пореметило, дошло је до њиховог војног пораза. Тада је озваничено ново уређење, које наизглед изједначава позиције муслимана и хришћана (којих сада у истој пропорцији има у парламенту). Запад није желео радикалну промену дотадашњег система етничко-верске партиципације у власти, али су одшкринута врата кроз која се, на основу све већег удела у становништву, без обзира на форму која спречава мајоризацију, све више увлачи доминација муслимана.

Догоди ли се да српски политичари у БиХ пристану на било какве уставне промене којима би се умањиле ингеренције РС или пак улога конститутивних народа, рескирају да отпочне процес који ће, фазно, довести до обесмишљавања РС. То може да се деси у будућности и ако се сада избегне, ако се не поведе активна демографска политика. Једна је ствар ако Срба у БиХ има 31-32 одсто а муслимана око 50 процената, а сасвим друга ако за двадесетак година нас буде 25 одсто а муслимана 65 процената. Не заваравајмо се да је другачије.

 

ИМПЕРАТИВ ДЕМОГРАФСКЕ ОБНОВЕ Демографска доминација ће се, пре или касније, пројектовати и на политичке односе! Демографски притисак (коме се истом мером не парира) представља константу, а чак и код сложних народа какав Срби нису, пре или касније, дође до периода неслоге, која умањује отпорну снагу. Стога, Бања Лука мора да схвати да је вођење активне демографске политике кључ за опстанак Срба као државотворног народа и РС као државе тј. равноправне чланице БХ (кон)федерације. Колики год да су економски проблеми, морају се наћи средства за деловање у прилог демографске консолидације. Она нису огромна, а много тога може да се постигне и снажном пропагандом. Али, наши политичари као да не увиђају димензије демографске трагедије са којом се суочавамо, те ништа не предузимају. Тако је и у Србији, а не само у РС, али у Западној српској држави последице тога су још опасније.

Ваљало би о томе да размислимо сада када је обављен попис становништва у БиХ, као и о потреби одржавања, чак и у предизборним временима, бар минимума националне слоге када се ради о заштити виталних националних интереса. Ако не буде другог, до опасне ерозије државности РС може да дође већ у наредним годинама, а ако изостане прво тј. хитно не отпочне систематско спровођење политике демографске консолидације РС, то ће се сигурно десити у даљој будућности чак и ако сада избегнемо негативне уставне промене.

Зато нам и прво и друго неизбежно треба! Ни у Србији, а камоли у РС, нема више времена за одлагање почетка свеобухватне борбе против „беле куге“. Изналажење било каквих изговора за то или пак игнорисање проблема јесте директно призивање државно-националне трагедије!

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *