Нови балкански поредак

Пише Зоран Милошевић

Русија не жели даљу дезинтеграцију Балкана. Интерес САД и ЕУ на Балкану је да одузму суверенитет државама и пренесу га на ЕУ и НАТО, те да у потпуности изведу овај регион из зоне утицаја Русије. „Јужни ток“ те планове омета

У четвртак 31. октобра 2013. године, како са задовољством пише Никита Красников, започета је изградња „Јужног тока“ у Бугарској, коју у целости финасира руска страна. На тај начин у економију Бугарске слиће се 3,5 милијарди евра, уз отварање 3.500 нових радних места, наводи портал rg.ru. Истовремено, из Србије су стигле добре вести: уговор о учешћу Србије у овом пројекту није срушен. Треба нагласити да руско-српски уговор о изградњи „Јужног тока“ Србији доноси две милијарде евра инвестиција и неколико стотина милиона евра годишње добити од наплате транзита гаса преко своје територије. Русија и Србија су се накнадно договориле да са гасовода „Јужни ток“, а са териорије Србије, одвоје по један крак за Македонију и Космет. Овај договор представља измену ранијег плана да се крак гасовода „Јужни ток“ за Македонију одвоји из Бугарске, док се крак ка Космету разматрао само теоријски на нивоу стручњака. Тиме Србија добија средишњи значај и за себе везује овај део Балкана, наводи Николај Соколов, новинар руске агенције РИА Новости.

 

Енергетски сукоб Против гасовода „Јужни ток“ наступиле су САД и Европска унија, чиме је почео сукоб кога су новинари назвали „енергетски рат“ и „рат за Србију“. У његовом епицентру је гасовод „Јужни ток“, Балкан и Србија. Заправо, Балкан је постао место сукоба САД и Европске уније на једној страни и Русије на другој, при чему се у сенци те борбе на Балкану, невидљиво за јавност, ствара нова архитектура, нови балкански поредак. Наиме, ЕУ се показала неспособна да Балкану укаже на добитни пут интеграција и развоја. Уместо тога, бриселска бирократија стално је смишљала нове услове за интеграције, понекад дајући илузије и далеке, недостижне рокове и обећања о бољем сутра. Зато је регион економски и културно потонуо, политички се поделио, а у свим државама и даље постоје сецесионистичке снаге које би да даље мрве постојеће државе. У овај „вакуум“ се убацују нови играчи. Поред Русије, на регион баца око и Турска, која је наступила са обновљеном спољном политиком неоосманизма, па чак и Израел, наводи Украјинка Ана Дурова за портал ubr.ua.

Познато је да је геополитички значај Балканског полуострва порастао због трансконтинеталних транспортних путева, посебно од почетка XXI века, што је повезано са преоријентацијом многих земаља са нафте на гас, као еколошки чистог, али и јефтинијег енергента. Тако су гас и гасоводи постали кључни аспект геополитичке борбе. Колики је значај Балканског полуострва, најбоље сведоче речи енглеског експерта Џона Бекера, да се ради о „региону са којег се иде у Малу Азију (савремену Турску) Евроазију и Западну Европу. То је и важна стратешка позиција у свету, јер се налази на месту са кога је могуће напасти три континента“.

Енглез и један од очева геополитике сер Халфорд Мекиндер (1861—1947) давно је нагласио да „ко контролише Балкан, неће само контролисати изворе енергије, већ ће одређивати и политику оних држава које зависе од тих енергената“. Тренутно је Балкан европска периферија на којој Запад води психолошко-историјски рат против Русије. За Русију губитак Балкана значи истискивање из Европе и лишавање потенцијалних савезника. Зато Русија улаже милијарде евра у Србију, док САД, у овом периоду, поклањају само 17 војних аутомобила „хамер“. У овом тренутку САД уцењују све земље на Балкану да остану у зони њиховог утицаја, гурајући их у НАТО и против Русије. У поређењу са неолибералним економским обрасцем Запада, који је усмерен на богаћење светске елите на рачун народа са периферије, руски пројекти нуде развој и добар стандард становништву периферије. Поред тога, Русија не жели даљу дезинтеграцију Балкана, што ће се под доминацијом Запада очигледно наставити. Интерес САД и ЕУ на Балкану је да одузму суверенитет државама и пренесу га на ЕУ и НАТО, те да у потпуности изведу овај регион из зоне утицаја Русије. Ово је скоро и постигнуто, сем у Србији – последњој балканској тачки отпора Западу.

[restrictedarea]

Професорка Јелена Пономарјова са московског Универзитета „Ломоносов“ за портал mgimo.ru каже: „Енергетика је у основи светске економије, у шта више нико не сумња. ‚Јужни ток‘ значи и битку за Србију. Према садашњим прорачунима изградња ‚Јужног тока‘ кошта око 16,6 милијарди евра. Као што је познато, важан субјект ‚Јужног тока‘ је Србија. Русија је за Србију не само економски партнер већ њен спасилац!“

Зар треба подсећати да је током НАТО агресије на Србију и Црну Гору највише страдао нафтни сектор? НАТО је уништио око 70 одсто резервоара нафте и нафтних продуката у Србији, као и нафтну индустрију и транспортни систем. НАТО новинари су говорили да ће „вратити Србију у средњи век“, што није била само метафора. Управо у том моменту Русија даје Србији кредите и укључује се у различите економске пројекте који обнављају српску привреду. Руски интерес у свему томе је да спречи укључивање Србије у НАТО.

Балкан је био и остао репер у светској политици. Уз историјско-географске, геополитичке, сада се у игру убацују и геоекономски интереси, истиче Јелена Пономарјова за портал russia-today.ru, а поводом априлске расправе у руској Државној думи са делегацијом Скупштине Србије. За државу која преживљава тешку економску кризу новац за „Јужни ток“ је колосалан. Подсетимо да је сваки четврти грађанин Србије без посла, да сваки десети становник Србије живи у сиромаштву… У таквој ситуацији изградња „Јужног тока“, а и обећани кредит од милијарде долара, представља изузетну подршку.

Амерички инсајдери Петар Искендеров у чланку од 17. октобра, објављеном на порталу forum.polismi.org, наводи да се „Јужни ток“ нашао у епицентру енергетског рата. Пошто су САД претрпеле пораз приликом изградње гасовода „Северни ток“, заједно са руководством ЕУ, Европском комисијом, донели су одлуку да изврше удар на гасовод „Јужни ток“ како би спречили његову изградњу. Зато су извршили мобилизацију ресурса, људских, медијских, новчаних и других, да би у државама које ће имати највећу корист од гасовода показали да им „Јужни ток“, заправо, наноси штету.

Претрпевши пораз у намери да спрече изградњу гасовода „Северни ток“, САД и Европска комисија донели су одлуку да преусмере удар на „Јужни ток“. Променили су и стратегију. При покушају да спрече изградњу гасовода „Северни ток“ оријентисали су се на државе које су остале ван пројекта, а сада су се концентрисали на придобијање, свим расположивим средствима (уценама, корупцијом, утицајем тајних друштава, клубова и комисија) на политичаре држава које имају највећу корист од изградње овог гасовода, као и на мобилизацију свих утицајних центара моћи и појединаца.

Главна теза критичара гасовода „Јужни ток“ и руско-српског споразума у енергетској области из 2008. године, проширена је уз помоћ емисије „Инсајдер“ Телевизије Б92. Према мишљењу „стручњака“ које је консултовала ова телевизија, Србија је најлошије прошла, односно најмање добила од свих земаља укључених у пројекат „Јужни ток“, а главни кривци су бивши председник Србије Борис Тадић, бивши премијер Војислав Коштуница и бивши министар инфраструктуре Велимир Илић, који су Нафтну индустрију Србије (НИС) „продали са много нижом ценом од реалне“, те пристали на финсирање целог пројекта новцем „из подземља“.

Тренутно на Балкану главну улогу имају САД, које су 2007. године осавремениле своју стратегију за овај регион, а она се састоји у сузбијању утицаја Русије (што укључује и енергетски утицај) као и „спречавање енеретског савеза Европе и Русије“, у том смислу и изградње гасовода „Јужни ток“ преко Балкана. Да би се то постигло, САД су предложиле и активно на том пољу радиле да допреме у Европску унију и на Балкан нафту и гас из Азербејџана и Средње Азије, при чему нафтоводи и гасоводи не смеју да иду преко Русије, него око ње. Тако се овај руски енергетски пројекат нашао у епицентру светске политике, при чему се руска страна држала постигнутих договора, не одступајући од датих погодности балканским државама, па тако и Србији.

У опструкцију изградње „Јужног тока“ укључила се и Европска комисија, која, између осталог, није хтела да уврсти овај пројекат у приоритетни, истиче Марија Књазева за агенцију РИА Новости (20. септембар 2013.) како не би било омогућено да стекне право повлачења средстава из фонда Connеcting Europe facility. Образложење је да овај гасовод не даје новог достављача гаса, већ као и у случају „Северног тока“, то је Русија, „те такав пројекат није приоритетан за Европску унију“.

 

Алтернативе САД и Европска унија покушале су, после пропасти пројекта „Набуко“, између осталог, да „Јужни ток“ минирају изградњом Трансјадранског гасовода, наводи Николај Соколов за портал ria.ru. Овај атлантистички пројекат требало је да из Каспијског мора, преко Грчке, Албаније, затим дном Јадранског мора иде ка Италији и даље ка Западној Европи. Упоредо са тим, градио би се крак(Јонско-јадрански гасовод) који би повезивао Албанију, Црну Гору, БиХ и Хрватску.

Према саопштењу МИП-а Црне Горе, владе Албаније, Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе потписале су меморандум о разумевању, подршци и сарадњи у изградњи два нова гасовода. Ради се и о Трансјадранском (Trans Adriatic Pipeline, TAP) и о Јонско-јадранском гасоводу (Ionian Adriatic Pipeline, IAP). Гас је требало да долази из Азербејџана и Каспијског региона. Споменуте државице су изразиле подршку овим пројектима, не пропустивши да том приликом искажу и своју приврженост циљевима Европске уније. (Индикативно је шта је амерички емисар рекао једном кандидату за председника Црне Горе: „Ако желите да будете председник, морате урадити следеће: ући у НАТО, прекинути контакте са Русима по питању енергетике и минимизирати присуство руских компанија и туриста у републици“).

Што се тиче Јонско-јадранског гасовода дужине 530км, он је крак Трансјадранског и требало је да повеже албански град Фиери, хрватски Сплит, преко територије Црне Горе и БиХ. Све би коштало 610,5 милиона евра. Циљ гасовода је да се „умањи зависност од руског гаса“.

Стратешки циљ САД је био и остао да обезбеди снабдевање своје зоне утицаја гасом и нафтом који не потичу из Русије и Ирана, односно који се не транспортују гасоводима и нафтоводима који иду преко руске територије и њој пријатељских држава. Вашингтону прихватљива маршрута је Централна Азија – Каспијско море – Кавказ – Турска. Да би САД то постигле, морају да обезбеде приступ богатствима прикаспијских држава, Азербејџана, Казахстана и Туркменије. Друго, да смање утицај Русије у три региона: Европи, Централној Азији и на Кавказу. Треће, да држе у изолацији Иран. Од 2011. године овим циљевима додат је још један. Обнова „Пута свиле“, којим би се изградио гасовод од Туркменије, Авганистана, Пакистана до Индије. Циљ овог пројекта је слабљење утицаја Русије и Кине у Туркменији, појачавање изолације Ирана и проширивање приступа каспијским ресурсима, наводи Дмитриј Попов, руководилац Уралског центра РИСИ за портал geopolitics.ru.

[/restrictedarea]