Почетна / Колумне / Нова реалност „Јужног тока“

Нова реалност „Јужног тока“

Пише Драгомир Анђелковић

Руска победа на енергетском пољу и стерилност НАТО доминације плаше евроатлантске стратеге

Руси желе посебне везе са Немачком, али неће  да им она буде енергетски или политички посредник у европским односима. „Јужним током“ ће – уз „Северни ток“ и старе гасоводе који иду ка Европи преко Украјине и Белорусије – Руска Федерација добити комплексни и дисперзовани механизам за снабдевање Европе гасом. То је велика руска победа на Западу. Ток руског гаса више нико озбиљно неће моћи да наруши и када би му пошло за руком да га парцијално блокира. С друге стране, Руси су већ извојевали победу и на Истоку, у вези са стварањем предуслова за додатно дугорочно напајање својих енергетских магистрала ка Европи, односно спречавањем да се у њиховом дворишту пуне туђи гасоводи.

 

Слом „наранџасте стратегије“ Американци су још у првој половини 90-их година прошлог века, у Пентагоновом „Водичу за планирање одбране“, зацртали као стратешки приоритет контролу над кључним налазиштима гаса и нафте на простору Евроазије, а када то није могуће, бар контролу над путевима којима од тих подручја енергенти иду до крајњих корисника. Међутим, првих година пошто се СССР распао, Вашингтон се није превише мешао у послове постсовјетских држава. САД су радиле фазно. Најпре су се посветиле учвршћивању утицаја у земљама Источне Европе. Циљ је био и да се не револтира Јељцинова Русија код које је стварана илузија да је прихваћена као пријатељ. Но, пошто је прва етапа стварања евроатлантске империје завршена, од 1994. године из Вашингтона су почели да дувају другачији ветрови.

Убрзо је Америка и званично – а пре тога је већ незванично, преко свог „невладиног сектора“, диригованих финансијских институција, медија и бизниса – постала врло присутна на постсовјетском простору, а поготово у европским републикама некадашњег СССР-а. После тога је и политика према државама Закавказја и Средње Азије постала активна. Почело је спровођење Стратегије „Пут свиле“, чија суштина је била у томе да се максимално повећа утицај САД на јавност и владе тамошњих земаља, односно да се креира њихов благонаклон став према Вашингтону, као и да се изгради енергетска инфраструктура у складу са интересима САД. То је оно што је речено, а несумњиво је планирано и да се земље региона увуку у америчку војно-политичку орбиту.

На наведеним основама отпочео је и отворени политички поход на руски исток, који је кулминирао лансирањем политике „наранџастих револуција“, у које је увод био „наш“ петооктобарски преврат. Током прве половине прошлог миленијума такав приступ је, наизглед, давао резултате. Американци су почели да заузимају стратешке позиције у Украјини, Грузији, Киргизији, те да се спремају за тако нешто у другим републикама. Све то је био сигнал Русији – консолидованој и ојачалој од када је води Путин – да пређе у контраофанзиву коју је она на постсовјетском простору успешно и реализовала, па је чак окренула нову страницу светске историје када је 2008. године на Кавказу показала да је спремна да и војно интервенише ако су руски интереси озбиљно угрожени (Грузијски рат). Тако се из фазе монополизма ушло у раздобље асиметричног полицентризма.

Русија је спречила упад у највећи део свог „дворишта“, односно задржала је доминантну улогу у њему. То има озбиљне последице и када се ради о гасу. Русија располаже највећим залихама гаса у свету; и у Средњој Азији налазе се огромне резерве тог енергента, а систем гасовода под руском контролом, изграђен још у доба СССР-а, упућује тамошње државе богате гасом на Руску Федерацију, без које су изоловане. Такво стање евроатлантски стратези нису успели да промене. Као што нису успели да онемогуће, на темељу претходне победе лансиран, успех руске енергетске геополитике и на другој тј. европској страни. „Јужни ток“ је важна карика у тамошњем ланцу руског успеха, односно евроатлантског неуспеха.

 

[restrictedarea]

НАТО и „Јужни ток“ Руси су, као што смо видели, тријумфовали на пољу енергетске геополитике. Успостављен је нови однос снага са трајним ефектом у Европи, а без обзира на почетна негативна кретања, очуван је по Русе повољан стари распоред „фигура“ на постсовјетском простору. Када се то има у виду, јасни су темељи оптимизма експерата руског Савета за спољну и одбрамбену политику у вези са будућношћу руско-европских односа који се умногоме „врте“ око гаса. Ипак, јасно је и зашто Руси не сматрају да је евроатлантски концепт поражен, односно зашто сматрају контрапродуктивним да директно раде у прилог томе да се тако нешто догоди.

Балкан – а он указује каква ће бити и шира европска кретања – карактерише изразита противречност између фактора војно-политичке доминације, који представља Северноатлантски савез, и фактора енергетске превласти, оличеног у Русији. Све земље региона – са изузетком Србије – или су већ ступиле у НАТО, или томе теже. Опет, ништа мања од тог војног савеза, али наравно на другом пољу, није ни улога руских енергетских корпорација. Тако да им ни НАТО ништа не може, без изазивања озбиљне војно-политичке кризе. Гасоводи у руском (су)власништву и са њима повезани енергетски интереси европских привредних структура и грађана важнији су од присуства НАТО тенкова и авиона око енергетских магистрала, а срљање у отворени велики сукоб у Европи ради нафте и гаса спада у домен научне фантастике. Уосталом, и природа евроатлантских савезничких односа се мења на начин који томе све мање погодује.

Опет смо код кључног односа Русије и држава „Старе Европе“. Руска победа на енергетском пољу и стерилност НАТО доминације плаше евроатлантске стратеге. На енергетским основама Москва ће у наредном периоду јачати своју улогу у Европи, са преливањем ефеката и у друге сфере, а из НАТО суве дреновине више се не да исцедити нека већа корист за Вашингтон и њему наклоњене европске кругове. Може се очекивати да ће евроатлантски престиж постепено слабити, односно да ће доћи до приближавања РФ и ЕУ. Они којима то није по вољи, настоје да тај процес бар прикоче „тровањем крви“. Другим речима, труде се да подбадањем Русије и увлачењем у то недовољно лојалних европских савезника, те заплашивањем руском енергетском превлашћу, генеришу несугласице и вештачки одрже превазиђени дух Хладног рата.

С друге стране, Руси се труде да томе парирају; избегавају непотребне конфронтације и нуде пут компромиса. Свесни су да време ради за њих те да би пристајањем да буду увучени у исконструисана (гео)политичка рвања само удаљавали „Стару Европу“ од себе. У том светлу треба гледати и на руски предлог од пре неколико година који се односио на успостављање модела колективне европске безбедности. Нацрт „Уговора о безбедности у Европи“ (УЕБ) који је понуђен као основ за разраду таквог модела, уважавао је међународно право, суверенитет и територијални интегритет држава. На тим основама понуђен је универзални пут – уз поштовање принципа равноправности и недопустивости примене силе или претње силом – за превенцију и мирно разрешење конфликата на европском простору.

Наравно, Американци и њихови и даље верни савезници нису наивни, те су схватили чему води поменути руски предлог, као и све друго што је срачунато на „спуштање копаља“ и анулирање страсти која постоји када су  подигнута. Војна сила је фактор моћи и када се не испољава у неком региону. Само њено постојање много значи. Но, то важи и за енергетску моћ а њена предност је у томе што се она стално исказује, и тако постепено разједа евроатлантске везе на релацији „Стара Европа“ – Америка. Да би се то брже одвијало, односно да би се успостављале и нове споне, чији део је Русија, и поменути Сергеј Караганов је у Трилатералној комисији. Руси очито сматрају да евроатлантска елита није хомогена, те да се прагматичним приступом њен континентални део може бар удаљити ако не и раздвојити од атлантског, уз потенцијале који таква кретања пружају Русији.

То наводимо пре свега као пример промишљености руске (гео)политике, срачунате на еволутивну промену снага на нашем континенту. Русија не жели конфронтацију са било ким, а несумњиво жели да на „мек“ начин успостави стратешко-партнерске односе са државама европског запада. Штавише, она не бежи од таквих односа и са САД, али под условом да буде прихваћена као равноправни партнер, а не подређени чинилац. Опет, пошто Американци, бар за сада, своје односе са другима виде као једино такве могуће, партнерство од Лос Анђелеса до Владивостока остаје као могућност за далеку будућност. Но, и у таквим условима, прагматичном политиком, чија потка је енергетска геополитика, Русија мало помало заузима жељене позиције у Европи. Оне ће постепено, изокола, па и уз помоћ „Јужног тока“, у некој мери обесмислити улогу НАТО-а на европском (југо)истоку, са импликацијама које то има и за нас.

 

Србија и „Јужни ток“: шири аспект Србија је окупирана, али окупација је остала површна, колико год била болна. Иако је окупациони механизам дубоко уграђен у наш систем, није дошло до масовне идентификације Срба са агресором. Повили смо главе, али није наступило тзв. „поунутрење“ окупације. Чак и већина наших политичара „служи“ странце јер процењује да је све друго за државу или њихове каријере ризично, а не зато што уистину прихватају бајке о „евроатлантским вредностима“. То је добар основ за другачије понашање у околностима када ослабе стеге којима смо притиснути.

Са успостављањем новог европског односа снага, за који је код нас синоним „Јужни ток“, то ће се и десити. Зато је и био циљ да нас сломе, па и идентитетски препарирају пре тога како не бисмо користили шансе које нам се укажу. Објективно, без глорификовања Русије, Срби само на таласу руске геополитике могу да постигну значајније резултате. Тако је било и у прошлости, тако је и данас. Јачање руске позиције на Балкану и у Европи тј. спона Русије и „Старе Европе“ јача положај и Србије и Срба. На „мек“, једини реалан начин у садашњим околностима, Русија је већ направила стратешке продоре чији резултати ће у пуној мери бити видљиви у будућности. А „Јужни ток“ не само што убрзава промене у корист Русије, а на штету евроатлантског концепта доминације већ их, а то је за нас најбитније, локализује и на нашем простору.

Србија без „Јужног тока“ била би много даље од државно-националне еманципације него сада, када је његов део. Све што се односи на његове непосредне плодове, у вези са спречавањем даље ерозије наше државности и потенцијалима за побољшање српских позиција, нарочито статуса РС и КиМ, те положаја Срба у Црној Гори, већ смо поменули. Но, суштинско побољшање положаја Србије и Срба, а не само спречавање даљег погоршања нашег положаја, могуће је тек у ситуацији када се додатно оснаже везе Русије и „Старе Европе“, односно на основу тога ослаби евроатлантски, унутрашњи и спољни, потенцијал за притисак на нас. Они који су комадали наш национално-државни простор неће омогућити успостављање иоле задовољавајућег статуса српског народа ако не буде креирана реалност која им спутава руке.

Дарку Танасковићу, професору и дипломати, колумнисти „Печата“, познати амерички дипломата Питер Галбрајт 1993. године рекао је следеће: „Ви треба да знате да сте водили један рат против воље Америке и да сте тај рат добили. Али, то је Пирова победа. Ми, за сада, немамо довољно интереса да се непосредно, на терену, ангажујемо ради мењања исхода овог рата, али, знајте, не само Ви и Ваша деца већ ће и деца Ваше деце гадно испаштати због тога што сте се супротставили нашој вољи.“ И испаштали смо јер смо се у једном периоду успешно супротставили америчкој политици успостављања доминације на делу територија које је Вашингтон доживео као плен из Хладног рата.

Тако смо, продужавајући прву фазу евроатлантске експанзије срачунату на покоравање простора до некадашње совјетске границе, бранили не само себе већ и Русију. То, и отрежњујуће поуке тако драстичног кршења међународног права какво је представљала агресија на Србију, омогућило је Русији да стане на ноге и дочека, можда и самоубилачким српским отпором одложену, трећу фазу похода на руски исток, која је отпочела са 5. октобром 2000. Године, тј. уводом у серију планираних „наранџастих револуција“ у окружењу Русије, па и у њој самој.

Русија се одбранила од „наранџасте пошасти“, али „зли дух“ уситњавања српског простора – пуштен из боце 90-их, када нисмо пристали да се попут многих других покоримо новој хегемонији и постанемо антируски плацдарм – и даље лебди око нас. А немајмо илузије, у то су умешани не само амерички прсти већ и руке неких „староевропских“ чинилаца. У првом реду у питању је Немачка, која је данас, у вези са Војводином, вероватно и највећа претња по територијални интегритет Србије. То што америчка моћ слаби за нас није утешно ако упражњен простор буду самостално попуњавале Немачка и Турска, силе које имају, на разним подручјима наше државе, интересе да подржавају сепаратистичке процесе. То што они неће довести до територијалних губитака услед јачања руског присуства не значи да нам поменуте силе неће загорчавати живот. То се неће догађати, односно ствари ће се по нас развијати повољно, тек када се понашање релевантних центара „Старе Европе“ стратешки модификује, услед повезивања са све утицајнијом Русијом. Што се тиче Турске, она није чинилац који би у таквом сплету околности самостално за нас представљао опасност.

 

„Јужни ток“: мировни пројекат

Гасовод, на крају и то треба рећи, има још једну важну димензију о којој није било речи, а кроз коју се прелама све остало. Он је и мировни пројекат. Војни савези, макар декларативно били дефанзивни, праве се да би пре или касније ратовали. Оружана сила тежи ка примени. То јој је, у крајњој линији, сврха. Опет, скупи пројекти као што су магистрални гасоводи који пролазе преко бројних земаља,јесу катализатори мировне политике. Да би обављали сврху с којом се праве, потребан је мир и сарадња међу народима. Отуда, интересно повезујући земље нашег региона, „Јужни ток“, много више од разних високопарних еврохуманистичких фраза, утире пут дубинској сарадњи.

Тако је и на ширем плану: на основу обостраних виталних потреба повезујући европски исток и европски запад, он ствара основе за много бољу политичку сарадњу. Штавише, чува простор укључен у његову реализацију од ескалације сукоба. Не значи да неће бити тензија, али сувише много ће бити оних за које је недопустиво да кулминирају. Иако је и без „Јужног тока“ нереално да дође до неког великог европског или светског сукоба, и те како би било реално да неко на нашим просторима покуша да изазове крваву диверзију како би, примера ради, закочио неминовни тренд руско-европског зближавања или пак покушао да заљуља ЕУ над којом губи пређашњи примат.

Черчил је 1947. године, парафразирајући Бизмаркове речи, нагласио да ако буде Трећег светског рата, он ће почети због некакве „глупости“ на Балкану. Мало је вероватно да ће тако бити, али није немогуће да, потпаљено са стране, поново не експлодира „балканско буре“ барута, са свим последицама које би то имало по овдашње народе. Најбољи начин да се то не деси, тј. да не буде по економски напредак паралишућих политичких турбуленција, јесте да сами учинимо све што можемо да Балкан постане оаза сарадње. Не зато што то неко од нас тражи ради тзв. европских интеграција, већ зато што нама то користи.

Коначно, што се нас Срба тиче, нама не треба ништа туђе, већ само тражимо нужни минимум онога што је наше. То најбоље можемо да остваримо када спласну страсти и сузи се простор за страно мешање и насилну арбитражу, а ојача интересна сарадња. Аутентични дијалог међу балканским народима и државама – заснован на идеји да се национални интерес може бранити и ненасилно ако постоји спремност на компромис (што „окупатори“ не желе, већ стварају раздоре како би они, у немогућности постизања договора, даровали „октроисане“ споразуме) – најпре може да доведе до одрживих, уистину обострано прихватљивих решења, за Косово и Метохију, БиХ, али и о српском питању у Црној Гори. Све то неће моћи да се деси преко ноћи и без отпора, али се (гео)политичка реалност у прилог томе свакако мења са изградњом „Јужног тока“, односно пошто тај пројекат буде завршен. Не ради се о неколико година, али ни о више деценија, пре него што и на основу тога однос снага на нашем континенту и у нашем региону постане много повољнији по нас.

Колико ћемо искористити потенцијал који из тога произлази, много зависи од наше политичке елите. Она није далековида и храбра, али околности које настају биће такве да би морала баш да буде тотално антинационална и антидржавна, да не почне, пре или касније, да их у српском интересу користи. Верујем да ће ипак тако бити, а надам се да ће у будућности и подршка Русије у том смеру бивати већа, тј. да ће Москва допринети медијском и сваком другом креирању атмосфере у Србији која погодује томе. Сарадња са Русима и реализација њихових енергетских и других геополитичких планова у нашем региону и генерално у Европи нама омогућава еволутивно побољшање положаја. Москва нам тако посредно, али на разне начине и непосредно, пружа подршку. Но, надам се да ће ићи и даље од тога, имајући између осталог у виду и наш, по њу можда и спасоносни, отпор из 90-их година, те чињеницу да је његово сламање 5. октобра 2000. године представљало одскочну даску за евроатлантистички скок на постсовјетски простор. То има огроман, не само симболички већ и практичан значај, исто као и „Јужни ток“ који самостално не чини, али доприноси, па и оличава, наступајућу нову, европску и балканску, геополитичку реалност.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *