Почетна / Колумне / Не скрећи са ЕУ пута, памећу, како хоћеш

Не скрећи са ЕУ пута, памећу, како хоћеш

Пише Драгомир Антонић

Ако власт прогања Србе у сопственој држави, како ће онда помоћи Србима који живе у другим државама, а желе  да буду Срби

Прође Митровдан, свети Аврамије Затворник, свети краљ Милутин, свети Врачи – Козма и Дамјан. Све су нечије Крсне славе. Свети Врачи су и еснафска слава лекара и лекарских удружења. Шта да се ради. Богу хвала кад се у светитеље и Господа Срби могу уздати. Велика је сила на нашој страни. Зато не клонимо духом, него се помолимо као што су наши прадедови радили. Молитва храбри. Чувајмо веру православну.

 

КАЛИГРАФ ЈЕ НА БОЛОВАЊУ За почетак престанимо да се других људи и народа плашимо; да сопствени страх и кукавичлук скривамо агресијом и бесом према својој браћи и сестрама. Нису Срби са Косова и Метохије ништа нажао Србији учинили. Нису они путовали у Брисел пре две године и са Робертом Купером разговарали (тај сад у Мијанмару запржава чорбу). Не договарају се они ни са лепотом девојком, госпођом Ештон. Срби са Косова и Метохије желе исто што желе и Срби из Крагујевца, Зајечара, Сомбора, Бања Луке, Крајине, Куманова, Никшићке жупе и Бокељског залива. Желе да живе као што живе сви други око њих. Желе да раде, стварају породицу, подижу децу без страха, пишу на свом писму, исповедају своју веру. То Срби желе. Има ли нечег необичног у њиховим жељама?

Када схватимо да су сви Срби једно те исто, као што су Французи увек Французи, а Бугари увек Бугари, онда ћемо ваљда престати са лицитирањем „неће десет хиљада Срба довести у питање будућност Србије“ или „тражити четрдесет и пет минута“ колико траје полувреме фудбалске утакмице „ да се среди стање у Косовској Митровици“.

[restrictedarea]

Наша власт ћути онда када би морала да говори. Одговор Ердогану за изјаву „да је Косово Турска“ никако да се напише. Биће да је државни калиграф на боловању. Нема протеста што се ломе табле у Вуковару и по другим местима Хрватске само зато што су написане ћирилицом. Пролетос бацише запаљиве бомбе на зграду конзулата државе Србије у Ријеци, пре неки дан разбише таблу на истој згради, а наш генерални конзул, извесна госпођа Марковић, каже да се они у Ријеци безбедно осећају. Вероватно се тако осећају и Срби у Загребу кад у центру града виде графите и плакате са разгранатим дрветом, о чијим гранама висе обешени Срби, и натписом – Српско породично стабло. Србе на врбе! Ништа ново. Ново је што српска власт ћути. Плаши се и да спомене злочин, јер Срби су жртве, а то је дозвољено, или како би Змај стиховима описао:

И свако, свуда по Србији драгој!

Пљуцкат и прскат, разметат се сме!

БАЈКА О ЈАСЕНОВЦУ Замислите немогуће. Да су у двадесетом веку или овом садашњем: у Чачку, Ваљеву, Пожеги, Крагујевцу, Зајечару или било где у Србији убијани и у јаме бацани Хрвати само зато што су Хрвати. Или зато што су Словенци, Албанци, Мађари… Не можете замислити, јер тога никад нигде у Србији није било. Неће ни бити, Богу хвала, јер Срби су православни хришћани.  Да су Срби у Осијеку, Вараждину, Сплиту, Загребу, Госпићу и по другим местима убијани, клани и у јаме бацани, не морате да замишљате. То се цео двадесети век дешавало. Сад се од нас Срба поново тражи да зверства над нашим сународницима заборавимо, а у бајку о Јасеновцу као државном пансиону за седам стотина хиљада Срба поверујемо.

Наша власт је очито спремна и на заборав само да са евроунијатског пута не скрене. Може да скрене памећу, али се од евроунијаћења не сме одустати.

Поставља се логично питање шта је улога власти, односно државе? Да ли је њен задатак да штити сопствене грађане или да их прогања? Коме Срби могу да се обрате, ако не могу својој држави и влади коју су изабрали. Ако власт прогања Србе у сопственој држави, како ће онда помоћи Србима који живе у другим државама, а желе да буду Срби.

Војислав Вукчевић, тужилац, каже да се у Србији  тренутно крије најмање три стотине оптужених за ратне злочине. Како их само изброја. Брамерц каже да је задовољан сарадњом са Србијом. Премијер је такође задовољан. Да ли је неко, са српске стране, у разговору поменуо и Србе који су у хашком затвору? Да ли су они задовољни? Да ли је неко од српских званичника упитао Брамерца (обична гњида, амерички цинкарош, види Викиликс) шта је са пресудом Војиславу Шешељу и да ли је нормално држати човека, који је добровољно дошао у Хаг, дванаест година у затвору без икакве пресуде? Ако не смемо да бранимо Србе, смемо ли бар питања да поставимо? Или је на путу с ума сишавших, који нема алтернативу, забрањено питати.

Нашем самопонижавању нема краја. Не могу, а хтео бих јер знам да им није лако, да разумем људе на власти који  ћушке, увреде, претње и понижења од странаца прихватају без поговора, а онда се са невиђеном свирепошћу окоме на своје сународнике Србе, само зато што имају другачији став око изласка на „изборе“. Мислим да је бесмислена подела Срба, да ли би требало изаћи на изборе или не. Неопростива грешка је направљена са „Бриселским споразумом“. Сада се од свих нас тражи да поједемо оно што се не једе. Споразумом смо дали све за ништа или како би рекао народни песник:

 

Мили Боже, чуда големога!

Где дадосмо сребро за олово!

Сребро сјајно, а олово тавно!

 

Не заборавимо српске хероје који се боре за част Србије у Хагу. Молимо  се да издрже. Молимо се за здравље архиепископа охридског господина Јована. Криви су што су Срби.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *