Почетна / Документи / Мрак лебди над нама

Мрак лебди над нама

Да ли прослава, обележавање, или обнова ратне атмосфере Сарајевског атентата и Првог светског рата 1914 – 1918? /други део/

Пише Милорад Екмечић

С обзиром на околности са којима је почео овај есеј, неопходно је да се у појединостима размотре оне три завере, у којима је историјска наука решавала питање одговорности за светски рат и одговорности за убиство престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. Научна истраживања су у свакој од те три завере открила нешто ново које раније није било познато, па је лакше да истраживачи упласте оно што је покошено. Само по себи се разуме да тај задатак задуго неће бити завршен, јер је ова наука о рату и атентату 1914. толико оптерећена предрасудама, старијим него што су догађаји 1914. Оне се најспорије растачу и ишчезавају, ако је уопште данас разумно очекивати да ће предрасуде о одговорности Србије за избијање рата 1914. икада нестати. Оне су толико дубоке и толико опште да се само оне узимају као истина. У откривању историје постоји и америчка туристичка шала, која у свим околностима има нешто заједничко. Шала је да је водич кроз попришта у Грађанском рату 1861 – 1865, на сваком месту наглашавао како су јужњаци натерали Јенкије на бежање. Кад му је неко рекао да су ипак северњаци у том рату победили, он је одговорио да – све док је он водич на тим местима – то никада неће важити. У свакој од три завере, на које је Пјер Ренувен 1928. поделио целу науку о избијању рата 1914, до сада је откривено понешто ново, па их због тога овде треба поновити.

Полицијска завера

Она се састоји од одређених оптужби које су се појавиле одмах након пуцања у Сарајеву. Окривљен је генерал Поћорек, шеф Земаљске владе у Сарајеву, у исто време и заповедник каснијег фронта против Србије и заменик шефа генералштаба, да је он крив за убијање престолонаследника. Било је уочљиво да је број полицајаца и војника у Сарајеву 1914, био далеко мањи него у време дворске посете Босни и Херцеговини 1910, коју је водио сам цар. У тој посети је најпре био одређен као њен вођа престолонаследник Франц Фердинанд, али због претњи из Мађарске да ће бити убијен, од тога се одустало.

Протокол заштите 1910. је био исти кад је најпре планирано да се односи на заштиту престолонаследника, као и након одустајања од тога кад је сам цар одређен да то обави. Кад 1910. цар са својом свитом пролази кроз Мостар (касније кроз Сарајево) на сваких десетак метара је био војник, са пушком и бајонетом наготовс, окренут леђима царској поворци. Сем тога, било је мање заустављања и узгредних посета, него у време атентата 1914, када је поред учешћа на војним маневрима, главни део престолонаследникове посете требало обавити у самом граду Сарајеву и градској већници на крају те путање.

У Сарајеву 1914, генерал Поћорек, организатор те посете, је више полагао на политичку страну збивања. Србији је требало дати упозорење да су маневри, могућа претходница рата против ње. Генералштаб и цело војно вођство су живели у уверењу да је рат против Србије једини лек да се монархија спаси. То каже у више наврата и сам шеф генералштаба Конрад Хецендорф, као и генерал Поћорек. Први је упозоравао да се са Србијом требало обрачунати још 1908, у време Анексије, јер је тада Србија могла мобилисати војску од 200.000 војника, али ефективне снаге за вођење рата нису биле више од 20.000. Британски војни аташе из Беча, је известио да се маневри 1914. одржавају под пуном ратном спремом и да представљају упозорење Србији, да до рата заиста може доћи. Аташе је у другом извештају описао да бечка штампа, води политичку кампању против Русије за узаврелу ситуацију на Балкану после победе Србије над турском војском 1912. То је подлога каснијој оптужби, после атентата, да је за њега крива Србија и Русија која је стајала иза ње.

Поћореку је замерано и то што није дозволио понуђену заштиту престолонаследнику од стране католичких и муслиманских становника града. Хтели су да на одређеним местима тротоара поставе заштитни зид. Најгора оптужба је лакомисленост у одбијању упозорења да до атентата може доћи. Један је члан владе у Бечу Поћорека назвао болесником од прогресивне парализе. Она је карактеристична за људе у поодмаклој фази напретка венеричне болести. Пореклом Словенац, или боље рећи, због порекла, наглашенији етнички Немац него други. Хваљен због „натприродне радне енергије“, вредноће и преданости послу.

Није Поћорек био једини на кога се односи већина оптужби у овој групи завера. Сам избор српског националног празника, Видовдана и пролажење престолонаследникове поворке око подне кроз средиште града били су свима упадљиви као демонстрација моћи. С једне стране да се докаже да је српски значај у Босни и Херцеговини далеко мањи него се мисли и оданост већине становништва режиму знатно виша. Ипак, то је у подређеном значају пред чињеницом да се престолонаследниково парадирање требало да тумачи као демонстрација силе и претњи српском противнику. У кругу ове литературе о завери, треба рачунати и на чињеницу да је председник мађарске владе оптуживан да је он крив за успех атентата, а о томе писане и књиге. Гроф Тиса се није слагао, на седници владе кад се одлучивало о ултиматуму Србији, под неприхватљивим околностима. Као кривњу за атентат је навођено да није одобрио већа средства за заштиту.

За ову „Полицијску заверу“ су најзначајнији документи који су откривени после објављивања књиге Пјера Ренувена 1928. Ради се о упозорењу хабзбуршке обавештајне службе 20. октобра 1913. да су сазнали, из неких разговора на босанској железници, да се Гаврило Принцип спрема за убијање престолонаследника. Овај докуменат потврђује да су главни кривци за Сарајевски атентат полиција и безбедносне снаге под управом генерала Поћорека у Сарајеву.

Докуменат је у сарајевском Државном архиву открио Војислав Богићевић, са уверењем да је нашао кључни доказ за историју Сарајевског атентата. Нажалост, умро је пре него је то увео у светску науку, па се тако десило да сам га ја први објавио у „Стварање Југославије 1790 – 1918“, (Београд 1989, II том, страна 689). Војислава Богићевића треба сматрати главним историчарем у свету за историју атентата 1914. И сам је био младобосанац, ухапшен од полиције 1914. и испитиван, али због споредног значаја пуштен. Проверавао је сваку појединост која би имала неког значаја за ову тему. Направио чак и интервју са професионалним џелатом који је вешао осуђене. Пореклом Бечлија, као џелат по занимању, свој је задатак обављао у званично прописаном оделу, фрак, пругасте панталоне, лаковане ципеле и цилиндар. Као конопац користио искључиво сирову свилу, јер се није кидала под тежином осуђеника. Интервјуисао и девојку, која се непосредно пред атентат упознала са Гаврилом Принципом. Једног јутра се чешљала на отвореном прозору приземног стана. Кад јој је испао чешаљ, са друге стране баште Гаврило је искочио кроз прозор и додао јој га. Као и сваки интервју и овај је преписан учитко и дат на потпис интервјуисаном, да је све тачно забележено. Сусрет са девојком, изгледа није отишао далеко од почетка, али су се видели вечер пред атентат. Принцип носио пелерину, за коју кажу да је било лако препознатљиво обележје радикалних младобосанаца. Крај јуна (27. јуна) није увек у Сарајеву био толико хладан да би се пригрнула пелерина. Девојка мислила да је он стискао отвор да она не види како носи неопрану кошуљу.

И у свим другим појединостима радови Војислава Богићевића се морају сматрати класичном научном литературом за историју „Младе Босне“ и убиство престолонаследника 1914. Настојећи да из дана у дан реконструише понашање атентатора и самог Гаврила Принципа, он је саопштио једно од својих главних открића да је одлуку о пуцању Принцип донео сам, о томе обавестио Данила Илића и пуковника Аписа. Већина младобосанаца, у ужем кругу атентатора, то исто тврди. Многи нису ни знали за рад тајне организације „Црна рука“, а врло ретки сусрели пуковника Аписа. Улога тих српских официра у атентату је пренаглашена и била далеко мања од учинка самих младобосанаца и атентатора.

Не сме се порицати да је официрска завера заиста постојала, као ни улога значајне организације „Народна одбрана“ у целој тој историји. Оно што српска дипломатска грађа показује је чињеница да „Народна одбрана“ није у целини била тако радикално српско националистичко језгро каквом је приказује део литературе. Вођа матичне организације, историчар Стојан Новаковић је, у нацртима задатка организације коју је водио, на прво место стављао рад на „силама бестелесним“, рад на култури и духовном унапређењу српског народа. Организација је стварана по угледу на сличне организације у тадањој румуњској и италијанској историји. Стојан Новаковић је хабзбуршком посланику у Београду рекао да би и Србија могла ступити у Хабзбуршку монархију.

У српској дипломатској грађи су значајни документи о групи људи у Шапцу који су створили своју „Народну одбрану“ и покушавали да буду у вези са централом у Београду. Шабачка организација је обавестила да ће радити на помагању националне револуције у Хабзбуршкој монархији, давати помоћ пријатељима на босанској страни, помагати им да лакше прелазе границу и добивају потребнo oружје.

Ово откриће документа Војислава Богићевића, као и његово убеђење да је открио позадину одговорности за Сарајевски атентат, треба сматрати тачним. Остало је питање зашто полиција није пратила Гаврила Принципа у дане пред атентат, кад је о томе имала упозорење још од 20. октобра 1913. Главни докуменат се налази у бечком Ратном архиву. Кад сам тамо истраживао тај проблем, мени није дозвољено да видим докуменат од 20. октобра 1913, под оправдањем (Петер Броуцек) да он нема тај значај који би се могао тумачити. Остаје чињеница да докуменат постоји, да потврђује научно становиште у литератури да је траљавост сарајевске полиције и генерала Поћорека у целој причи кључна. Ја не знам да ли је тај докуменат из бечког Ратног архива објављен, после моје посете пре око 25 година. Ако јесте, онда не треба лупати главу ко је одговоран за атентат. Ако није, онда у овој суморној атмосфери данас, у којој се не зна да ли неко слави, неко обележава стогодишњицу Сарајевског атентата, или учествује у његовом обнављању, треба закључити да свако другачије тумачење и приче о одговорности српске владе за атентат јесу свесно чињени фалсификат. Свесно скривање документа би било горе од фалсификата и спада у кривична дела.

[restrictedarea]
Мађарска завера

„Мађарска завера“ се односи на чињеницу да су постојали неспоразуми унутар Двојне монархије, не само између разних народа и покрајина, него на првом месту између концепција о даљем проширењу монархије на исток према Солуну, него и покрета у самој Мађарској, за јачање њене улоге. Мађарску политику треба пратити до идеја о осамостаљењу. На првом месту је основа том новом мађарском самопоуздању демографски раст њиховог становништва. Око 1910. они су први пут у историји постигли да на територију замишљене велике Угарске, од Ријеке до ондашње молдавске границе, мађарско становништво прелази 50% укупног народа. У време револуције 1848. имали су само трећину. То не значи да су и у појединим покрајинама добили такву већину, али су апетити да се национална граница обележава тврђавом Гардош у Земуну, као и свуда около граница средњовековне Угарске, у XX веку почели да опасно расту. У заједничкој влади Аустријанци и Мађари се не понашају увек на исти начин. Постоји одређени степен разумевања између мађарског држања и хрватских представника у време Ријечке и Задарске резолуције 1905. и 1906. Постоји неслагање око питања којем делу монархије припадају Босна и Херцеговина, јер су делови у средњем веку бивали у оквиру мађарске краљевине. Хрвате 1905. охрабрују поједине партије, тајно.

Највише неспоразума долази од питања могућности узајамне сарадње мађарске и јужнословенске стране, без увида у те послове владе у Бечу. Мађарска је изгледала као да ће почети да гори због унутрашњих атентата на државне и јавне достојанственике. Католички листови позивају да се омладина не угледа на мађарску омладину због олаког хватања оружја за индивидуално убијање. Другим речима, атмосфера поверења у атентате је значајнија на мађарској, него јужнословенској страни, али се два биљна организма хране на невидљив начин заједничким подводним соковима.

При таквом стању ствари постоји сарадња између мађарских и српских масонских организација. У Београд је дошао француски масон, као учитељ мачевања и француског језика. Атентаторима из „Младе Босне“ је он прибавио револвер из белгијске фабрике, којим је убијен у Сарајеву хабзбуршки престолонаследник. Сарадња са масонским средиштем у Паризу нуди више странпутица, него исправних решења. Те тајне организације не откривају свој рад на површини, па су историчари склони да га прецењују. У српској дипломатској грађи постоји докуменат, неког лица изван Министарства иностраних дела, да су у време Анексије 1908. представници мађарских масона тајно долазили у Београд и споразумевали се о заједничком наступу у односу на политику владе у Бечу. Да је српско министарство обавештено о томе од неког спољног лица, само сведочи да министарство нема своје масоне. Ова блиска сарадња није јасна за време од 1909. до 1914. Каже се да је ова сарадња престала у међувремену, а у сваком случају нема документа да су пред атентат српски и мађарски масони имали неки сусрет, који би водио до атентата у Сарајеву. Тако ова мађарска теорија ојачава закључивање неких историчара да је, преко ових веза, српска влада крива за атентат, а иза српске владе и француска, са својим концима до масонског средишта. Ово је време кад у српској омладини доминира љубав према Француској. Према Русији је она константна, али је на првом месту Скерлићев савет да је Русија аутократска, Немачка капларска, Аустро-Угарска клерикална и Британија плутократска. Остаје само Француска као узор демократске државе који треба следити. Тај „Закон живота“, како га је Скерлић назвао, се осећа свуда у свим јавним и тајним порама српског друштва. А ту почиње и црта иза које стоје историчари да су преко српске, руске владе за избијање рата 1914. криве све силе Антанте.

Силе Антанте, наравно не воде масони, без обзира колико се неко на то позивао, него интереси сваке чланице (Француска, Русија, Велика Британија) да се морају уједињавати против све веће моћи Немачке. Од посете Истанбулу 1910. лорда Кичинера, слабе страхови Британије од руског утицаја на Јужне Словене и њених тежњи да ослободи престоницу православља на Босфору. Уједињене флоте Немачке, Аустро-Угарске и Турске ће господарити Средоземљем. Оптужбе да су силе Антанте одговорне за избијање рата, да су иза Анексије Босне и Херцеговине 1908. и пристанка турске владе да покрајину прода за хабзбуршке златнике, имале су за последицу да је турска влада упозорила вође босанских муслимана да ће се сваки од њих сматрати издајником, ако буде сарађивао са Србима. До тада су муслимански вођи створили савез (од 1901. споразумима у Кисељаку и Славонском Броду) да им је заједнички циљ да се одржи народни референдум у Босни и Херцеговини и захвали Аустро-Угарској на ономе што је радила по мандату Берлинског конгреса 1878. Тада је дат мандат Аустро-Угарској да привремено реши револуцију у Босни и Херцеговини и пацификује териториј. Тражено је да Аустро-Угарска реши аграрно питање и тако умири српску националну побуну у Босни и Херцеговини (1875 – 1878). На Видовдан, 28. јуна 1876, је проглашено уједињење Босне са Србијом, Херцеговине са Црном Гором, а две српске кнежевине су се у Венецији споразумеле да створе федеративну српску државу, са две династије на две стране.

Никола Пашић је 1907. саветовао да Срби и муслимани траже да се сазове нови европски конгрес, који би ревидирао одлуке Берлинског конгреса 1878. На првом месту окупација хабзбуршка није била привремена него стална, а аграрно питање није било решено, него остављено да српски кметови и даље морају оприспити кад се обраћају бегу и аги. У споразумима 1901. (и 1902.) муслиманска страна је захтевала да се признају као део српског етницитета, да се ћирилица усвоји и буде званично писмо, као и српски језик. Најглавније је да се захтевало да се католички досељеници, насељавани у Босни, са намером од 1878. да се промени етничка и верска структура покрајина, морају протерати назад, одакле су дошли.

Одлуке турског султана и његове владе 1909. да ће се сматрати издајником ко буде и даље заступао ове идеје поделиле су муслимански блок. Они су били задовољни што су се Срби и даље с њима слагали да ће у слободној Босни и Херцеговини султан остати на челу државе. Од 1909. се муслиманска омладина прикључује Србима. На кључним местима, као редакције ђачких листова српског усмерења, муслимански млади интелектуалци. Један најрадикалнији део, до и у атентату 1914, носе муслиманска имена. Од када је Лајош Талоци иза 1912. писао да се на Балкану јавља нова, муслиманска нација, и ови муслимански омладинци се заклињу да треба остати веран српској државној и националној идеји и борити се против ове понуђене муслиманске нације.

У оквир ове „Мађарске завере“ спадају и официрске завере да се ствара револуционарна организација. Историја српских официрских организација почиње од када је створена прва грчка, крајем XIX века, па за њом турска официрска организација. Историчари су имали на располагању мало грађе за реконструкцију српске официрске организације. Више је извора за појачавање рада иза 1907, а посебно 1912. када се огласила „Црна рука“. У овој области научних истраживања је историјска наука дошла до нових извора и сазнања, која не потврђују тезу о одговорности српске и руске владе за атентат у Сарајеву. Део историјске науке, а аустријска у целини, заговарају тезу да су српска и руска влада одговорне за избијање рата 1914. Та се оптужба пренела из кампање коју су бечке новине – по извештају британског посланика из Беча – пре избијања рата и атентата водиле против Русије. У руској науци је историчар Н. П. Полетика („Сарајевско убиство“, Лењинград, 1930.), оптуживао и српску и руску владу за атентат. Пре њега је водећи руски историчар тога времена М. Н. Покровски, на немачком језику (Берлин, 1925.), објавио да руски историјски извори упућују на закључак да је само пуковник Апис, у име српских завереничких официра, давао такав савет. Државни секретар Немачке Јагов је изјавио британском посланику у Берлину, пар дана пре почетка рата, да је Аустро-Угарска решена да објави рат Србији и да јој то не треба онемогућити. Изричито каже да српска влада није умешана у атентат, али сноси делимичну одговорност, јер није зауздала српску радикалну штампу.

Класична дела руске науке, рађена на изворима не потврђују ову тезу. У новије време (1999.) је Ј. Вишњаков, у новопокренутом војноисторијском часопису, објавио нова документа о везама царске владе са српском официрском завером „Уједињење или смрт“. У првом извештају је војни аташе В. А. Артамонов известио да је за формирање „Црне руке“ најпре сазнао из новина. Циљ официра је био да формирају партију. Тајну организацију је створио пуковник Драгутин Димитријевић Апис са намером да се супротставља српској владајућој „Радикалској партији“. Кад је представник те организације дошао руском војном аташеу, тражећи руску званичну подршку, био је одмах одбијен. Значајан је извештај Артамонова од 17. јануара 1912, где има више појединости о српској официрској завери и њеним циљевима. Ту се каже да су у прво време тој организацији давали подршку принц регент, митрополит српске цркве и неки чланови владе, али одмах одустали, када су чули да организација не сарађује са Русијом. Завереници су намеравали да покрену и политичку странку.

Од овог питања веза српских и руских представника влада са српском официрском завером је значајније питање утицаја Русије на социјални развој у Босни и Херцеговини. Револуција у Русији 1905. је подстицајно деловала на појаве идеја да од речи треба прећи на дела. Лист главне српске странке у Сарајеву је писао како у омладини влада атмосфера да са речи треба прећи на сабљу. Књижевник и члан парламента Петар Кочић прави нацрте револуционарне организације 1905, 1906. Нема трага у изворној грађи да је и он отишао даље од речи и прелазио на дела. „Генерални штрајк“ 1906. радника Босне и Херцеговине је и сам назив добио из руског искуства револуције 1905. У јулу 1910. се организује „Аграрни штрајк“ сељака северне Босне. Звали су те демонстрације, које нису пролиле крв, „Сухом буном“. Хиљаде сељака су дугачким колонама ишле од села до села, („У слогу, Амин“), позивајући на слогу. Имали су сеоска већа, ако би полицијски извештај о „Dorfmedzlissen“ требало тако превести. Закључак је наметљив, да се Сарајевски атентат на Видовдан 28. јуна 1914, одиграо у револуционарној атмосфери, која је била у порасту. Највише је кључало аграрно питање и насилно мењање етничке структуре становништва Босне и Херцеговине. Долазило време да се мора заборавити на реч оприспити. То је главни фактор атентата.

Политички злочин

Пјер Ренувен је ово узимао као једну од три завере у којима је светска наука тражила

коренове одговорности за атентат на хабзбуршког престолонаследника и избијање рата 1914. Политички злочин је лично подношење сопственог живота за ослобођење свога народа. Политички злочин није обични злочин. Атентатор је извршио дело као жртва тираноубиства који стоји на путу. Политички злочин се индивидуално кажњава, али у свим националним покретима се атентатор сматра националним херојем и као такав слави. Кад сам давних дана први пут био у Милану, стајао сам на средини једне авеније која је пресецала град. Веровао сам да лепше у европским градовима нема, (ако је допуштено да говорим и о стварима које не знам). Кад бих гледао на једну страну, не бих угледао почетак, као и кад бих окренуо главу на супротну страну, где нисам назирао завршетак. Носила је име једног атентатора на Наполеона III 1858, (Фелиће Орсини, гиљотиниран), јер је окончао рат за ослобођење Ломбардије и стварање Краљевине Италије. Таквих улица у Трсту има две, а вероватно и више по разним европским великим градовима. Другим речима, светска наука је дала мандат националним и ослободилачким покретима да своје јунаке славе као хероје пале у подухвату тираноубиства. Од пепела данашњих дебата о Сарајевском атентату и одговорности за његове последице у рату, остаће само ово што спада у заверу „Политички злочин“ Пјера Ренувена 1928.

Погрешно је „Младу Босну“ називати организацијом. То је био самоникли покрет, а не организација, за уједињење српског народа и стварање осовине за подизање југословенске државне заједнице. Као и у сваком другом покрету, упутније је упитати ко није спадао у њега, него ко је спадао. Радило се о омладини гимназијског узраста. Босна и Херцеговина нема универзитета, али има велике гимназије, које као каријатиде носе тада постојећу, и ону која долази, културу. У тој омладини влада атмосфера да се треба оканити речи и само речи, па прихватити сабљу. Постоји велика литература о „Младој Босни“. Име је настало 1907, по угледу на четири године старију „Младу Хрватску“, поред ње и „Младу Далмацију“. Поред омладинаца православне вере, поплава је и младих интелектуалаца католика и муслимана. Ту су се гнездили пилићи челника будуће југословенске културе. Иво Андрић је био највећи српски писац, Тин Ујевић највећи хрватски песник. Песме је писао и Гаврило Принцип.

Научници који се питају зашто је јужнословенска омладина пре 1914, дала отпор хабзбуршкој држави која је, ипак, била носилац европске цивилизације на Балкану, требало би да прочитају песму коју је хрватски атентатор Лука Јукић написао у затворској ћелији 1912. („Стварање Југославије 1790 ‒ 1918“, II, 479). У стиховима је описао разговор девојке Културе и седог старца у Хрватској. Култура се жали што је не уважавају, јер је Хрватска била пуста, пре него је она дошла. „Није знала шта је свила и да драгуљ сја“, а градила је путеве и железнице, копала злато. Старац јој каже да Хрвати на тим путевима „кола вуку и по цести камен туку, пут ти праве у свој дом, убио их луде гром“. Поручује јој да бежи далеко од његовог дома, „напудрана ти си птица, ја поштењак свијетла лица“. Данас се, по тековинама развоја, види да европску културу и успон цивилизације није на Балкан уносила хабзбуршка администрација, девојке Културе које су дошле из Беча, него ђаци полетарци у узвитлалим покретима „Младе Босне“, „Младе Хрватске“. „Млада Босна“ је био широк покрет, формално само омладине, а у ствари целог друштва који је стао да хармонизује унутрашњу верску поделу на завађене верске састојке. Цивилизације ипак хармонизују, увлаче се једна у другу, а не воде између себе ратове, како се данас то обично каже.

Муслимани су први створили своју идеологију и неухватљив покрет који се назива „Панисламизмом“, или данас скраћено „Исламизмом“, или „Вахабијским скупинама“. Изворно „Вахабији“ су данас „Вехабије“ иако не би требало цепидлачити шта је исправније. У светској литератури још није решено питање како је настао израз и покрет иза њега, који се назива „Панисламизмом“. Оба су везана за историју Босне и Херцеговине. Кад је загребачки новинар Франц фон Вернер, усред српске револуције у Босни и Херцеговини 1876, почео да шаље дописе за „Agramer Zeitung“, он је први употребио израз Панисламизам. Мађарски оријентолог Вамбери га је1879. пренео у један лондонски лист, па се такав назив одржао до данас. Српски историчар у Шведској, Душан Топаловић, је открио да се реч Панисламизам јављала и раније, као колоквијални израз у различитим новинским написима. Франц фон Вернер је посматрао понашање муслиманских верника, по босанским варошима, кад је средином 1876. кроз босанска места проношен „покров са пророковог гроба“. Како се не зна за пророков гроб, вероватно се ради о једном пророковом барјаку, који се чува у султановим одајама и износи на улицу само у случајевима рата, када царству прети опасност.

Извештаји руских дипломата из Цариграда, након Берлинског конгреса 1878, показују како је организован „Панисламизам“, на основу новчаних прилога које су скупили муслимани Русије, након априла 1877, да помогну турску војску. Након примирја султан није смео да тај големи новац употреби за даље ратовање, у страху да ће се велике силе лако сложити о подели Турске империје – Тунис Француској, Египат Британији, Бугарска и део Јерменије Русији и БиХ Хабзбуршкој монархији. Уместо тога, у разне делове царства се шаље новац и оружје за оружани отпор на локалној основи. Помагане су четири Лиге. Најпре Призренска (Албанска), а жесток оружани отпор окупационим трупама 1878. и устанак Срба и Муслимана у Херцеговини 1882. су се називали Четврта (или Босанска лига). До 1912. се говорило о нацији Муслимана на Балкану, од преостатка отоманског становништва од пре 1878. Католици у Босни и Херцеговини се организују у две партије. Још 1876. турске власти су покушале да створе једну „Латинску легију“, против српског устанка и проглашења уједињења са Србијом 28. јуна 1876. Једна од две странке пре 1914. тежи, не само национализовању католика него и друге две вероисповести у католичку целину. Круг тих „декадената“ је било гнездо из кога ће се развити усташки покрет, а пре 1914. је био једна од основа на којој се држи политика Франца Фердинанда.

Гледано из те перспективе, „Млада Босна“ је по броју и историјском значају била демократски покрет за ослобођење Југословена око српске постојеће државе. Већина те деце је сањала о демократском социјализму.

Није довољно рећи да су младобосанци сањали да од речи пређу на сабље ради окупације. Постоји нешто више од тога, јер поред незадовољства што нису поштоване одредбе Берлинског конгреса да ће окупација бити привремена, да ће се решити аграрно питање и увести мир, од почетка је циљ био да Аустро-Угарска преко окупираних покрајина остане ту трајно, као главна одскочна даска за даљи скок према Солуну.

Немогуће је разумети „Младу Босну“, нити почети икакву причу о њој, пре него се баци поглед на карту, о етничком мењању покрајине у корист католика и, посебно, Немаца. Оно што су све више видели, Босанци су страховали да се пред њиховим очима ојачава немачка етничка мањина. Све се више на улицама вароши говорио немачки језик и све више на зидовима било немачки писаних фирми трговачких и занатских радњи. Био је обичај да се пред вечер излази на шетњу главном улицом, а ту долазе и одрасли људи. По језику који би се ту чуо, странац би закључио да се ради о некој немачкој вароши.

Ево те карте, без које је немогуће схватити зашто су се бунили чланови „Младе Босне“:

Владајућим круговима Хабзбуршке империје није био циљ само окупација Босне и Херцеговине, а поготово не онаква какву је прописао Берлински конгрес. Тада су представници великих сила одредили да окупација буде привремена, а не отварање врата даљег продора на исток. Још у историјској науци није овладао закључак да су 1844. на Балкану створена три Начертанија, а не само оно српско Илије Гарашанина. Прва верзија српског је објављена у Лондону и Паризу 1843, на енглеском и француском језику. „Католичко Начертаније“ је 1844. донесено у књизи писца и идеолога Чезара Балба „Le Speranze d’Italia“, у Паризу 1844. Треће је грчки пројекат ослобођења грчког народа, познат по називу „Велика идеја“ (Megali idea). Предвиђао је ослобођење Грка на западу до Скадра, са целом Албанијом, одатле на истоку изнад Скопске црне горе, па преко Пловдива на црноморску обалу са грчким градовима, а одатле цели обалски простор Анадолије, са Константинопољем као средиштем. Ови пројекти нису били ни тајни ни револуционарни, како се барем за српски писало. Од сва три пројекта, само је католички до 1943. био успешан и због тога био део дубинског узрока Првог светског рата 1914.

Чезаре Балбо је решавао питања европских нација, за које је претпостављао да ће се зближавати, барем у облику неких савеза. Уместо ослобођења нација, као и сви католички пројекти око револуције 1848, овај такођер предвиђа стварање Европе регија. Обнављање тих идеја данас, само говори у прилог да данас нити славимо, нити обележавамо годишњицу Сарајевског атентата, него обнављамо атмосферу кризе и насилног мењања граница, као у време око избијања Првог светског рата 1914. Чезаре Балбо је предвиђао неминовност цивилизовања словенских народа, без прилога Русије у томе. Како се Немци тада рађају више него икада у модерној историји, он саветује да се не селе у Америку, него из Пруске да насељавају пољски териториј уз границу, а на југу Босну и Херцеговину. Кад је тај програм написан (моја књига „Дијалог прошлости и садашњости“, 2002.), није се видело које снаге, сем католичке цркве, иза њега стоје. Од изгубљених ратова до 1866, он постаје државна стратегија Хабзбуршке монархије, према коме је усклађивано све што је хабзбуршка влада радила.

Након Берлинског конгреса 1878, док се још потписи на тој хартији нису били осушили, немачка политичка странка, „Zentrum Parthei“, под вођством Лудвика Виндхорста (Windhorst), одмах прва даје иницијативу да се почне колонизација Босне и Херцеговине. Тек после тога, у ту практичну политику се укључује хабзбуршка влада у Бечу. „Партија Центра“ је била странка немачких католика. Створила је коалицију са нацистичком странком 1933, па тако омогућила долазак Хитлера на власт. У време Берлинског конгреса је била опозициона странка режиму канцелара Бизмарка. Иако су се две странке слагале у страху од јужнословенске државе око Србије, а уједињење Босне и Србије било и проглашено у босанским шумама на четири места, „Партија Центра“ је била знатно радикалнија. Док је Бизмарк одустајао од учешћа у решавању Источног питања, „Партија Центра“ је мислила да од тога зависи исход питања ко ће владати будућим светом – Германи, или Словени. Одмах су 1878. почели са сакупљањем новчаних прилога за куповину слободног земљишта у Босни и Херцеговини, где би се насељавали немачки колонисти. Послат је најпре један човек у долину Врбаса да би успоставио везу са беговима који су били спремни да допусте стварање немачких насеља. Један је лист у Немачкој посебно заговарао ово исељавање Немаца у Босну и Херцеговину. Од првих изасланика за куповину земље видело се да српски суседи попреко гледају овај посао. Немачки католици су се тешили да је боље да досељенике прождеру и вукови, него да умиру од глади.

Прво насеље које је створено у долини Врбаса су називали именом шефа католичке партије у Немачкој Виндхорстом. Дошли су са плуговима и вештином да куће граде од печене цигле, а не од турске ћерамиде, глине помешане са сламом. Први почињу употребљавати вештачка ђубрива, а и обична знају вештије радити него локално становништво. Касније ће се израчунати да су на хектар своје земље производили 6,5 пута више жита него суседни сељаци. Улогу стварања ових колонија брзо преузима влада у Бечу. Постојале су две врсте колонија, приватне и државне. У оба случаја, досељеници купују земљу уз помоћ државе и њених зајмова, добивају привилегију коришћења шума и лова дивљих животиња.

Паралелно са овим досељавањем тече процес исељавања локалног становништва из Босне и Херцеговине. Израчунато је да се од 1878, до Балканских ратова 1912, иселило 130.000 муслимана (негде 140.000). Након што је и Србе ухватила „исељеничка“ грозница од 1902. и број Срба који одлазе трбухом за крухом у америчке руднике се полако приближава овом муслиманском рекорду.

За то време се број усељеника полако убрзава. Још 1872. Јулиус Андраши, као министар спољних послова монархије, тражи од свог генералног конзула у Сарајеву С. Теодоровића да саветује турским властима да у Подрињу насељавају муслимане и католике, како би прекинуо српски етнички континуитет на обе стране реке Дрине. Теодоровић је, као и А. Орешковић, био високи функционер новоуспостављене обавештајне службе у Бечу.

Политика колонизације Немаца у Босни и Херцеговини се убрзавала одлукама 1907, а посебно пред и у току рата 1914. Пред избијање рата је, као посебни задатак локалних трупа Schutzkorps, популарно званих Шуцкори, предвиђено да исељавају српско становништво из Источне Босне, преко реке Дрине. Крајем рата је предвиђано да се земљиште у Подрињу подели у латифундије, што значи да више нису имали поверења да ће муслимани бити добра заштита етничке границе. Израчунат је број породица (Капиџић Хамдија, Шљиво Галиб, Микић Ђорђе). Гаврило Принцип није пуцао у човека Франца Фердинанда, него у „тихи геноцид“ над Србима. До избијања рата 1914, усељено је у Босну и Херцеговину 240.000 немачких досељеника. Поред њих су ту још и делимично пољски (Галицијани), италијански из аустријског Тирола. Ови последњи су створили велико насеље Маховљани крај Бањалуке. Наша наука није обавештена да је споразумом грофа Ћана и Милана Стојадиновића 1936. било предвиђено пресељавање ових Италијана у Италију. Данас су кроатизовани, али неки од мојих студената из тог места су добро говорили италијански језик.

Овако висок број досељеника је брзо почео да мења етничку и верску структуру Босне и Херцеговине од 1878. до 1914. Јован Цвијић је 1908. писао да „поглавито вароши добијају туђински тип и католицизирају се“. Вршио се један, историјски дугачак, тихи геноцид над српским народом. Тај процес до данас није окончан. И због тога се данашњи свет узбуђује око питања одговорности за рат 1914. Мрак лебди над нама.

Наши савременици су крајње оскудно обавештени о процесу германизовања Босне и Херцеговине. Ти су досељеници, након пораза под Стаљинградом 1943, повучени са Балкана. Пропали су пусти нацистички снови да ће источна граница Немачке после пораза Совјетског Савеза бити на Уралу, па се почело спасавати што се још могло спасити. Досељеници из Босне и Херцеговине су убрзаним темпом пресељавани у подручје око Познања, да се ојача немачка мањина у тој области. У Другом светском рату су улазили у добровољачке СС јединице. Одатле празнина у свести данашњих људи да је „Млада Босна“ расла у земљи под притиском пуног германизовања. Нешто мало немачких узречица, речи и назива неких јела су још ту, али из главе данашњег Србина је испарила свест да су у Босни некада живели и Немци. Изгубили су се, као да их никада ту није ни било. То је разлог недоумицама око природе целе генерације која се звала „Млада Босна“.

Док су ти младићи ходали земљом и бавили се мишљу како да речи замене сабљама, у њиховим селима и варошима у којима су се рађали, над небом је владало кобно питање – ко ће владати будућим светом, Германи, или Словени. Хтели ми или не хтели, то питање је данас и над нашим небом. И ми се рвемо са кобном недоумицом ко ће владати будућим светом. Некоме сметамо, као што смо сметали 1844. и 1878.

Данас се свет налази пред сличним изазовима, какви су постојали у време рађања и деловања „Младе Босне“. Као и онда, данас је свет засићен атмосфером рата. Сједињене Државе иду путем којим су некада ишле Немачка и Аустро-Угарска. С друге стране, израста нова Кина као изазов који није копија старих стања од пре 1914. Као Аустро-Угарска пред 1914, данашња Америка губи веру у себе да може носити тај терет будућности. Она све више губи карактер суперсиле. Одатле драматизовање спољне политике, ратови за уништење малих, независних држава, као сведочанство да америчка моћ није ишчезла.

Прослава стогодишњице Сарајевског атентата и Великог рата 1914 – 1918 није задржала карактер научних расправа, него је ткиво атмосфере ратовања. Данашњој Америци спољну политику одређује оружје, а не обратно. Нема народа на земљи који би био уверен да мали ратови, иза којих увек стоје интереси Сједињених Држава не одређују и будућност њихове коже. Нема никаквог значаја питање које решава наука, како је и зашто дошло до Сарајевског атентата и великог светског рата потом. У данашњој полемици најмање одлучују научници и историчари који траже истину. Коло воде телевизијске камере и новине, мали необавештени људи који месе тесто атмосфере ратовања у којој данас живимо. Значајније је шта ће о Гаврилу Принципу написати неки новинар за водеће америчке телевизијске мреже, или угледне новине, него шта кажу амерички научници који су цели живот научно истраживали та питања. Не постоји само америчка брза храна, него постоји и америчка брза наука, која ствара идеологију светске политике. И ми смо мали чварци у том глобалном пржењу.

Сад кад је неопходно да се упласти оно што је до сада покошено, треба закључити да стогодишњица Сарајевског атентата и избијања Првог светског рата не личи на класичну прославу тих датума. Много је жучи и старих оптужби за одговорност Србије и Русије за те несреће. Није у правом смислу ни обележавање, јер тако нетолерантне расправе које су почеле више од годину дана пре праве годишњице, не одговарају ни карактеристикама које имају обележавања. Ово је призивање из мртвих атмосфере ратова.

Трећи светски рат није на видику. Нити су снаге за његово вођење стале на своја места, нити је главни подстицатељ за ратну атмосферу, Сједињене Америчке Државе, убеђен да би светски рат могао добити. Америка ће ратну атмосферу и даље обнављати невладиним организацијама у противничком табору, телевизијским камерама, електронским информисањем и шпијунирањем. Трећи светски рат би био плаћен главама, не само половине човечанства, него половицом биолошког живота на земљи.

Од три завере које је класична наука, највише у делима Пјера Ренувена 1928, Фрица Фишера 1962, установила, остаје оно што намеће обавезу да се Немачка сматра главним кривцем за рат 1914. „Полицијска завера“ је прва по значају за успех Сарајевског атентата. „Мађарска завера“ је постојала, али није сигурно да би успела у атентату, да није постојала прва поменута околност. Атентат је дело треће завере која се назива „Политички злочин“, у коме убиство тирана за извршиоца убиства значи казну, а за његов народ херојско дело. Непосредне последице ове хајке против Србије и Русије, које су плод преурањене кампање око стогодишњице светског рата, могу бити у ојачавању оног дела муслиманског вођства у Сарајеву да дестабилизује Републику Српску. „Албанска дијагонала“, како је Мусолини називао улогу албанског покрета у освајању Балкана, ће бити други велики плод.

Фобија је грчка реч за страх, али у модерно време нема карактер пасивне радње страха, него активних напора против неких народа. Преко фобија, а највећа је била Антисемитизам у доба нацизма, агресивне владе настоје да придобију своје народе у политику коју влада води, најчешће велики ратови. Данашња србофобија, као рукавац русофобије, врши ту функцију како се по првим резултатима види, врши је успешно.

У већини случајева овакве фобије имају иза себе религиозну позадину. Једнако као пре 1914. католичка црква је поново „Instrumentum imperii“ не више немачке, него америчке империје. „Света алијанса“ Америке и Ватикана, коначно створена споразумом папе Војтиле и председника Регана 1984. разорила је југословенску државу. Она ће и даље вршити ту функцију, највише на Балкану.

Младобосанско пуцање на Видовдан, 28. јуна 1914. је отворило врата стварању демократске Европе под вођством Француске. Није чудо да је Версајски поредак на мети данашње америчке политике. Када је Маргарет Мак Милан, 1961. објавила прво издање свог обимног дела „Париз – Шест месеци који су променили свет 1919“, (Лондон, 2001, 2002.), обиман предговор је написао Ричард Холбрук, творац рушења југословенске федеративне државе. Цитира најпре Клемансоа, да ће Версајски мир за деценије и столећа изазивати разне међународне кризе. Холбрук за Југославију вели да је „изазвала четири рата када се крпљачина створена 1919. распала рано 1991“. Вели да је, у време када је водио преговоре о решавању кризе због ратова на подручју Југославије, „са својим пријатељима правио шале да је наш циљ да расклопимо (undo) оставштину Вудроу Вилсона. Када смо присилили вође Босне, Хрватске и Федеративне Републике Југославије да заједно дођу у Дејтон, Охајо, новембра 1995. и решавали питање рата, у стварности смо сахранили још један део Версаја“. Пашић је био слабо образован човек, који је „волео само две ствари – власт и Србију… Његова мала земља је имала велике снове које је и он делио са осталима. Снови су Велика Србија, која на истоку тежи до Црног мора, а на западу Јадрана, постављена на велике копнене путеве од Средње Европе до Егејског мора“. Цитирам Николаса Рузвелта, „младог рођака великог Тедија“ (Теодора Рузвелта): „Они су инфериоран свет, и хоће ли их Сједињене Државе анектирати“.

Рушење Версајског мира, света демократије под вођством Француске је срушило две Југославије, ону 1941, као и другу 1992. Као и 1914. данас су многи убеђени да су за све то криви „Млада Босна“, српска влада, народ и држава иза ње. Од велике буке и старих дана, данас не разабирамо ништа друго.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Kao sto u „istrazivanju“ ubistva Kenedija (ili Djindjica) ima CIA-e
    (ili DB/BIA-e) tako je i policija u slucaju atentata na F.F.
    Dok u istragama nekih ubistava, policija „nece“, istoricarima se „ne da“.
    U slucaju F.F. i redovna i tajna policija su samo pustili da Mlada
    Bosna (nvisestruko nepravedno, ne pominjati ostale, od Veljka Cabrinovica do svih ostalih, rasporedjenih tog dana po trotoarima
    ulica u Sarajevu.
    Nasa povrsnost (iako neki to pominju) zanemaruje odgovor na pitanje, zasto kapsule sa „otrovom“ nisu „odradile“, iako su
    dobijene da usmrte atentatore, i Nedeljko i Gavrilo su ih u
    ustima pregrizli, u nameri da se ubiju i nepadnu zivi u ruke
    policije.
    Ko je i odakle nabavio kapsule?
    Ko je imao interes da u kapsulama ne bude otrov, vec, …?
    Medjutim ni G. Ekmedzic (a ni mnogi drugi) se i ne osvrcu na
    Vladimira Gacinovica, koji je prvi dobio vest, ko ce kada,
    doci u Sarajevo, na amnevre i sve pre njih.
    1914, on je imao 23 godine, „stolovao“ u Shvajcarskoj, bio
    „direktor“ odeljka za Balkan .., a u vezi i sa Mladom Bosnom
    i „Ujedinjenjem ili smrt“ (ah, da tako se ne pominje ni Berija,
    kad se prica i pise o Staljinu). Zivot je zavrsio, otrovan (bez
    kapsule) 1917.
    [Kakva „koincidencija“!. Apisa i druga , streljaju, nigde do, na
    Solunskom frontu, iste 1917.
    [Te godine, Kerenski, za nekoliko meseci razara drzavu-monarhiju,
    „abdicira“ i cara Nikolaja i brata, otvara vrata Lenjinu, a sve
    to, skoro bez „zrna baruta“. Tri meseca pre toga, ubijaju
    Raspucina (ruski plemici), a iz neposredne blizine, metkom u
    celo, overava ga (ma, nemoguce!) britanski obavestajac (ime
    poznato) na sluzbi u Petrogardu.
    Kakve sve to zajedno ima veze? Naizgled, … Konci svega ovoga
    (ukljucujuci polazak spec. voza, sa Lenjinom i ekipom) vode u
    monoogo lepu i vrrrlooo neutralnu, Shvajcarsku, a odatle …
    (Nisu valjda Himalaji?!)
    Ono sto, u svemu, moramo znati je da Srbija nije naj-sila, ni
    mi-Srbi glavni narod vaseljene. Da smo navaznom putu, da. Da smo
    „remetilacki faktor“ i „pro-Rusi“ (bili to ili ne), da.
    Da spadamo u grupi naroda, koji se daju manipulisati, da.
    Da su sa nama i Nemci, iako daleko veci, da.
    Da postoji mocniji (i „bolje“ organizovan) interes, iznad i Nemaca
    i nas, da.
    Da to nisu SAD, ma sta oni pricali i mi veroavli, da, nisu.

    Protivimo se „reviziji“ istorije, iako, upravo nama treba.
    Ogromna vecina knjiga, jos gore, udzbenika, pise da je Srbija
    uzrocnik (retko gde, da je atentat, izazvao pocetak) rata.
    Pa, da li nam treba skidanje optuzbe i presude ili ne?
    Srboljub Savic




    0



    0
  2. Dusan Bukovic

    O Sarajevskom atentatu je napisano mnostvo knjiga, rasprava i brosura ne samo na srpskom veci ina drugim svetskim jezicima. Sredinom sesdesetih godina XX veka u francuskoj je objavljena veoma interesantna knjiga Pjera Viriona pod naslovom: “Uskoro jedna svetska vlada? – Jedna super, nad ili protiv crkva”. Knjiga je interesantna i instruktivna po predmetu koji obradjuje, posebno za nas Srbe. Evo sta Virion pise o Sarajevskom atentatu:
    “…No evo jos nesto: rat koji je trebao da unisti Austro-Ugarsku imperiju, da srusi dinastiju Hoencolern, da obori Nemacku, cije su pretenzije postale megalomanske – na njih Saint-Ives d’Alveidre aludira vec 1890 godine; rat koji je trebao da generalizira demokratske rezime najavljen je 1894 godine, osim, ako bi u Evropi sve drzave bile republikanske, shodno planu iz 1860 godine, a radi se o tome, da se one ostvare pomocu velikog rata XX-og veka; radi se i o stvaranju Sjedinjenih Drzava Evrope pod masonskom hegemonijom… Evo najave Svetskog rata, potrebnog, da Evropu ponovo izmeni… Ono sto se nemoze poricati, to je najava vec 1912 godine od strane Pati de Klam-a opasnosti, kojima je izlozen austriski prestolonaslednik Ferdinand, ubijen u Sarajevu 1914 godine. Ono sto isto tako zbunjuje, to su aluzije na taj tragicni zavrsetak, koje je pravio pukovnik Hauz (Edward Mandel House, 1858-1938), clan “Masters of Wisdom” ili cetiri godine pre atentata…” (Vidi: Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, (1965/66) 1967, strana 40).
    Francuski tekst glasi:
    “…Voici mieux encore; la guerre qui devait aneantir l’Autriche, abattre la dynastie Hohenzollern, abaisser l’Allemagne don’t les pretentions devenaient inquietantes, Saint-Yves d’Alveydre y fait allusion des 1890 et cette guerre qui devait generaliser les regimes democratiques est annoncee en 1894, dans la protestation des Hautes-Macon palladistes americains lorsque, percisement, Adriano Lemmi, après la mort d’ A. Pike, vent faire transferer a Rome les archives du Directorie dogmatique.
    “Si le palladisme (dogmatique) est transporte a Rome (l’executif politique y est déjà) voila les archives centrales et les plus saintes choses en peril d’un coup de main dans le cas d’une conflagration subite… Le transfert a Rome… ne pourrait etre effectue sans danger que si, dans l’Europe entire, tousses Etats etaient republicains,… conformement auplan de 1860 qu’il s’agit de realiser au moyen de la grande guerre du XXe siècle et sous l’hegemonie maconnique: Etats-Unis d’Europe…”
    Nous ne savons pas si les archives du “pntificat dogmatique” (c’est ainsi qu’on l’appelait) ont ete transferees mais voila bien la these americaine des Etates-Unis d’Europe oppose a la these du Federalisme europeen exposee par Saint-a la these du Federalisme europeen exposee par Saint-Yves d’Alveydre. Voila aussi la soutenance tres palladiste duleadership americain pour la democratie universelle. Voila surtout l’annonce de la grande guerre appelee a transforme de nouveau l’ Europe. Cette protestation, disons-le tout de suite, est tiree d’un ouvrage du F… Margiotta, transuge de la Haute_Maconnerie et, a cause de cela, tres conteste bien sur par les hautes sects. Il n’y a qu’un Malheur c’est que la meme annee, Leon XIII dans une de ses letters s’indignait de voir la Haute-Maconnerie sieger a Rome meme. Ce qui n’est pas niable, c’est l’annonce, des 1912, par du paty de Clam, des dangers que courait l’Archiduc d’Autriche Ferdinand assassin a Sarajevo en 1914. Ce qui n’est pas moins troublant ce sont les allusions a cette fin tragique faites par le Colonel House des “Masters of Wisdom” quatreans avant l’atttentat don’t on lira les details dans le remarquable livre de M. de Poncins sur la Franc-Masonnerie. Ce qui n’est pas moins troublant encore, c’est cette reunion exceptionnelle de Saint Simon’s Island, en 1913, don’t nous parlerons plus loin et qui constituele premier essai des assises des futures “Bilderbergers (Vidi: Piere Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, (1965/66) 1967, p. 40).




    0



    0
    • Dusan Bukovic

      Posto i mi Srbi neminovno ulazimo u sveopsti plan ostvarenja jedne svetske hegemonije pod okriljem Carobnjaka medjunarodne masonerije i njenih mocnih clanova velikih finansijera, rimskih katolickih templara i kabalista, cija su sedista u Njujorku, Vasingtonu, Berlinu, Londonu Rimu, koji rade na stvaranju Sjedinjenih Drzava Evrope, pristankom ili pobedom jer im cilj opravdava sredstvo… Zato cemo izdvojiti i prevesti par citata iz Virionovog dela “Uskoro jedna svetska vlada? – Jedna super ili kontra crkva”, gde nam na str. 27/28 kaze:
      “…1847 godine Kongres masonskih loza u Strasburgu govorio je vec o Sjedinjenim Evropskim Drzavama, koje bi sacinjavala federacija Germana, Romana i Slovena… Socijalisticka i revolucionarna Rusija, okruzena njenim evropskim satelitima, nije nova ideja: univerzalna republika obradjivala je odavno usijane mozgove svih zaverenika, zahvaljujuci tajnim drustvima svake vrste…” (“…En 1847, le Congres des Loges, a Strasbourg, avait déjà parle des Etates-Unis d’Europe forms des confederations ‘germanique, romane, slave’… la Russie socialiste et revolutionnaire entouree de ses satellites europeens, n’etait pas une idée nouvelle; la republique universelelle travaillait depuis longtemps, grace aux societies secretes de toute nature, les cervelles surchauffees de tous les conspirateurs du siècle…”)
      Virion je dobro sagledao ulogu Carobnjaka medjunrone masonerije i njenih mocnih clanova velikih finansijera u ruskom bratskom krvoprolicu, citiramo str. 49, gde kaze: “… Versajskim Ugovorom favorizirana je jevrejsko-anglo-saksonska dominacija evropskih i medjunarodnih pokreta…” ( “…de Versailles qui favorisait la domination judeo-anglo-saxonne dans les mouvements Europeans et mondialistes…” ). Dalje, autor nastavlja svoje svedocenje na str. 136, gde kaze: “…Versajski Ugovor iz 1918 godine tesno je povezan sa medjunarodnim dogadjajima i ciljevima boljsevicke revolucije u Rusiji…” ( “…Les traits de 1918 sont intimement lies au fait et aux buts de cette revolution…”).
      Posle svega – cemu komentari o Ricardu Holbruku, kabalisti, koji je zapoceo svoju “diplomatsku i mesijansku karijeru” u Vijetnamu, a koji je izmedju ostalih ucestvovao i u rusenju Jugoslavije, koja je bila stvorena po volji Carobnjaka medjunarodne univerzalne masonerije, rimskih katolickih templara, kabalista i Kominterne…
      Jedno je sigurno, nije Jugoslavija stvorena zato da bi se njome krunisalo herojstvo srpske vojske koja se za nju borila, vec zato, sto je stvaranjem novih drzava trebalo potpuno i sigurno onemoguciti obnovu Austro-Ugarske imperije, za koju nije bilo mesta u Sjedinjenim Drzavama Evrope… ( Vidi: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967).




      0



      0
  3. Dusa Bukovic

    Jos neki podaci koji osvetljavaju zaveru Carobnjaka univerzalne medjunarodne masonerije u vezi sa Sarajevskim atentatom, koji su publikovani u francuskoj publikaciji “Revue internationale des societies secrets”, od 1912 godine, koju je uredjivao Monseigneur Jouin, gde stoji:
    “Sarajevski atentat i masoni
    Mozda ce se jednog dana osvetliti reci visokog svajcarskog masona u vezi sa sudbinom austrijskog prestolonaslednika: ‘On je izvanredan covek, steta sto je osudjen i sto ce umreti na polozaju prestolonaslednika…”
    Engleski tekst glasi:
    “The Sarajevo crime and freemasonry
    On the 15th September 1912 the Revue internationale des Societes secretes, edited by Monseigneur Jouin, published the following lines:
    Perhaps light will be shed one day on those worlds of a high Swiss freemason on the subject of the Heir to the throne of Austria: ‘He is a remarkable man; it is a pity that he is condemned, he will die on the steps of the throne’ …” ( Vidi: Revue internationale des societies secrets, Paris, 15th september 1912, pp. 787-88; Isto: Leon de Poncins, Vicomte, The secret powers behind revolution, Hawthorne, California, No Date, p. 77).




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *