Може ли „истрага предака“ наудити Његошу

Пише Рајко Петров Ного

Сам и зазидан, јачи је од својих ништитеља и живљи данас него јуче. Овај је слободар „сам собом опасао колико је дала песничка снага свег српског народа“. Па и мало више. Нисам једини који се, након референдума, утешио када је видео да се Ловћен није помакао. Са ловћенских висина Његош ће нас трајно и бодрити и постиђивати

Ова је драма почела на Косову.

Ова се трагедија приводи крају у Подгорици и Београду.

 

Обрели смо се усред злокобног парадокса. Обележавамо два века од рођења стожерног српског песника, а ту крупну годишњицу потапа званична тишина.

Владика Петар II Петровић Његош, „духом читав један свет, а телом и рангом владар самодржац, живео је и умро без иједне засићености. Мирио се са својим тешким дужностима, извршавао своја опасна права, носио своју трагедију слободе ради, а упркос срећи и правди“, писала је Исидора Секулић.

Са трагичним јунаком косовске мисли још горе је и трагичније данас. За његову двестогодишњицу, у зиндану у који су га браћа / разбраћа зазидала, своме митрополиту његови архијереји не могу свећу да упале, ни молитву да очитају над оним костима / моштима које су седам пута сахрањиване: „Знао је да се над његовом гробницом неће само ломити громови и борити два страшна символа него ће се и свако зло избљувати и распртити. Хтео је да се и мртав бори са онима с којима се жив борио. До себе је подигао и нас, дао нам општу главу и наменио борбу непрестану. А народ који не може да одбрани гроб, не треба ни да постоји“, писао је Матија Бећковић.

Некадашњи гребен за покосовски збег, а данашња званична Црна Гора, свакојаким „новим читањем“ Његоша кривотвори, а фалсификујући његове речи, заправо га се одриче. Одричући се Његоша, одричу се себе. Средишња српска земља, ова данашња, званична, у којој је некоћ, над прахом оца васкрсле Србије из мртвијех Србе дозивао, и дозвао, ћути као заливена. Као да се све ово ње ни не тиче. А шта и да кажу који Косово предају, а причају како га избављају. Косово, где су рођене и црква и држава, где смо сви рођени. Срби су до сад имали два места рођења: прво на Косову, а друго где се ко случајно родио. У општем пометенију, многи су без оба останули. Ако останемо и без Његоша – који је „сев муње наше у човечанству, у Космосу“, који је и косовски завет и Обилића обновио, и тако нас као народ октроисао – ми ћемо се погубити и просути. И по Србији и по Црној Гори празноглавци мантрају: Онај сам који нисам. Отворите Књигу Његошеву, прочитајте било који стих, сваки безмало о овој данашњој срамоти говори. Случајни људи су један стари, слободарски народ, који се кроз дугу и страшну историју није дао, ево дотле довели да му се ултимативно наређује да колективну свест промени.

Ова је трагедија почела да се окончава охолим речима да Косово треба оставити поповима и песницима. Онај који их је изрекао и сам је трагично скончао. Док је Косово било у компетенцијама песника и попова, и било је наше. И биће док буде кога да „пето јеванђеље“ чита и памти.

„Ако је династија Петровића некада морала да се бори против духа потурчењаштва како би сачувала српски слободарски дух Црне Горе, данашњи црногорски главари морају да обаве темељну истрагу својих предака“, писао је у Летопису Матице српске (2012) Иван Негришорац. И још је додао да су највећи противници данашњег режима Свети Петар Цетињски, Његош, књаз / краљ Никола, Марко Миљанов, Стефан Митров Љубиша… Не савременици, већ моћни преци који су историјску Црну Гору утемељили. „Мораћу их, мртве, убијат и из памети изгонит”, каже у једној Негришорчевој песми дуговладајући Велеум.

[restrictedarea]

Може ли, дакле, истрага предака штогод наудити Његошу? Не може. Сам и зазидан, јачи је од својих ништитеља и живљи данас него јуче. Овај је слободар „сам собом опасао колико је дала песничка снага свег српског народа“. Па и мало више. Нисам једини који се, након референдума, утешио када је видео да се Ловћен није помакао. Са ловћенских висина Његош ће нас трајно и бодрити и постиђивати.

У оштроумној књизи Ноћ дугих маказа (2012) која је већ у наслову алузија на ноћ дугих ножева, Веселин Матовић је белодано показао шта су званични штројачи у читанкама и антологијама, у „новим читањима“ Његоша подузели – избор је увек и тумачење – не би ли све најважније из Вијенца, Луче и Шћепана Малог  заобишли и тако песника „испразнили“ од свега што је у његовом делу овејана суштина, мера и смисао човековог живљења: „И зато тамо нема помена о Косову, ни о Карађорђу, ни о Милошу (мјери свеколиког људског живљења) ни о Мићуновићу (кога „Српкиња још рађала није“) ни о „искри бесамртној“, нити о „страшном људском паденију“. Ученик из ове читанке неће сазнати ни коме је Горски вијенац посвећен, ни зашто, ни у каквој је смисаоној вези та посвета са идејном и тематском основом дјела; неће срести ни Његошеву етногенетску концепцију Црне Горе као збјега преосталих косовских витезова, а која је вјековима чинила њену духовну и етичку кичму („Истурчи се плахи и лакоми, / Млијеко их српско разгубало! / Што утече испод сабље турске, / Што се не хће у ланце везати, / То се збјеже у ове планине, / Да гинемо и крв проливамо, / Да јуначки аманет чувамо, / Дивно име и свету свободу!“) ни кола – глас народа, који осмишљава херојско жртвовање („просте наше жртве свеколике“) ни сучељавања три духовно, етички и егзистенцијално различита свијета: Црногораца, Турака и Млечана.“

Тежи им је и гори Његош, макар и на оскврнављеном Ловћену, макар и у ноћи дугих маказа, него цело кукавно српство угашено. И пре ових дана, разни су гувернадурчићи Његошу исправљали стихове и погрешно их толковали. Али им се није примило. Који су се усудили да разруше гробну капелу, што да не утуре и два слова које Његош није писао и што да му не исправе цигло стотинак речи. Они од Његоша боље знају како би он данас писао и мислио.

Ако узвишено попростаче, ваљда им се чини да ће Његоша себи примаћи.

 

2.

 

Негде је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићевић) изрекао једноставну мисао да бисмо све књиге најдубљег српског самосазнања могли читати као наставак Горског вијенца. А могли бисмо додати да је све пре Вијенца – Стари и Нови завјет, античка, наша епска и лирска усмена класика, монашка и класицистичка књижевност, између осталог – припремало Његошево дело. Јер Његош врхуни нашу класичну усменост, а истовремено моћно обнавља високу писану књижевност. У књизи Вјечна зубља (2005) Светозар Кољевић целу нашу књижевност види у Његошевом знаку; чим изговорите вјечна зубља, не можете а да не додате вјечне помрчине. Први чланак овог Његошевог десетерца односи се на поезију, други, прећутани, на историју, или тзв. стварност. Шта је поезија него „светлост која размиче границе околнога мрака“. Одјеци усмене у писаној књижевности поднаслов је сваком озбиљном тумачењу књижевности, јер је „писана реч неминовно графички траг нечега што је ко зна колико пута изговорено“. У том смислу Кољевић и издваја речи Виљема Батлера Јејтса, за кога вели да је највећи песник енглескога језика у двадесетом веку: „Фолклор је у исти мах Библија, „вјерују“ и Књига заједничких молитава, и готово сви велики песници су живели под његовом светлошћу. Хомер, Есхил, Софокле, Шекспир, па чак и Данте, Гете и Китс једва да су били мало више него фолклористи са музикалним језицима.“ Тако и наш Његош, врхунски фолклорист музикалног језика. Његош – пре и после.

 

3.

 

 

„Од­ва­зда су Ср­би на­род хра­бри“, ве­ли у Шће­па­ну кнез Дол­го­ру­ков. А Те­о­до­си­ја Мр­ко­је­вић, и ње­му и на­ма, ова­ко од­го­ва­ра:

 

„Исти­на је да су на­род хра­бри,

да су би­ли. Али ђе су са­да.“

 

Ако је та­ко би­ло у оно хе­рој­ско вре­ме кад је Ње­гош збо­рио а Ка­ра­ђор­ђе тво­рио, ка­ко ли је тек у ово на­ше жа­ло­сно не­вре­ме. И шта је иза та­квих го­ро­ста­сних пре­да­ка оста­ло овом њи­хо­вом ка­квом-та­квом по­том­ку. Па мо­жда баш то да – пи­та­ју­ћи се „Али ђе су са­да“ – укр­сти оно са овим вре­ме­ном, и та­ко ја­да­шњост осен­чи исто­риј­ским и књи­жев­ним пам­ће­њем. Да нај­моћ­ни­ји срп­ски стих – кла­сич­ни еп­ски и Ње­го­шев де­се­те­рац у ко­ји је упе­ва­на ср­жна на­ша исто­ри­ја – укр­сти са нај­стро­жим пе­снич­ким об­ли­ком – со­не­том – ко­ји има по­нај­ду­же пам­ће­ње, не би ли од та­квих ин­тен­зи­те­та, ако му се по­сре­ћи, хар­ти­ја про­го­рела. А све то са са­мо­све­шћу да је укр­шта­ње опа­сан и кли­зав по­сао, а сваки избор тумачење.

У младости сам со­не­т „Ра­шта бо­лан оде у хај­ду­ке“ скројио од Његошевих стихова, углавном:

 

 

Што је ово ево не­ко до­ба

Ујед­но су ов­це и кур­ја­ци

Што је чо­вјек ка сла­бо жи­вин­че

Ум се сму­ти а је­зик за­пли­ће

 

Мед за уста и лад­на при­о­ња

По­ста­до­ше ла­фи ра­та­ри­ма

То ни­је­су за љу­де гра­до­ви

Већ тав­ни­це за не­вољ­не су­жње

 

Са­кри­ше се ми­ши у ду­ва­ре

Мла­ди ву­ци под­ви­ше ре­по­ве

Раз­бје­жа се лу­до и не­ја­ко

 

Сам оста­де у Сри­је­му Рај­ко

Сам оста­де са Бо­ри­ја Рај­ко

Као су­во др­во у пла­ни­ни

 

У зре­ло­сти, да не ка­жем у ста­ро­сти – а „зре­лост је све“ – тако сачињен сонет могао би да носи наслов „Утје­ха Ње­го­ше­ва“, а у њему су сви стихови Његошеви. Није, дакле, реч ни о религиозној поеми, ни о „историческом собитију“, већ о свега четрнаест у сонет сврстаних десетераца, о сонетној лучи микрокосмоса:

 

Све ди­во­те не­ба и не­бе­сах

Све што цвје­та лу­чем све­ште­ни­јем

Што је ску­па ово све­ко­ли­ко

До оп­ште­га оца по­е­зи­ја

 

На­ша зе­мља ма­ти ми­ли­о­нах

Си­на јед­ног не мож вјен­чат сре­ћом

Не­ма да­на ко­ји ми же­ли­мо

Ни бла­жен­ства за ко­јим че­знемо

 

Ако ис­ток сун­це свје­тло ра­ђа

Ако би­ће ври у лу­че сјај­не

Ако зе­мља при­ви­ђе­ње ни­је

 

Ду­ша људ­ска је­сте бе­са­мрт­на

Ми смо искра у смрт­ну пра­ши­ну

Ми смо лу­ча та­мом об­у­зе­та

 

 

Ослушните како овај сонет збија већ збијен, екразитом пуњен Његошев десетерац. Како се под притиском строгог и кратког сонетног облика стихови преображавају у саме и дефинитивне кристале. Погледајте затим како у првом катрену очи небу подижемо и с усхићењем гледамо, такорећи „пијемо“, све дивоте онога који је „творителном зањат поезијом“. Небо је непресушна Његошева позорница на којој све „цвјета лучем свештенијем“. Небеска светлила – а Његошу је светлост увек и светла и света – толико обузимају имагинацију овог песника да су њима његове речи намагнетисане, ауром опточене. У другом катрену тај „клик смртнога“ стрмоглаво земљи и земном нашем проклетству обарамо. То проклетство је канда веће, теже и дуже због оног старински продуженог, муклог х – „Наша земља мати милионах“ – и та муклост је јемац да баш ни једног јединог свога синка мајка земља не може усрећити. А онда стижу сурове, необориве тврдње – „Нема дана који ми желимо / Ни блаженства за којим чезнемо“. Не да таквог дана има па, ето, нама не долази, већ га никако нема, нити ће га бити, сапатнички је истицао Стеван Раичковић. После два катрена – где се сонет увек прелама на два неједнака дела – већ у првом терцету тензија је условљена и градацијски подигнута са она сумњичава три ако на почетку сваког стиха, а нарочито након избезумљујуће, фундаменталне упитаности – „Ако земља привиђење није“ –  да би се у другом терцету обрнула у будну, разбориту, блаженства жељну епифанију о бесамртној људској души, о искри у смртној прашини, о лучи у тами, о зубљи у помрчини. Јесте ли осетили колико су ови стихови и савремени и свевремени. И чини ли вам се да би свак по своме избору из Његошевог дела стотине сонета могао сачинити. А таква би „провера“ само потврђивала како је и колико моћан и свеважећи овај песник.

Најтеже је писати о највећима. То знају есејисти и критичари. Најрадије би само цитирали и од цитата колаже правили. А тек песници. Увек на провери шта је традиција, а шта индивидуални таленат. Песници, којима се увек чини да оно што је речено није речено до краја. Или, ако је и речено, да то курзивом ваља подвући.

Упи­тај­мо се са­да за­јед­но чи­ји су ово со­не­ти. Ње­го­ше­ви, ја­мач­но. Али мал­чи­це и мо­ји. Ње­гош со­не­те ни­је пи­сао, па сам их, ево, ја од ње­го­вих сти­хо­ва скро­јио. Укрстио сам Његошев десетерац са строгим и старим песничким обликом, и хартија је скоро прогорела. А у тој интензивној светлости пажљивији су могли видети како Његош „силом воображенија изводи из блатне земље клицу небесног живота – трулину боготвори“.

Има у Бор­хе­со­вим Ма­шта­ри­ја­ма при­ча „Пјер Ме­нар, пи­сац Ки­хо­та“, где тај из­ве­сни Ме­нар до­слов­но, од ре­чи до ре­чи, пре­пи­су­је Сер­ван­те­сов ро­ман о ве­ле­ум­ном пле­ми­ћу Дон Ки­хо­ту од Ман­че, и по­што га пре­пи­су­је у свом вре­ме­ну, и сво­јом ру­ком, са­свим озбиљ­но твр­ди да је то ње­го­во ру­ко­пи­сно де­ло. Овај што вам ово го­во­ри  ни­је ни та­ко луд ни то­ли­ко екс­тен­зи­ван. И де­се­те­рац и со­нет ов­де су само миг читаоцу да јасно види ка­ко упо­шља­ва тра­ди­ци­ју онај ко­ји, сем срп­ског је­зи­ка, ни­шта не­ма, па се на историјску и песничку ба­шти­ну пре­да­ка на­сла­ња као на соп­стве­ни по­сед. А све то не би ли, ма­кар по­не­кад, макар у Његошевим сонетима био искра у смрт­ну пра­ши­ну,  или лу­ча та­мом об­у­зе­та. Још је у  дванаестом веку један мудрац писао: „Сви смо ми патуљци који седе на раменима дивова.“ Овај говор са рамена предака неки зову умешношћу наследовања.

И не са­мо да се на­сла­њам, већ се и удва­јам, час у Мар­ги­ти­ног од Сри­је­ма Рај­ка, час у Уро­ша Не­ја­ког, а не­што сам сво­је, из­гле­да, пре­по­знао и у Вла­ди­чи­ном мр­ком бр­ку. Уоста­лом, и Ње­гош се удва­јао, увелико.

У јед­ном од де­се­так тек­сто­ва о тра­гич­ном ју­на­ку ко­сов­ске ми­сли, Иво Ан­дрић при­зи­ва све­до­че­ње Љу­бе Не­на­до­ви­ћа о Ње­го­ше­вом бо­рав­ку у Ве­не­ци­ји, ка­мо је вла­ди­ка пу­то­вао не би ли се од гру­ди из­ви­дао. А Ње­гош је, у ства­ри, од срп­ске исто­ри­је бо­ло­вао. Оп­сед­нут на­шим стра­да­њем – ала се ми Словени / Ср­би на­ро­бо­ва­смо  – Ан­дрић ви­ди Ње­го­ша у рас­ко­шном ве­не­ци­јан­ском огле­да­лу, оно ње­го­во пан­то­кра­тор­ски стро­го ли­це и пр­ко­сни мр­ки брк, па ве­ли да свом бр­ку Ње­гош ова­ко те­па:

 

Цр­ни бр­че, ђе ћеш ока­па­ти –

Да л’ у Мо­стар, или у Трав­ни­ку?

 

И у Ита­ли­ји Ње­го­шу су се са­мо на­ши исто­риј­ски пеј­за­жи при­зи­ра­ли. У ве­не­ци­јан­ском огле­да­лу – као у ка­квом еп­ском ко­сов­ском бу­на­ру – у ни­зу од­се­че­них гла­ва сво­јих пре­да­ка, на јед­ном ве­зир­ском ко­цу, Ње­гош је и сво­ју гла­ву пре­по­знао, са­мо што ни­је по­у­зда­но знао у коме ће везирском граду крв са бр­ка ка­па­ти. У бес­по­ре­ци­ма исто­ри­је Ње­гош је знао – а и нас на­у­чио – да је­дном по­ре­тку следујемо: при­дру­жи­ти се пре­ци­ма. Оту­да у оном мрач­ном при­зо­ру соп­стве­ног кра­ја – ако се бо­ље ослу­шне –  чу­де­сна раз­дра­га­ност.

Те раз­дра­га­но­сти не­ма у со­не­ту ко­ји је не­ка вр­ста извештаја о нама и нашем времену баш том „Ње­го­шу у Ве­не­ци­ји“:

 

Од Ко­со­ва по­ља до Во­ждов­ца

Са­крај Кни­на до на вра­та Сто­ца

Од ма­ле­на До­ца до Со­ко­ца

Гдје су не­кад пу­ши­ли са ко­ца

 

Зви­је­зда се до зви­је­зде зла­ти

Кр­вав уштап као бо­жур ник­ну

Цр­ни бр­че ђе ћеш ока­па­ти

У Мо­ста­ру или у Трав­ни­ку

 

Пја­не гла­ве раз­ви­ле бар­ја­ке

Пле­ме на­ше у Ло­кан­ди па­ти

Ту омрк­ни она­мо осва­ни

 

Љу­ља мај­ка Уро­ше Не­ја­ке

Међ њи­ма ћеш ме­не по­зна­ва­ти

По со­не­ту по мо­јој ап­са­ни

 

 

Као што су имали два места рођења, Срби у двадесетом веку, а срећом и данас, имају два највећа писца – Иву Андрића и Милоша Црњанског. Андрић се, и то је опште место, реализовао у класичној, епској, а Црњански у модернистичкој лирској парадигми. Ова два велика писца важе за антиподе. Али обојица се слажу о величини Његошевој. Своје ставове о Његошу Андрић је у десетак текстова обзнанио. Али нису Андрићеве већ Милоша Црњанског речи да је Његош „песник над песницима“, „песник који би и да сав наш народ изумре, јасно и горостасно сачувао његов лик међу народима“.

Има Црњански песму „Његош у Венецији“. Тако сам и ја био назвао онај свој сонет. Па сам додао једно слово, да се зове „Његошу у Венецији“. И премда је мој извештај Његошу о овоме шта нас је задесило ослоњен на Андрићеву евокацију Ненадовићевог виђења Његоша у Италији, држим да није случајан овај миг Црњанском у наслову. „Наслеђе нам је епско, а позиција лирска“, говорио је Никола Кољевић.

Црњански је у песми „Његош у Венецији“, као кроз какав витраж, пропустио последњи, предсмртни зрачак да обасја Његошево бледо лице, мисао на Ловћен и Омира, на гроб Ахилов и на несрећну Брисеиду. Да „сузно помисли“ како за све утехе има, а да само „за очи невесте утехе нема“. Та невеста може бити и Брисеида и Косовка Девојка и Сестра Батрићева, а понајвише она снаха Милоњића бана која, док „тужи ђевера Андрију“, долази у сан Вуку Мандушићу. Овај интимни, нехеројски, за невестом плачни Његош Милоша Црњанског, колико год да је слово разлике у односу према епском Његошу, толико је и лирско сенчење једне пригушене Његошеве димензије – меланхолије. Оне меланхолије која је проточила целокупно дело песника Сеоба, по којој ће га читаоци вавек познавати.

 

На тешко питање Теодосија Мркојевића – ђе су Срби сада – одговоримо Дучићевим питањима:

 

Јесмо ли као у исконске сате

Налик на твоје обличје и данас?

Ако ли нисмо, каква туга за нас,

Ако ли јесмо, каква беда за те.

 

Тужни смо јер нисмо налик, али није све пропало догод са висина на себи осећамо и Божји и Његошев прекор.

 

4.

 

У по­бр­ка­ном и на­о­па­ком све­ту, у ово по­шљед­ње ври­је­ме, и је­зик је ве­ром пре­вр­нуо. У по­га­ном цр­но­гор­ском и хер­це­го­вач­ком го­во­ру има сва­ко­ја­ких ре­чи, али да се за Цр­но­гор­це, и ине, ко­ји се Ср­би­ма осе­ћа­ју, мо­же ре­ћи да су по­ср­би­це, а да је­зик од сти­да не по­цр­ве­ни, и да их том по­ру­гом опли­ћу ови на­ши са­вре­ме­ни цр­но­гор­ски но­во­вер­ци, ду­кљани и алтернативни историчари – то нас, што би Ан­дрић ре­као, увек из­не­на­ди не­чим по­зна­тим. По­ср­би­ца го­ри од Ср­би­на! Е, ни­је. Од по­ср­би­це је­ди­но је још го­ре би­ти – Ср­бин. Не зна­ју­ћи ка­ко с Ње­го­шем на­крај да иза­ђу – бри­са­ли су му, мењали и из­о­ста­вља­ли сти­хо­ве, тол­ко­ва­ли оно што је у Ви­јен­цу нај­ја­сни­је – ево су се ја­ду до­се­ти­ли: Ње­гош и ни­је Цр­но­го­рац, аутох­то­нац, ста­ри­нац, већ – Ср­бин. Пе­тро­ви­ћи, доц­ни­ја цр­но­гор­ска ди­на­сти­ја, од­не­куд су се из Бо­сне до­се­ли­ли, и то пр­во у ста­ру Хер­це­го­ви­ну ис­под пла­ни­не Ње­гош (1761 м над­мор­ске ви­си­не) два­де­се­так ки­ло­ме­та­ра се­ве­ро­и­сточ­но од Би­ле­ће, а по­том пе­де­се­так ки­ло­ме­та­ра ва­зду­шне ли­ни­је, у Пе­тро­ви­ће, у Ње­гу­ше, ис­под Лов­ће­на. Али пре свих сеоба које су ишле и тамо и овамо, и Петровићи су дошли са Косова, јер су на Косову сви Срби рођени.

Отуда митрополит Амфилохије (Радовић) учестало опомиње да речи Вука Мићуновића – „Надање се наше закопало / На Косово у једну гробницу“ – не значе безнађе, већ то што значе, наду. Надање може, и кад је закопано, можда нарочито тада, да васкрсне. Баш као оно зрно, бачено у земљу, што умире да би дало плода. И још митрополит додаје да је Косово „глава Лазарева“, да би Србија без Лазареве главе, без Косова, била обезглављена. Ова је мисао рођена из Његошевих све актуелнијих стихова:

 

Да, кад главу раздробиш тијелу,

У мучењу издишу членови!

Ми смо позвани да будном самосвешћу разгоревамо надање и да не дамо да нам главу раздробе. Сада када је Косово, изгледа, опет враћено у надлежност песницима и поповима.

Истрага предака не може наудити Његошу, али може нама оваквима.

 

 

Ова је драма почела на Косову.

А хоће ли се као трагедија окончати у Подгорици и Београду, не зависи само од Косоваца. Они су нам не једном поручили да својим главарима отмемо писаљке да нас у Бриселу не би „убили пенкалом“.

 

 

О Михољу дне 2013.                                 

 

 

[/restrictedarea] онлайн займ взять займ на карту онлайнзайм под птс омскзайм на карту маэстро мгновенно