Почетна / Документи / Maђарски нацизам исписан крвавим трагом

Maђарски нацизам исписан крвавим трагом

Пише Невенка Стојчевић

Више од седам деценија прошло је од злочина мађарских нациста по Бачкој, али због страхотног покоља, тамошње становништво одржава живо сећање на то велико страдање

Све што се током Другог светског рата дешавало у Бачкој где је, од око 200 хиљада Срба из 1941. године, ослобођење дочекало тек између 90 и 100 хиљада људи, било је у функцији мађарске националне политике, односно етничког чишћења, у циљу стварања мађарске националне већине. То је давне 1946. године, како тврди наш историчар Јован Пеин, пред Народним судом у Будимпешти изјавио бивши председник мађарске владе Ласло Бардоши. Али, како за те тешке злочине нико није одговарао, мађарски нацисти и данас, то јаче што је Србија слабија, атакују на њен територијални интегритет. Сада, истина, другим и перфиднијим методама, но ипак препознатљивим и према добро запамћеном крвавом рукопису.

„Можете ли ви, сада, да замислите дрскост тих Мађара који траже да се на коњском гробљу код Мошорина, у чије су јаме бацали и живе и мртве Србе, заједно са женама и децом, направи споменик њиховим жртвама?! Или, цинични захтев Балинта Пастора да се укидањем колективне казне пониште суђења ратним злочинцима од стране чланова антихитлеровске коалиције?! Они су само током рације о Божићу 1942. године у Чуругу, Мошорину, Жабљу, Ђурђеву, Шајкашу, Локу, Вилову и Гардиновцима убили на хиљаде Срба“, казала је Љубица Дудић (92) новинарима „Печата“, који су трагом приче отишли на место злочина.

Михољско лето учинило је приближавање Мошорину мaње непријатним но што смо очекивали. Помисао на дубоке, тамне јаме или студенуТису, у коју су испод разбијеног леда бацани клани и недоклани, потискивало је сунце распрострто по бескрајној бачкој равници. И, више од свега, топле душе у домаћинској кући Светозара Добрина, једног од многих Мошоринаца са истим именом, добијеним по чувеном Светозару Милетићу којим се село, као и својом Исидором Секулић, вазда поноси.

ОЧЕВ РАСУТИ МОЗАК „Могу да вам кажем, сећам се свега као да се догодило данас! Моја кућа је била на броју 12 у једној чурушкој улици, кућа мога деде на броју 12 у другој, а моја два стрица такође су имали куће са бројем 12 у трећој и четвртој улици. И 12 младих људи из моје улице, просечне старости 27 година, убијено је у рацији започетој на Туциндан 5. јануара 1942. Моја мајка се тога дана вратила из посете родитељима у Старом Бечеју и саопштила оцу да су тенкови кренули за Чуруг и Шајкаш где су, наводно, виђени партизани, и да је његов ујак, солунски добровољац, убијен са женом. Касније су Мађари убили и два од четири њихова сина. Истога дана мој отац је у селу чуо да су убили нашег пријатеља, Чичу Ердевикова, и још једнога Стеву који се вратио из војске, али су га после тога послали у мађарску војску“, започела је своју трагичну причу Фенка Стојаков Пуач (86) из Чуруга, одакле је рација и кренула.

Већ сутра, на Бадњи дан, у селу су се, према њеном сећању, појавиле две групе зликоваца: једна је долазила од брега, с краја села, друга од ћошка.

„Наша кућа је била прва српска кућа, зато су мог оца првог потерали. Пре тога су га претукли у кући, а онда му наредили да бежи од једне команде према другој. У тренутку када је потрчао један је зликовац пуцао у њега. Гледала сам га како лежи у крви, а имала сам тада само 14 година и још се сећам како сам врискала за покошеним оцем.“

Међутим, Фенкин отац Јован Стојаков је тада био само рањен и, кад су крвници напустили место злочина мислећи да је мртав, он је мицањем ноге ћерки дао знак да је жив.

„Рањеног смо га довели кући, и он је тражио да му високо наместим јастуке и ноге умотам у завоје, за случај да убице поново дођу да га одведу. Пошто је радио код једног Јевреја који је имао „домаћу хигијену“, ја сам му очистила и превила рану од метка који је кроз нос отишао до испод десног ока и све то покидао. Али, сутрадан у подне, у наше двориште је ушао један домаћи Мађар, народни стражар, који је имао 21 годину. Пушком ме је одгурнуо на широки рагастов, какве су имале све наше куће, и преко мене пуцао моме оцу у уста. Када је са осталим зликовцима напустио нашу кућу, мајка и ја смо сакупљале расути мозак мога оца и дрмусале га не би ли га икако оживеле“, причала је госпођа Фенка.

Убијеног Јована Стојакова његова жена и ћерка нису смеле да изнесу из куће и сахране. Тако су им рекли злочинци који су на Божић ишли селом и поново дошли у кућу убијеног домаћина, ухватили га за ноге и свукли са кревета.

[restrictedarea]

„Нас две нисмо смеле ни да уђемо код оца у собу. А они, кад су одлазили, видели су у мојим ушима дукатиће. Први су стргли и поцепали ми ухо, а други сам скинула сама. Однели су и мој ручни сат, поклон од родитеља, и мамину бурму, и 300 или 500 пенга. Хтели су да узму и мамино ткање, уз образложење да то спремамо за четнике, али су добили наређење да га оставе јер није згодно за ношење. А једна девојчица из села, звала се Илонка, однела је моју бундицу. Кад сам јој рекла да је то моја бундица, она је тврдила да није, а ја сам је онда натерала да је раскопча и показала јој име извезено на унутрашњем џепу. Није имала куд, и ја сам скинула с ње бунду уверена да ће њени родитељи доћи да је траже. Нису дошли, вероватно зато што су знали да бундица није њихова“, сећа се госпођа Фенка баш као да се јуче све догодило.

У страху да ће и саме постати жртве крвника, јер истог дана су поменутих 12 Срба потерали у један од три јеврејска магацина – Фрицикин, Лампелов и Офнеров – где су их убијали из митраљеза и докусуривали металним штанглама, ако их нису убили рафалима, Фенка и њена мајка Смиљка су се сакриле у свињац.

УЈЕДИЊЕНИ У ЗЛОЧИНУ „Могу да вам кажем сва имена 12 настрадалих. Поред мога оца убијеног у кући, у магацину су митраљезом покошени Миливој Стојков, Јован Лаушев, Мика Арсенов, отац и син, Душан и Станко Јевросимов, Пајица Јевросимов, рођена браћа Милош и Марко Жигић, Живко Мурић, Живко Панков и Рада Лазић. Кога нису убили митраљезом, дотукли су га, како нам је испричао Живан Попов који је преживео тако што се правио да је мртав и побегао, гвозденим шипкама. Поубијали су чак и њихове породице, са децом“, наводи Фенка Пуач.

О томе да су бебе и децу убијали ударањем главама о гвоздене стубове, она је само чула, али није видела и не жели да огреши душу.

„И мене и маму су долазили да траже. Али, први комшија иза куће, Мађар Имре Чањи, смиловао се после тога и позвао нас да прву ноћ, уочи Божића, преноћимо код њега и пренесемо све „меке ствари“, да нас не опљачкају. Све нам је то после вратио, али ми знамо да је на Бадњи дан и он убијао, мада су тврдили да је само показивао српске куће. Ипак, после је био стрељан. А комшија преко пута, потпредседник општине Петер Берчек, потказао је мога оца јер је видео да смо га живог после рањавања довели кући и одмах је отишао да га пријави својима. Кад су га после питали зашто је то урадио, он је одговорио – да се Јоца не пати рањен.“

Младом зликовцу, ондашњем гимназијалцу Ференцу Варги, то је било довољно да окрвави руке.

„Након што је убио мога оца, Ферика је радио као општински службеник. А ја сам преузела бригу о домаћинству, јер ми се мајка разболела, и морала сам да идем код њега и тражим оверу пасоша како бих могла да продам нешто из куће да бисмо преживеле. После је Ферика отишао у Мађарску и тамо служио војску, али када се једнога дана враћао са вежбе, кажу да је убио неког човека који је радио на крову своје куће. Због тога је осуђен на смрт и стрељан. У Чуругу су била четири младића по имену Ференц Варга, али ја знам да је овај убио мога оца“, сигурна је госпођа Фенка.

Када се удала за Пуача из Крушева код Каменске у Хрватској, брата генерала Даке Пуача, госпођа Фенка је схватила да једна несрећа никада не долази сама.

„Мог оца Јована Стојакова Варга је убио 7. јануара тачно у подне, када су стале и казаљке на нашем сату. Међутим, истога дана убијен је и мој свекар, само на удаљености од 300 километара. Он је на Божић кренуо до воденице да самеље брашно за чесницу, али су га усташе ухватиле и убиле, и још му запалиле кућу и штагаљ. Његов најстарији син, мој девер, три дана се крио у грању и трави на извору топле воде захваљујући чему је спасао живот.“

По сећању госпође Фенке, у Чуругу је рација завршена четвртог дана Божића, на Светог Стевана, када се стало са убијањем и када су њеног оца одвукли на Тису. Србин који је био задужен за бацање под лед сународника, убијен је када је све побацао у студену реку. У Чуругу има један велики крст од багрема, три метра висок, који подсећа на званичних 1.500 жртава мађарског злочина. Чуружани знају да их је било бар још толико, али то није смело да се каже зарад братства и јединства југословенских народа и народности.

ЗАБОРАВ ПОНОВО УБИЈА И већ поменута Љубица Дудић (92) живо се сећа монструозних мађарских злочина:

„Зликовци су из Чуруга отишли у Жабаљ и Ђурђево, отуда у Лок, Вилово, Гардиновце и Шајкаш, а онда се задржали у Мошорину. Код нас је рација трајала од Туциндана, када је мађарска војска бежала селом са пушкама, а бајонети се сијали, наводно зато што су кренули да се обрачунају са партизанима виђеним на салашу, па до Светог Јована 20. јануара. Велико зло је било у Мошорину. Моја породица је била сиромашна, и моји отац и брат су, један дан пред Туциндан, са комшијом Радом Каназиром дошли из рита где су косили траву. Мој отац Никола гледа на улицу и зове да видимо како терају четири човека из Жабља. Отерали су их на брег, а њима су дали празне пушке. Пред црквом је већ био тенк, који је моја мати видела кад је ишла код тетке“, сећа се бака Љубинка.

На Бадњи дан, њен отац је отишао до Тубића да замени поломљено стакло. Успут је свратио код трговца, чика Рада, тек да га пита шта ће то бити са Мошоринцима.

„Већ сутрадан се потврдило да неће бити добро, као што је чика Рада и претпоставио. Тога јутра црквењак Цвета Илић је причао да нико у селу није спавао. Већ првога дана отерани су сви виђени људи, угледни домаћини: прота Светозар Влашкалић кога су везали коњу за реп и вукли га тако осам километара, трговац Рада, Живковић, Гавриловић, Јоца Сузић, бележник Илија Каназир. Сина Милоша Каназира су убили на очеве очи. Кажу да је био висок два метра и 15 сантиметара. Али, пре свега тога су истерали добровољце и четнике. Код нас је била Јула Стојков из Жабља. Дошла је да се склони, и ми смо се бојали, јер су у Жабљу потукли људе и сахранили их ту на гробљу поред велике гробнице. То су била два Јевреја, један је имао гвожђарску радњу, тако се приповедало, имена им не знам, и још два Србина. Али пре свега тога, још у лето 1942, убијен је доктор Илија Нешин, када је наишао на мађарску патролу. Кренуо је за рођендан, Светог Илију, код мајке која му је купила ново одело и цокуле. А рекли су да је убијен Шваба, регрут. Ето, видите, како су на очиглед свету лагали“, каже бака Љубинка, уморна од тешког сећања.

Она не може да верује, још мање да се помири са причом о захтеву Мађара Општини да се њиховим страдалим сународницима подигне споменик на коњском гробљу.

„Питам себе и све ове људе који су преживели злочин: зашто? А кад ми неко каже да су ту закопани Мађари, ја одмах одговарам да су, пре свих, ту закопани Срби. И спремна сам да то и званично потврдим, јер седој глави није остало још много времена“, категорична је бака Љубинка.

Она се добро сећа кад је у страху од злочинаца бежала да се сакрије код породице Секерешевих.

„Била је велика студен, а снег огроман. Али ја видим саонице, и на њима набацан све клан и недоклан, а иза њих траг крви по белини. Само сам пазила да не згазим крв мученика. Кад сам се вратила, скроз укочена од страха, мајка ме пита шта ми је, али ја нисам могла ни да проговорим. И сада они причају како су Мађари закопани на коњском гробљу. И Србима приписују све оно што су радили они. Фали мало до 400 душа што је поубијано у Мошорину. Има књига са именима. Колико су само Цигана потукли, њихову децу ударали главом о зид“, препричава бака Љубинка ужасне догађаје.

Док се приближавамо месту на обали Тисе где су небројени страдалници бацани под лед и застајемо пред спомеником њиховим сенима, она се присећа и трагичне судбине породице чувеног новинара Каменка Катића из Ђурђева.

„Од мог комшије Младена чујем да Каменко често долази у Мошорин и распитује се о злочину над својим најближима. Цела његова породица је побијена, и он је остао сироче које је подигао стриц у Врањаку на салашу.“

На самој обали, баш на месту са којега су мађарски зликовци у ледену Тису побацали своје небројене жртве, бака Љубинка прича да сваке године о Божићу свештеник овде одржи помен, а рођаке страдалника умесе погачу и ставе у њу свећу и пусте је у реку. Али, свећа се никада не угаси, без обзира на то колики ветар дувао или снег падао.

Са обале Тисе враћамо се у село и одлазимо на брег где су Мошоринци, на путу до гробља, некада имали два бунара пијаће воде.

„Од рације су оба затрпана људским костима. Овај на врху, видите, зарастао је у шибље, али огромна црна рупа зјапи страхотом и позива нас да се сетимо Циганске породице Димитрова, чијих је 36 или 37 чланова, што мртвих што живих, бачено у овај бунар, дубок између 100 и 120 метара. У непосредној близини подигнут је велики групни споменик жртвама, али је он доскора имао идејна обележја, а после Титове смрти поред ове јаме је засађено 88 стабала за вођу, која се никада нису примила“, прича Светозар Добрин.

Са врха брда поглед пуца на непрегледну бачку равницу, која се полако губи у долазећем сутону. Док се спуштамо према Мошорину, чини се да и сами чујемо јаук сачуван у сећању пострадалих српских села, који никада неће дозволити да заборавимо злочине Мађара над Србима из времена рације, ни све остале.

Бројке …

„Од јануара 1942. по неким шведским подацима страдало је око 10.000 Срба, а према подацима мађарског политичара Жилинског 6.700 и нешто. Мислим да је истина негде у средини и да је чак и податак такозване Академије наука Војводине о најновијем попису нетачан, јер је опет „штимован“. Али, у свему томе не треба заборавити да су Мађари у Бачкој масовно учествовали у разним одмаздама и да су чак и њихова деца показивала куће у којима су се крили Срби“, подсећа Јован Пеин.

Историја такве злочине не памти

„Врећу са неколико дечјих тела приметио је са банатске стране Немац, чувар пумпе на потезу Квасница. Одмах је о томе обавестио другу пумпну станицу, али је Тиса вероватно већ прогутала децу и није их било могуће пронаћи. Овај догађај из пролећа 1942, када се топио лед на Тиси, забележен је у једном судском документу. На Квасници је, иначе, било лешева као на бојном пољу, јер су се закачињали за дрвеће и трску“, наводи историчар Јован Пеин.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. I opet neizostavna cigareta u ustima egzekutora. Zamislite bezobrazluk onih koji nas ubedjuju da su nam to prijatelji.




    0



    0
  2. Kad vidim Pastorovu frizuricu, sledjeno lice i staklene oci sve mi bude jasno.




    0



    0
  3. Veoma je bitno pazljivo procitati Vas tekst gospodjo Stojcevic. Vas tekst je primer kako se treba boriti protiv madjarskih kukavicko podmuklih namera da krivotvore istoriju. Zlocine koje su pocinili madjarski nacisti spadaju u genocid nad Srpskim narodom. Bedni pokusaji muslimana u Bosni da prikazu da je bio genocid nad njivom verom devedesetih godina proslog Veka doziveli su pravi slom. Tako ce se zavsiti i pokusaj Madjara da lazira zlocine po Srpskoj Vojvodini. Naravno da treba mi Srbi uz Vasu pomoc gospodjo Stojcevic i vasih kolega da se borimo da zlocinci nad Srbima BUDU KAZNJENI I NIKAD ZABORAVLJENI. Vlastodrsci danasnji za bednu procenu da cemo cutanjem o zlocinu osigurati ulazak u EU, gaze i pljuju po srpskim kostima i grobovima…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *