Љубомир Павићевић Фис – Самурај српског дизајна

Пише Дејан Ђорић

Како је наш најстарији и најпознатији дизајнер превалио пут од родног Вишеграда, Сарајева и Београда до Њујорка и светских центара, од домаћих сајмова до угледних галерија и музеја, и како тај ход симболизује развој овдашњег савременог дизајна од партијско-пропагандног рада до аутономне цењене уметности

Организатор и учесник великог броја трибина и предавања, аутор разматран у многобројним текстовима у стручној литератури и дневној штампи, представник српског и југословенског дизајна на симпозијумима и конгресима у свету, Љубомир Павићевић, познатији по надимку Фис, пионир je југословенског дизајна, наш најстарији а можда и најпознатији дизајнер.

ОД ПРОПАГАНДЕ ДО АУТОНОМИЈЕ Дизајном се бави од 1953. године и ове године је шездесетогодишњица његовог рада. Пут од родног Вишеграда (1927) Сарајева и Београда до Њујорка и светских центара, од домаћих сајмова до угледних галерија и музеја, симболизује развој нашег савременог дизајна од партијско-пропагандног рада до аутономне цењене уметности. Са њим и његовом генерацијом, дизајн престаје да буде узгредно занимање сликара и графичара, што је било карактеристично за период између два светска рата и доба изградње нове државе. У креирање индустријских производа постепено се укључују стручњаци и профилише се професија дизајнера. У историји дизајна нема много стваралаца ангажованих попут Фиса на свим пољима у континуитету од шездесет година. Он је графички, индустријски и дизајнер амбалаже, скулптор, сценограф, дизајнер ентеријера и екстеријера великих политичких манифестација, а бавио се успешно редизајном графичких и индустријских решења, теоријским и педагошким радом. Аутор је паноа и уметничко-пропагандне опреме изложби, плаката, проспеката, рекламне графике, опреме књига, филмских шпица, амблема и знакова, штампаног текстила, дечјих играчки и индустријских производа, као и свих врста амбалаже, од кутија, паковања, бочица за лосион, флаша за вино до дизајна чаша и ваза.

Обликовао је скулптуру у простору и повремено се бавио фотографијом. Сарађивао је са фабрикама хемијске, прехрамбене, текстилне, козметичке и фармацеутске индустрије. Аутор је дизајна за неколико стотина серијских производа. Само из сарадње са индустријом „Мерима“ из Крушевца, „Далијом“, „Центротекстилом“, „Инкотексом“ и „Галеником“ из Београда, Фисови пројекти су до 1968. године били реализовани у више од пет милиона примерака. Октобарска награда града Београда, дата овом ствараоцу 1961. године, била је прво веће признање нашем индустријском дизајну.

ПОЧЕТАК „АВАНТУРЕ” Како је започела Фисова стваралачка авантура? Шетајући улицом, угледао је плакат са текстом „Идеја – цртеж – штампа“. Био је то кључни догађај у његовој каријери, блесак (само)спознаје, одлука да постане уметник. Открио је свој концепт рада, чистоту израза, једноставност идеје и израде. Напустио је студије на Архитектонском факултету и посветио се дизајну. У то време, на почетку педесетих, са Леонидом Шејком поставио је изложбу Ле Корбизјеових радова у Петој београдској гимназији, на којој су се упознали уметници из језгра групе Медиала. Касније је почео да сарађује са Драгославом Стојановићем Сипом и Радомиром Стевићем Расом, познатим сликарима и примењеним уметницима. Са Расом је обликовао све објекте једне првомајске параде. То ће му помоћи у дизајнирању политичких манифестација, конгреса, сценографија са портретима председника Тита величине и до 5×5 м. Са Драгославом Стојановићем Сипом, професором Академије за примењену уметност, теоретичарем форме, Павићевић је учествовао у припремама за оснивање Школе за дизајн, средње школе за индустријско обликовање. Сип је дао идеју, а Мирослав Фрухт, најбољи наш теоретичар и историчар дизајна, правац мишљења. На састанцима код сликара Раденка Мишевића расправљало се о улози, концепцији и образовном плану школе. Први професори, и међу њима, директори те школе: Бранко Суботић Субе, Гојко Варда, Мирослав Фрухт, Нинела Пејовић и Томислав Богдановић су били тадашњи најбољи стручњаци за дизајн. Фис је, као један од оснивача од 1965. до 1973. Године, био професор у Школи за индустријско обликовање и председник стручног колегијума. Као шеф одсека за амбалажу развио је своја интересовања у два правца, од чистог графизма, визуелног идентитета везаног за плошно и знаковно до тродимензионалног, пластичног обликовања, индустријског дизајна као рада са предметом и простором. Његове радове с краја педесетих и средине шездесетих обележио је утицај Баухауса, естетике Макса Била, лирске и геометријске варијанте тада доминантне апстрактне уметности. Повремено је био и гост професор на Академији примењених уметности а Школу за индустријски дизајн је напустио основавши са архитектом ентеријеристом Александром Шалетићем и бизнисменом Грацијаном Симонитијем дизајн биро у Удинама.

[restrictedarea]

ТВОРАЦ ВИЗУЕЛНЕ КУЛТУРЕ Фисови амблеми, знаци и логотипи су део наше визуелне културе већ шездесет година. На улицама Београда и других градова годинама виђамо његова графичка решења. „Траншпедов“ лого из 1950. године, „Вино Жупа“ (1951) фабрика ципела „Обућа“ (1973) знак „Просвете“ (1988) „Белпаџет“ (1989) или редизајн лога „Унион банке“ (1995) само су неки од његових познатих радова. Одговарао је на захтеве и скромнијих поручилаца. За Ваздухопловни завод „Мома Станојловић“ аеродрома у Батајници дизајнирао је ознаке за униформе и еполете, као што је у знаку за венчање Еле и Златка графички сјединио и хармонизовао почетна слова њихових имена. Његове идеје су реализоване на сајмовима и манифестацијама у Дубаију, Пекингу, Ослу, Хановеру, Москви, широм Европе и света. Графичко решење тотал дизајна за Serbian Week in Israel из 1990. попут неких других било је изведено и просторно, као објекат. Веома је успео амблем Конференције Уједињених Нација о истраживању и мирољубивом коришћењу космичког простора „Unispace 1982“ који обједињује птицу и ракету. Посредством фирме „Eldžiti“ са седиштем у Швајцарској, Фис је радио за наручиоце из целог света.

Дизајн је у извесном смислу самурајска дисциплина а то се посебно односи на графички дизајн. Са минимумом средстава треба постићи максимални утисак, спојити индустрију и уметност, оштрину и поетичност, прецизност и ликовност, мануелност и серијалност. Фис примењује репетицију, контраст, градацију, пуризам или агломерацију, прилагођавајући се теми и каже: „Дизајнер је одговоран за сваку линију и тачку коју повуче“. Његов дизајн је природан, спонтан, и органски, премда увек детаљно промишљен. Апстракцијама, појмовима, идејама, речима, називима, именима и подацима увек прилази неоптерећено, претварајући их, колико то дизајн дозвољава, у графем и визуелну поруку. Лакоћа са којом се перципирају његови радови заснива се на ауторовом искуству и стваралачкој непосредности. Добар пример је амблем „Вук“ из 1987. посвећен стогодишњици Вука Караџића. Људски лик јединствено је у нашем дизајну изражен графизмом правих и кружних линија. Вук је портретисан помоћу два средства – лењиром и шестаром. Слична органска својства изражава знак фирме „Траншпед“ коме је непотребан редизајн (еуфемизам за подмлађивање). Форма следи функцију, из знака који потенцира покрет, брзину и динамику одмах се уочава чиме се предузеће бави.

Фис је увек умео да препозна иконички значај теме и мотива (као што је Вуков лик у нашој култури) и да одговори дизајном који је у појединим случајевима и сам задобијао култни статус. Освојио је универзално препознатљив ликовни говор о чему сведочи успех његових радова у другим срединама. На необјашњив начин он зна да их утисне у (под)свест примаоца као битне референце на време, догађај, стање духа, информацију или идеју. У томе је више тајне него у чину стварања. Фисов дизајн је дизајн наше младости, обнове друштва и државе сасвим особене у Европи. Полет који је пратио југословенску културу обележио је и Фисово стваралаштво. Обнова тог младог друштва између педесетих и деведесетих донела је многе промене и новине, као и појаву првих брендова. Њега и данас карактерише младост духа па је постао први наш дизајнер спреман да одбаци летрасет, рапидографе и шестаре и почне да ствара на своја два умрежена Еплова компјутера. У разговору са Јерком Денегријем покренуо је и кључно питање данашњег дизајна: где престаје утицај програма и онога што компјутер као алатка нуди а где започиње људска креација и право ауторство.

ОД РУРАЛНОГ ДО ЕСТЕТСКОГ Његова борба за сопствену афирмацију била је и борба за увођење дизајна и индустријске естетике у руралну средину. Требало је много упорности, продорности и инвентивности, практичног и теоријског рада и вештине преговарања да би се прихватио савремен дизајн. На питање критичара Косте Васиљковића како се наша средина односи према принципима дизајна, Фис одговара: „Често веома различито. На једној страни упорна конзервативност, страх од новог, субјективно посматрање изван захтева тржишта, на другој страни – веома успеле анализе, студиозне креације, лепота произашла из функције“. У истом тексту је овај индустријски уметник формулисао принципе којима се руководи у стварању: „Функционалност у заштити производа, економичност производње и експлоатације, комерцијални моменат, практичност, естетски изглед, па чак и мода, атракција“. Један од његових најуспелијих пројеката за амбалажу „Горан 61“ (назван по сину и његовој години рођења) настао је услед незадовољства енглеског наручиоца претходним индустријским паковањем суботичке фабрике конзерви „29. новембар“ и губитка посла милионске вредности. Нов дизајн је донео низ предности у функционалном и естетском смислу и награђен је 1961. Југословенским оскаром за амбалажу. Веће признање је стигло из иностранства. Енглески наручилац, задовољан новим паковањем, новчано је наградио фабрику, плативши сваку конзерву више од договореног износа. „Горан 61“ је и за данашња схватања напредан дизајн. Дизајн боце, етикете и украсног паковања вина „Малага“ није у књажевачком „Џервину“ био прихваћен на одговарајући начин, али га је откупила француско-италијанска корпорација „Мартини“. Овај индустријски уметник не схвата амбалажу као ликовну апликацију, дезен, већ као архитектонику форме, естетизацију функције, ликовноестетску и практичну заштиту производа. Битан је избор материјала, његова техничка обрада, прилагођеност амбалаже производу, могућност руковања у условима транспорта, складиштења и излагања, као и психолошко дејство.

ГРАД КАО ТИПОГРАФСКА МАШИНА Проблем наше привреде није само у увођењу дизајна у процес производње већ и у одбацивању многих успелих идеја. Наши произвођачи су, за разлику од хрватских и словеначких, често неспособни да препознају и заштите потенцијални бренд. Док смо ми трагали, Крашова бајадера, Звјездин мајонез или Кокта постали су национални брендови, добивши многе награде за квалитет и постојаност производње. Још је 1956. године у нашој публицистици изнесено да није конзерватизам што поједине енглеске, француске или италијанске фирме већ деценијама не мењају своје етикете и паковања јер имају у виду психологију и навике потрошача. Многа Фисова остварења су из немара потонула у заборав, немају траг ни у документацији, премда је он само у области нашег графичког дизајна ауторизовао највише заштитних знакова. Други су препознали значај неких брендова па се кокта продаје не само на ексјугословенском већ и на тржишту Сједињених Америчких Држава. Успех производа говори о вредности ретро дизајна, дизајна који има обележја носталгије. По прихваћености, то је најзахвалнији тип дизајна, па је кокта најпознатије Фисово остварење. Са подједнаким успехом дизајнирао је зидне плочице, тапете и слободне скулптуре у простору. У фоајеу Комерцијалне банке 1972. поставио је монументални фриз металних репетиција и исте године у просторијама издавача Мозаик знања импресивну „Светлосну скулптуру“ већих димензија и сложене израде. Наредне године изведена је скулптура у више примерака од прокрома и бојених лађарских ексера величине 1,2×1,2 м. Рађена је за потребе италијанског ланца робних кућа и остварена је захваљујући Фисовој конструкцији посебног алата за контролу углова под којима су се бушили отвори за ексере. У тим делима је истраживао естетику оптичке уметности и она су блиска авангардизму поп-арта.

Не мање значајан је теоријски рад овог уметника. Још 1959. у тексту „Естетско обликовање амбалаже“ истакао је да је дизајнер нова личност, нови тип уметника, индустријски естетичар који „више није само уметник-сликар и цртач, само архитект-пројектант, само технолог“. Дизајнер проблеме решава скоро на научни начин, систематски и системски, често у тимском раду а његов „домет прелази уске границе специјалности“. Пре више деценија формулисао је природу и смисао делатности дизајнера – „циљ је синтеза уметности“.

Град се може схватити и као својеврсна типографска машина, произвођач знакова, а његов неисцрпан урбани систем омогућује ишчитавање. Ролан Барт је о томе писао инспирисан јапанским градом (град је калиграфија). Пре њега, у тексту „Улица музеј“ објављеном у листу „Борба“ 1958. Фис је предложио да се град посматра као плакат а плакат као „музеј под ведрим небом“ или археологија која се „као чаролија“ обнавља изненадно. За њега су плакати на улицама, па чак и њихови „дроњци“, тј. остаци, „случајно настали музеј без кустоса“ или поприште цивилизацијске битке. Револуционарно је предвиђање да ће оглашавање заменити сликарство.

МОБИЛНА СЛИКА Мисао „Плакат је постао мобилна слика“ најављује кинестетичност просторних форми оглашавања. Још је радикалнији закључак овог текста да је дизајн „уметност ни више – ни мање значајна од уметности фреске“. Плакатом и рекламом могуће је „уздићи се до великих непроменљивих принципа“. У часопису „Савремено паковање“ 1962. објавио је дужи теоријски текст „Обликовање амбалаже“. Реч је о једном од наших битних раних доприноса теорији дизајна и пример прожимања теорије и праксе. У том тексту предложио је за нас нове технике испитивања успешности амбалаже а, са становишта дизајна, духовито је приметио да је самоуслуга – савремена арена. Премда се Фис није много бавио теоријом и историјом дизајна, неки његови текстови су кључни и надилазе своје време.

Љубомир Павићевић Фис је допринео култури визуелних комуникација и формирању односа између уметности и индустрије, не само у нашој средини. Осамосталио је и визуелно осмислио примењену графику, политички плакат и економску пропаганду и од првобитног, декоративног сликарства, дошао до сложених, системски замишљених и изведених дела. Ефемерне плакате и огласе са улице и новинских стубаца преобразио је у знаке и симболе који се на прочељима компанија не мењају пола века. На почетку његове каријере је идеолошки контролисан плакат из 1953. „Документи једног живота. Филм из живота и рада Јосипа Броза Тита“ а на крају freak-out плакат „Dee jays“ за музички догађај у СКЦ-у из 2005. године. Овај индустријски уметник знао је да унапреди, развије и оплемени комуникацију између уметника, фабрике и публике и унесе много личног шарма и спонтаности у односе произвођача и потрошача. Фис је редефинисао култ рационалне лепоте индустријских креативаца ослободивши га схематизма, крутости и стега професије. Његов дизајн је синоним за слободу израза, пола века ведрине, оптимизма и лепшег живљења.

[/restrictedarea]