Почетна / Колумне / Јабука на дар

Јабука на дар

Пише Драгомир Антонић

Обичај је, кад сватови дођу по младу, да јој мајка при опраштању спушта у недра  црвену јабуку. Увече, пре спавања, младенци поделе и поједу јабуку. То ураде да би им деца била здрава као јабуке

Тешко је живети са комплексима. Мислиш, успео си, све си у животу постигао, сам себе на сопствени шиљобојни врх насадио, од моћних пријатеља тапшање по рамену добио и загледан у овоземаљске бескраје, спреман си да се предаш врхунцу и истопиш од милине, кад на хоризонту  угледаш Србе. Све твоје победе, успеси, језик, култура, чланска карта, писменост, нестају док си оком трепнуо. Не помаже ни Беч, ни Рим, ни бискупи – домаћи или римски – страни грофови и барони. Ништа не вреди, јер ту су Срби! Док њих видиш, знаш да језик није твој, да си писмо од њих присвојио, ниједну победу ниси остварио, да Руђер Бошковић, и Тесла, ма колико их својатао нису твоји, већ су Срби. А били су, као што је и све друго било твоје, док ти се прадеда није полакомио, веру променио и себи наденуо име које су му други наметнули. Гледајући Србе, схваташ шта си изгубио, почињеш да урлаш, ломиш, лажеш, кољеш, запомажеш, цвилиш, да се тужакаш и губећи разум, падаш у очај. Тужно је бити Хрват. Ниси морао, али постао си и сада би Србе за сопствену несрећу да окривиш. Могло би o хрватској тузи унедоглед, али мене као Србина православне вере туђа несрећа не радује и зато ћу писати о нечему што сви народи познају. На пример о јабуци. Верујем да јабука никог не може увредити.

 

Невино оптужено воће Јабука (pirus malus) је врло старо воће и успева на свим континентима. О јабукама је писао још Теофраст (370 – 285 пре Христа) философ, рођен на острву Лезбос. Он помиње две врсте јабука. Катон (239 -149 пре Христа), римски државник, наводи већ шест врста јабука, а Плиније (23 – 79 после Христа) бележи двадесет и две врсте јабука. Римљани знају технику калемљења воћа. Много векова касније српски песник Војислав Илић у песми „Ево јабука“ пише о осамдесет и осам имена врста јабука. Јордан Моловић, у научном раду „Имена воћака и домаћих животиња у Ужичком крају“, Ужички зборник, 1976, наводи 154 врсте јабука. Најпотпунија студија о јабуци на српском језику је из 1994. аутора Петра Мишића. У комплексној монографији помиње се 286 врста јабука. Вероватно су отад створене још неке врсте.

[restrictedarea]

Једна од највећих предрасуда и заблуда везана је за настанак људског живота, изгон из раја, и јабуку. Верује се да је Ева, по наговору змије, навела Адама на грех, убрала јабуку са дрвета сазнања и тако разгневила Бога да их је он истерао из рајског врта и проклео довека. О овим питањима расправља се у Првој књизи Мојсијевој (2.7 до 2.15) али се нигде изричито не каже јабука, већ плод, односно род са дрвета сазнања. Грешком преводилаца Библије, јабука је прво невино оптужено воће у људској историји. Свака сличност са садашњицом је случајна.

Јабука као дар припада српској обичајној пракси. Носила се на поклон болеснима. Даривала деци. Са њом су се просиле будуће  невесте. Кад девојка од момка, у присуству родитеља, прихвати јабуку, сматрала се зарученом. Младожењини сватови нису се пуштали у двориште док из пушке не погоде јабуку. Пре него што су пушке измишљене, јабука се копљем или стрелом гађала. О томе сведоче многобројне приче и песме. Најпознатија је „Женидба Цара Душана“.

 

Мудрост, раскош, издаја Обичај је, кад сватови дођу по младу, да јој мајка при опраштању спушта у недра црвену јабуку. Увече, пре спавања, младенци поделе и поједу јабуку. То ураде да би им деца била здрава као јабуке.

Јабука је симбол: плодности, љубави, радовања, знања, мудрости, раскоши, бесмртности, али и издаје. Била је забрањено воће у Златно доба. У Грчкој митологији је Ерида, богиња неслоге, на венчању Пелеја и Тестиде убацила међу званице златну јабуку са натписом „најлепшој“, што је изазвало раздор и сукобе међу богињама.

Немачки етнолог Едмунд Шневајс(1886 – 1964) у чланку „Апотропејски елементи у свадбеним обичајима код Срба и Хрвата“, Београд 1927, каже да „млада баца и једну јабуку, у коју су забодени новци, преко крова. То што се жито и јабуке пребацују на кров долази отуд што се мисли да ту има духова који доносе несрећу“. Ето чиме би се „Хрвати“ могли бавити, а не референдумом за забрану ћирилице. Залудан посао. Као бечка служинчад забрањивали су употребу ћирилице 1914. Ћирилица је опстала. Оно, могла би влада државе Србије, уз помоћ културне  елите из САНУ, Српске православне цркве, и прималаца националних пензија, да спречи одузимање писма Србима у евроунијатској назови држави, Хрватској. Док се „елита“ премишља, ви уз обичне, неелитне, народне стихове:  Девојко, златна јабуко/ од када тебе познадох/ отада среће немадох – спремите јабуке у шлафроку. Јабуке се ољуште и изрендају. У посебној  посуди се умуте четири јаја, дода четири кашике брашна и шећера. Све се промеша. Рендане јабуке се формирају као пљескавице, умоче у смесу и прже веома кратко на врелом уљу.  Служе се охлађене и посуте  шећером у праху. Уз посластицу, мислите на Србе у хашком казамату који се боре за образ и част Србије. Молимо се за утамниченог архиепископа Јована.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *