Почетна / Друштво / Хоће ли Србија пронаћи своју душу?

Хоће ли Србија пронаћи своју душу?

Пише Војислав Коштуница

У ишчекивању обелодањивања преговарачког оквира Европске уније за преговоре са Србијом, „Печат“ преноси поглавље „Улога Европске уније у разбијању Србије“ из нове књиге Војислава Коштунице „Политичка неутралност или Европска унија“, у издању Фонда „Слободан Јовановић“

Када су, у јулу 2007. године, у Савету безбедности пропали покушаји САД и Европске уније да се, уместо Резолуције 1244, у нову резолуцију унесу битни елементи Ахтисаријевог плана, западним силама је постало јасно да нису успеле да утичу ни на Београд ни на Москву да се прихвати Ахтисаријев план. То је био снажан сигнал западним силама да започну припреме за једнострано проглашење независности Косова, при чему су у јесен 2007. године нови преговори под покровитељством Тројке (САД, ЕУ и Русије) послужили западним силама да добију довољно времена да се припреме за акцију једностраног проглашења независности Косова.

 

Политичка логистика ЕУ Европска унија је преузела улогу главног носиоца „координисане акције“ проглашења једностране независности Косова. Наиме, Европској унији је припало да обезбеди да се на Европском самиту у децембру 2007. године утврди основ за признавање независности Косова и да њена мисија Еулекс замени Унмик на Косову како би се УН истиснуле са Косова. То значи да је Европска унија давала политичку логистику за противправно проглашење и признавање независности Косова, обезбедивши да њена мисија Еулекс буде надлежна за изградњу државних институција Косова. С друге стране, НАТО је присуством својих војника на Косову пружао војну подршку за проглашење независности покрајине. На тај начин су Европска унија и САД поделиле улоге у оквиру „координисане акције“ прављења албанске државе на територији Србије.

Преговори о статусу Косова под покровитељством Тројке прекинути су, мада услови за прекид преговора нису били испуњени, зато што се није дошло до компромисног решења. Ипак, на седници Савета безбедности 19. децембра 2007. САД и поједине европске државе спречиле су званичну иницијативу Србије и Русије да се преговарачки процес настави. Нешто раније, под нескривеним притисцима из Вашингтона, Савет министара ЕУ је 14. децембра 2007. закључио да је преговарачки процес „исцрпљен“ јер две стране нису дошле до обострано прихватљивог споразума. „Обострано прихватљив споразум“ са становишта САД и ЕУ подразумевао је да Србија пристане да се, супротно Повељи УН, Резолуцији 1244 и властитом Уставу, одрекне Косова. Наравно да оцена да је преговарачки процес исцрпљен отвара низ питања. Пре свега и посебно, поставља се питање ко и када може рећи да нема више услова за преговоре, односно да преговоре треба напречац прекинути. Овде такву оцену није изнела посредничка група у целини, дакле Тројка, већ само један њен део, тачније САД и ЕУ.

Заправо, како је друга рунда преговора започела, уз посредовање Тројке, тако се и завршила – у знаку јасног америчког ултиматума. Пре него што су преговори започели, 28. септембра 2007, државни секретар Кондолиза Рајс је изјавила: „Како ћемо до тога доћи остаје да се види, али Косово ће бити независно. Ми смо томе посвећени.“ Пред крај преговора, 6. децембра у Бриселу, на састанку шефова дипломатија ЕУ и НАТО, Кондолиза Рајс је извршила одлучујући притисак. Захваљујући томе, у ЕУ је дошло до договора о „координисању“ независности Косова уз покушај привида „поштовања међународног права“.

Одговор Владе коју сам предводио био је да прогласи правно ништавном противправну и једнострану независност Косова, која је проглашена 17. фебруара 2008. године, и исто тако да прогласи ништавним и све одлуке органа Европске уније о слању мисије Еулекс на Косово јер су представљале непосредно угрожавање територијалног интегритета, суверенитета и уставног поретка Србије. То је био политички одговор Европској унији, а одговор НАТО-у био је још раније проглашавање војне неутралности Србије Резолуцијом Народне скупштине из децембра 2007. године. Тек после парламентарних избора маја 2008. године и преузимања власти од стране Демократске странке, бивши председник Србије Борис Тадић је прихватио долазак Еулекса. То је урађено супротно поменутој скупштинској Резолуцији, у којој се унапред утврђује да би успостављање предложене мисије ЕУ (Еулекса) за спровођење одбаченог Ахтисаријевог плана представљало акт угрожавања суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Србије, па самим тим и да та мисија не може доћи на територију Србије, односно на Косово, без адекватне одлуке Савета безбедности.

Европска унија је своје право лице према Србији показала када је постала носилац „координисане акције“ проглашења независности Косова. Без Европске уније, само проглашење независности Косова заправо би истакло незаконитост овог сепаратистичког акта. Ту би мало значила снага коју САД имају као заштитник албанског сепаратизма. Европска унија се појавила у улози покровитеља независности Косова да би покушала да прикрије чињеницу да се ради о безаконом отимању дела територије Србије као међународно признате државе. Требало је, заправо, по сваку цену избећи повезивање НАТО агресије на Србију са проглашењем независности Косова. А заправо је та веза непосредна и очигледна. Проглашење независности Косова свој почетак, своје основе, свој корен има у НАТО агресији на Србију. И ту се рачунало на улогу Европске уније, да она ову везу између агресије и проглашења независности Косова потисне што више може у други план.

 

[restrictedarea]

Злоупотребљене интеграције Сва средства којима је Европска унија располагала  коришћена су да би се обезбедило заокруживање независности Косова. Као главну полугу, Европска унија је употребила започете европске интеграције Србије. Тврдећи да је питање Косова завршено, Европска унија је упозоравала Србију да свака њена политика против независности Косова може да значи да ће пут Србије у ЕУ бити прекинут. Испоставило се да сама ова претња Европске уније више него убедљиво делује на многе странке у Србији, и да за остваривање свог циља Европска унија само треба да што јаче врши притисак на Србију. Најтежи ударац и понижење за Србију представљало је потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом 29. априла 2008. године, непосредно после једностраног и противправног проглашења независности Косова. То је био јединствен пример у историји да једна држава потписује међудржавни споразум са савезом држава које су претходно признале постојање друге државе на њеној територији.

Зашто Европска унија није одмах и унапред, на почетку европских интеграција, саопштила Србији да она не види Србију у њеним постојећим границама, већ без Косова? Ми данас са пуним правом тврдимо да је Европска унија смишљено злоупотребила поверење Србије. Зато Јелена Гускова с разлогом закључује: „Када се гледа хронологија односа са ЕУ, види се потврда тезе да ЕУ није тежила да прими Србију у своје редове, већ је чинила све да се Београд само сложи са постављеним условима.“ (Јелена Гускова, „Како ће се Србија допасти ЕУ“, Глас Русије, новембар 2010). Другим речима, садашњи односи Србије и Европске уније почивају на злоупотреби поверења од стране Европске уније. Нити Србија може да превиди ову злоупотребу поверења, нити Европска унија може да је прикрије. Никада никоме није пошло за руком да добре и трајне односе гради на злоупотреби поверења. То су слаби, трошни темељи на којима се ништа озбиљно и поуздано не може подићи.

Неминовно се зато отвара питање стварних планова Европске уније када се ради о чланству Србије у Унији. Јер не треба сметнути са ума озбиљно и дуго искуство које државе Европске уније имају, као и то да оне добро знају шта значи и које последице повлачи за собом злоупотреба поверења. С оправданим разлогом треба запитати да ли Европска унија оваквим односом према Србији стварно рачуна на њено чланство, или је посреди политика која ће, када се заокружи независност Косова, тражити нове разлоге који спречавају улазак Србије у Унију. Коју вредност представља Србија, и који допринос она може дати Европској унији ако је претходно преварена и ако јој је отет део територије? Да ли Европска унија уопште може да, као на свог будућег члана, рачуна на државу којој је, тoком процеса европских интеграција, злоупотребом поверења и потом најотворенијим уценама одузет део територије? Шта ће преварена, осакаћена и понижена Србија било коме, а поготово Европској унији која је одиграла главну улогу у разбијању њене државности? На крају, шта ће Европској унији Србија као чланица која би је стално подсећала на оно шта јој је Унија урадила?

 

Вечити кандидат Европска унија има разне механизме да спречи улазак Србије у своје чланство. Пример Турске, која је вечити кандидат за улазак у ЕУ, то најбоље показује. Нико више не узима озбиљно ни помисао да ће Турска стварно постати чланица Уније. Данас се већ и Европска унија и Турска праве да процес приближавања иде својим током, док у исто време Немачка саопштава да ће уместо чланства понудити Турској привилеговано партнерство. Европска унија може обећавати Србији чланство све док Србија буде испуњавала све њене захтеве који воде заокруживању независности Косова, а затим обећања о уласку у Европску унију под разним изговорима могу бити замрзнута или суспендована.

Друга могућност је да се Србија заустави на овом путу самоуништења и стави тачку на испуњавање захтева Европске уније за стварање независне државе Косово. То би значило нову државну политику која је спремна да започне процес редефинисања односа између Србије и Европске уније, обустављање европских интеграција и успостављање, на здравим темељима, реалних односа између Србије и ЕУ. Кључно је питање да ли Србија има снаге да садашњи поданички однос према Европској унији замени новим односом, у којем ће Србија без устезања и колебања инсистирати на уважавању и поштовању свог територијалног интегритета, као што ниједна држава чланица Европске уније никада и нипошто не дозвољава да се доведе у питање њен територијални интегритет.

Трећа реална могућност је да дође до темељног преуређења или самоурушавања Европске уније много пре него што то сада изгледа. Највећи изазов за опстанак Европске уније представља наговештена намера Британије да распише референдум о останку у ЕУ. С обзиром на специфичан утицај који Британија има, њен излазак из Европске уније имао би драматичније последице по Унију него што је то тек излазак једне државе из ње. Радикална промена или самоурушавање Европске уније могу се дакле догодити и пре коначног расплета односа између Србије и Уније, односно између Београда и Приштине.

У сваком случају, показује се да однос Србије према Европској унији одређује њену будућност, а у крајњем случају одређује и однос Србије према самој себи, према својој територији и према свом народу. Ствари су далеко сложеније и због тога што је Европска унија постала симбол доброг живота у Србији и привлачан циљ за народ, који је већ више од две деценије у сукобу са западним светом.

 

Резултат агресије Међутим, многе ствари излазе на површину, почев од уцењивачког става Европске уније према Србији који поприма драстичне размере, до дубоке кризе која потреса саму Европску унију. Самим тим постаје све видљивије и јасније да се Србија суочава са питањем да ли ће наставити да иде путем самообмањивања, који постаје све очигледнији, или ће се окренути, погледати у очи истини, схватити праву улогу Европске уније и, у складу са својим стварним интересима, заузети став према њој. Када се ствари до краја изоштре, поставља се питање: да ли Србија може да пристане на коначне резултате агресије коју је НАТО извео 1999. године? Из те агресије произашло је проглашење независности Косова и та агресија остаје основа на којој се гради независност Косова. Отуда пред Србијом коначно стоји избор: или да се и даље самообмањује, да заборави агресију над собом и прихвати нешто што је плод те агресије – независност Косова, или да не прихвати независност Косова и тиме да се не помири са оним што јој је претходило, са натовском агресијом на Србију.

С друге стране, улога Европске уније је да се, ако је то могуће, никада не постави ово једноставно питање. Уместо њега, Европска унија намеће Србији другу врсту размишљања и решења. По том решењу, Косово је прошлост, а Европска унија будућност. Србија треба да се одрекне прошлости и Косова и да се окрене европској будућности. Одрицање од прошлости подразумева предузимање јасних корака у признању независности Косова. Пошто је независно Косово пројекат Европске уније и како оно треба потпуно да се оствари тек у будућности, онда и Србија, тиме што се окреће Европској унији и будућности, треба да буде главни саучесник у заокруживању независности Косова.

Србија би на тај начин и суштински гледано, постала држава која нема прошлост, држава која се своје прошлости одрекла. То је експеримент који још никада није извршен и Србија је вероватно прва на којој се ова сурова операција врши, и то без анестезије. Свака европска држава је и те како поносна на своју прошлост и ни од једне се не тражи да прошлост заборави, да је се одрекне и да се окрене искључиво будућности. Држава без прошлости је празна, гола ледина на којој све започиње изнова и испочетка. Могуће је градити нову државу на голој ледини, практично без прошлости, али није могуће укинути прошлост већ постојећој и старој држави. Нераскидива је веза између прошлости, садашњости и будућности једне државе. Управо у тој вертикали састоји се идентитет једне државе и једног народа. Држава која укида своју прошлост заправо укида свој идентитет, а то значи да нестаје са политичке карте и прави место оним државним творевинама које јасан идентитет поседују. Можда нема бесмисленије новостворене фразе од оне према којој треба заборавити прошлост и окренути се будућности. То у преводу на језик здравог разума значи залагати се за самоукидање народа и државе.

Сплет историјских услова по правилу се усредсређује на тачку у којој се једна држава или уздиже или пада. У овом тренутку, стицајем низа околности, питање односа према Европској унији јесте она тачка на којој ће или доћи до слома Србије или до њеног успона и обнове, односно показивања снаге да смо држава и народ који могу да одбране своје суштинске интересе. Европска унија је поставила и озваничила услове који дословно траже од Србије самоукидање. Пуна нормализација односа Србије и независне државе Косово, што на крају подразумева и пријем Косова у Уједињене нације, кључни је услов Европске уније за наставак европских интеграција. На политичком и моралном плану, ове услове прати савет Европске уније да, као што је већ речено, одбацимо прошлост и да свој поглед усмеримо само у светлу европску будућност.

Србија мора јасно да одговори на ове захтеве Европске уније. Ако одговори позитивно и настави да испуњава услове Уније, следи државни и национални слом земље. Биће у томе и нешто од освете многих историјских непријатеља Србије за све поразе које су у историји од Србије претрпели. Нико осим Србије у том случају неће бити крив за њено самоуништење. Европска унија је могла једном, или више пута да злоупотреби поверење Србије, али ако Србија, упркос свему, и даље истрајава на том путу самообмањивања, онда су то њен избор, њена одлука и њена судбина.

Наравно да су данас потребни огроман напор, воља и разборитост да би се променио започети пут европских интеграција Србије и да се земља окрене себи и својим интересима. Управо у том подухвату састоји се државотворна политика која успоставља ваљан пут којим Србија треба да иде. Да ли Србија има снаге за овај подухват? Може ли да изађе из замке у коју је упала и да се отргне од слаткоречивих и лажних обећања Европске уније? Управо нам искуство из наше прошлости, оне исте коју би Европска унија да укине, говори да је Србија проналазила и сабирала своју праву снагу када су прилике изгледале и горе и безнадежније него данас. Зато суштинско питање данас гласи хоће ли Србија пронаћи своју душу и још једном преокренути ток своје историје успостављањем државотворне политике која ће заменити владајућу политику разбијања државе и затирања њеног идентитета.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Гос, Коштуница Србија има своју душу а политичари? Политичари морају се питати где ће им душа. Наша лутања и олако изгубили
    своју државу морамо рећи отворено ко је утопио у мочвару која се
    звала СХС,Југославија и СФРНЈ и на крају СРЈ. Када то будемо претресли и отресли од Југо носталгије и прихватили једини спас
    који нам долази са новим ЈУЖНИМ ТОКОМ нови крво ток са исто родном браћом Русима мисмо упловили у мирне воде ЕВРО АЗИЈЕ.




    0



    0
  2. VOJISLAV KOSTUNICA – najveci TRAGICAR aktualne srpske povjesti. Iako mu ne osporavam PATRIOTIZAM ,on je unistio SRBIJU, a godinama nije iskorstio priliku da je spasi…………….sada je kasno!!!!!
    Isuvise rano, sa krivim ljudima i na krivi nacin (uz pomoc zapadnog novca) je srusio MILOSEVICA !
    Dozvolio je Djindjicu da ga potisne i otpocne sve ovo sto nam se sada dogadja. Dugo, dugo godina je imao priliku da koalira sa RADIKALIMA i preuzme „kormilo“ DRZAVE SRBIJE. Ta prilika se potrosila kada su „zapadni prijatelji“ VRBOVALI ZA SEBE I SVOJE INTERESE dvojac NIKOLIC – VUCIC, a ovi razbili RADIKALE i NAPREDNU STRANKU stavili u sluzbu AMERIKE i EUROPSKE UNIJE protiv SRBIJE.!!!!Sada moze Kostunica da prica sta je bilo, vrijeme bi bilo da progovori sta bi bilo da ……….je bilo…………..da
    nije rusio SLOBU……da je kolirao sa RADIKALIMA……




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *