Џон Ф. Кенеди – СВИ ГРЕСИ ПРЕДСЕДНИКА

Пише Филип Родић

Тамна страна живота једног од најомиљенијих америчких председника Џона Фицџералда Кенедија

Упоредо са борбом за људска права у САД, успешним решавањем кубанске ракетне кризе која је свет довела на ивицу нуклеарног рата, покретањем свемирског програма који је омогућио Американцима да се први спусте на Месец и ривалством са вођом Кубанске револуције Фиделом Кастром, Џон Фицџералд Кенеди водио је буран и разуздан живот који је доскора био обавијен велом тајни.

„Како смо прошли, Пјер?“ Председник Џон Кенеди позвао је у раним вечерњим сатима 6. фебруара 1962. свог секретара за штампу Пјера Селинџера да хитно дође у Овалну собу.

„Пјер, потребна ми је помоћ, а знам да ћеш ти, као љубитељ цигара, разумети и моћи да ми помогнеш“, рекао му је Кенеди по уласку у председничку канцеларију, испричао је касније Селинџер. У даљем разговору, Кенеди је рекао да му је потребна „велика количина цигара“, прецизније, „око 1.000 пети апмана“, што не би Селинџеру био велики проблем да рок није био сутра ујутро. На његову срећу, пошто је и сам био пасионирани пушач кубанских цигара, Селинџер је знао велики број продавница у Вашингтону које су биле отворене и касно ноћу. Сутрадан, чим је око 8 ујутро дошао на посао, зазвонио му је телефон. Председник му је лично затражио да одмах дође у Овалну собу. Пошто је за собом затворио врата канцеларије, уследило је Кенедијево питање: „Како смо прошли, Пјер?“

„Врло добро, председниче. Купио сам 1.200 цигара“, одговорио је он, након чега се Кенеди задовољно насмејао, одмах отворио једну од фиока свог радног стола, извадио један папир и потписао га. Свеже потписани документ био је декрет о наметању трговинског ембарга против Кубе којим се забрањивао и увоз најбољих цигара на свету у САД, које су тог тренутка на америчкој територији постале илегална роба.

Ова епизода је илустративан пример односа који је један од најомиљенијих америчких председника имао према животу и према послу. Волео је лепо да живи и ужива у свему што му живот пружа, па макар то угрожавало и компромитовало његову позицију на челу једне од две, у то време најмоћнијих држава света. Најмање проблематичан био је његов однос према храни. Како су испричали његови кувари, јео је врло мало, али је имао „префињен укус“. Највише је волео „вишисоаз“, густу супу од празилука, лука, кромпира, павлаке и пилетине, коју би, као главно јело, пратила пилетина у сосу од шампањца. Много спорнија била је страст према аналгетицима и женама.

Како показују здравствени извештаји, Кенеди је проблеме са здрављем имао од детињства, али цео арсенал лекова, међу којима су били и јаки аналгетици и стимуланси, запрепастио је историчаре и лекаре који су имали увид у списак медикамената, који је дуго скриван од јавности. Према лекарским извештајима, тешко да је било и једног дана током којег Кенеди није патио од јаких болова. Историчар Роберт Далек, који је имао увид у Кенедијеве лекарске извештаје за период од 1955. до његове смрти 1963, укључујући и рендгенске снимке и рецепте за лекове, навео је да је Кенеди патио од запаљења дебелог црева, запаљења простате и поремећаја званог „Адисонова болест“ који угрожава способност тела да регулише ниво шећера и натријума у крви. Од детињства патио је и од остеопорозе доњег дела кичме, а стање кичме додатно је погоршано повредом из Другог светског рата, у којем се борио на Пацифику као капетан торпедног чамца. Због овога, Кенедију је било јако болно да ради врло једноставне ствари попут обувања чарапе и ципеле на леву ногу. Колико год, међутим, узимање лекова било оправдано његовим озбиљним здравственим проблемима, он је претеривао и наведено је да је у једном периоду узимао и до дванаест медикамената, што је количина коју је само повећавао у стресним временима.

Кенеди је, како се наводи у лекарским извештајима, за ублажавање болова користио значајне количине кодеина и метадона (јаких опијата који се, поред осталог, користе и у одвикавању хероинских овисника) као и аналгетик демерол. Поред тога, користио је стимулативно средство риталин, лекове против анксиозности мепробамат и либријум, успављивао се захваљујући барбитуратима, а узимао је и тироидне хормоне и гамаглобулин, који служи за јачање имунитета.

Током кризних периода злоупотреба лекова била је још интензивнија, па је Кенеди током катастрофалне америчке операције у Заливу свиња 1961. и током кубанске ракетне кризе октобра 1962. поред свега наведеног узимао и антипсихотике да би ублажио драстичне промене расположења које су, како је веровала његова супруга Џеки, биле изазване употребом антихистамина. Конзумирање овог мора лекова имало је често и своја нежељена дејства попут опијености и депресије. Да би отклонио то, Кенеди је узимао још више лекова против анксиозности.

Кенеди и његово најближе окружење све здравствене проблеме брижљиво су чували од очију јавности из страха да би то угрозило његову политичку каријеру. Кенеди се посебно плашио да би му, када би се ово сазнало, нанело огромну штету у врло тесној изборној трци против Ричарда Никсона 1960. Подједнако изненађујуће колико и листа лекова јесте и чињеница да је то практично до данас у највећој мери обавијено велом тајне, јер и сада његови најближи сарадници тврде да нису знали за то или негирају размере његове употребе медикамената.

[restrictedarea]

Незајажљиви женскарош Друга Кенедијева страст, много мање скривана од јавности, која га је могла коштати политичке каријере, биле су жене. Имао је обичај да каже: „Ако немам секс сваки дан, заболи ме глава“. Најважнија жена у његовом животу била је, наравно, Џеки. По свим мерилима, њих двоје су деловали као савршен спој – обоје су били лепи и потицали из богатих породица, па чак и њихови надимци Џек и Џеки сјајно су се уклапали. Чињеница је да из дугог ланца веза, ниједна друга жена није успела да задржи његову пажњу довољно дуго да би размишљао о томе да се ожени. Џеки га је, међутим, интригирала израженом лепотом и префињеношћу. То је било очито од њиховог првог сусрета – Џеки се показала као достојан противник када су играли серију игара с речима у којима је Кенеди био навикнут да побеђује, али је Џеки излазила као победник. Тако је почела њихова веза која ће се трагично окончати на задњем седишту линколна 22. новембра 1963. Упркос свему, Кенеди је наставио да шврља и пошто се оженио, па чак и пошто је постао председник. Џеки је највероватније знала за афере и једном приликом је чак пронашла код Кенедија женски доњи веш за који је знала, судећи по величини, да није њен и питала га за то. Кенеди углавном сексуалне излете не само да није крио од жене него га се није тицало ни да ли ће то процурити у јавност. Био је како са светски славним женама попут Мерилин Монро и Марлен Дитрих, тако и са потпуно анонимним попут једне стажерке или секретарица у Белој кући, па чак и са стриптизетама и проституткама.

За разлику од Кенедија и Џеки, значајну пажњу сексуалном животу америчког председника посвећивао је шеф Федералног истражног бироа Џеј Едгар Хувер. Било је уобичајено да Хувер Кенедијевом брату Бобију пошаље најновије информације о председниковим излетима. То није било само из бриге за Џонову или Бобијеву добробит, него је Хувер мислио и на сопствене интересе, односно очување своје моћи. Једна од таквих веза за које је Хувер сазнао била је Кенедијева афера са Џудит Кембел Екснер, коју је 1960. са председником упознао Френк Синатра. Она је, међутим, истовремено била и у вези са мафијашким босом Семом Ђанканом. Хувер је за ово сазнао 1961. прислушкујући телефон мафијашког боса Џона Розелија и на то упозорио Бобија. Марта 1962. Кенеди је прекинуо односе са Екснеровом, а по братовљевом савету два месеца касније прекинуо је све односе и са Синатром. Екснерова је у својим мемоарима записала да је Кенеди те вечери када су се упознали обраћао пажњу само на њу и то „сваким нервом и мишићем у свом телу“. Више од љубавнице, Екснерова је наводно, према истраживачком новинару Сејмуру Хершу, служила и као курир између Кенедија и мафије, преносећи било новац, било инструкције за куповину гласова на изборима или за атентате на Фидела Кастра. Детаљније о везама Кенедија и Ђанкане писаћемо касније, а овде је још занимљиво да је Екснерова тврдила чак да је абортирала у време док је била са Кенедијем.

Хувер је знао и за још једну од Кенедијевих афера – ону са Елен Ромеч, 27-годишњом проститутком источнонемачког порекла. Њих је упознао Боби Бејкер, секретар Демократске странке у Сенату. Она је постала чест гост Беле куће и учествовала у голишавим журкама у базену одржаваним у пролеће и лето 1963. Хувер је 3. јула о томе обавестио Бобија, уз упозорење да би она могла бити шпијун. У августу Боби је организовао њено депортовање у Западну Немачку. Ово, међутим, није било довољно да Кенедијеве више не боли глава, јер је лист „Де Моан реџистер“ 26. октобра објавио причу о вези Ромечове и „важној личности из извршне гране власти“. Реагујући, Боби је организовао састанак са Хувером и сенатским вођама Мајком Менсфилдом и Евертом Дирксеном како би осигурао да Сенат никако не истражује ове наводе. Током састанка, Хувер је рекао да не постоје докази да је Ромечова шпијунка, али да постоје докази да су бројни сенатори користили услуге проститутки с којима их је повезао Бејкер и да има листу с њиховим именима. Резултат је био повољан по Кенедијеве и име немачке проститутке никада није поменуто у Сенату. Поред проститутке, Кенеди је за љубавницу имао и једну стриптизету – чувену играчицу Блејз Стар. Упознао ју је 1954. када је, као конгресмен, имао обичај да одлази у стриптиз клуб „Кросроудс“ у којем је наступала. Она је 1989. секс с Кенедијем описала као „врло кратак и врло дивљи“, додајући да је „тачно знао шта ради с девојкама, па му није требало много“. Била је позвана и у Белу кућу, али је гужва око кубанске кризе то онемогућила. „Била је то моја велика шанса за Линколнову собу, али нисам је добила“, рекла је она касније.

„Коначно си овде“ Кенеди је волео и познате жене, посебно глумице. Међу њима је и Немица Марлен Дитрих, која је била дугогодишња пријатељица и љубавница Џоновог оца Џоа. Приликом једног од наступа у Вашингтону, прихватила је Кенедијев позив на пиће у Белу кућу. Иако је био 20 година млађи, Кенеди ју је, како је рекла „неспретно стартовао“ у једној од спаваћих соба председничке резиденције. Пошто га је упозорила да њен наступ почиње за пола сата, Кенеди је само одговорио: „Значи, немамо много времена“. Свом пријатељу Гору Видалу касније је испричала да је њена прва реакција била „Знате, господине председниче, ја нисам баш млада“, али да је то прерасло у „Немој ми покварити фризуру, јер наступам“. Све је било готово за 20 минута, а када је Кенеди почео да тоне у сан, Марлен га је продрмала, јер није знала да нађе пут из Беле куће.

Кенеди и најпознатија међу љубавницама, Мерилин Монро, упознали су се у фебруару 1962, када је била позвана на једну вечеру која се у Њујорку одржавала у његову част. Када ју је видео, обратио јој се са: „Коначно си овде!“ Пре него што је отишла, позвао ју је да му се идућег месеца придружи у Палм Спрингсу, где ће бити без жене. У овом пустињском граду су провели викенд у кући певача и глумца Бинга Крозбија. Више извора је навело да је ово био врхунац њихове везе, али да је Мерилин очајнички желела више и да се сматрала достојном да постане прва дама, те да је чак позвала и Џеки и рекла јој за њихову аферу. Џеки је саркастично одговорила: „Мерилин, сјајно је што ћеш се удати за Џека… и уселићеш се у Белу кућу и постати прва дама, а ја ћу се иселити и теби препустити све проблеме“. Деветнаестогодишња стажерка Мими Алфорд тек је неколико дана радила у канцеларији за медије Беле куће када је затекла Кенедија како плива у председничком базену. Он је допливао до ње, представио се и касније јој послао позив на пиће кад заврше с послом. Понудио је да јој покаже приватне одаје Беле куће, што је кулминирало завођењем у соби за коју је рекао да припада његовој супрузи. Како је касније испричала, била је шокирана, јер је њену невиност узео као да се ради о најобичнијој ствари на свету. Веза је трајала осамнаест месеци.

Колико је безобзиран био у својим љубавним излетима најбоље указује чињеница да ни блиске сараднице прве даме нису биле заштићене. Познато је да је аферу имао са Памелом Тарнур, која је била портпаролка Џеки Кенеди и наводно на њу јако личила. Ова афера почела је 1961, када је Тарнурова имала 21 годину и трајала је две године. Кенеди се забављао и са Присилом Вер и Џил Ковен, секретарицама у Белој кући, које су биле познате под шифрованим именима „Фидл и Федл“. Њих две су биле познатије по блискости са председником, него по напорном раду и главни радни задатак, како је писао новинар Кајтлин Фланеган, био им је купање без одеће у председничком базену. Фланеган је навео и да је Џеки наводно, показујући Белу кућу новинару „Пари мача“, док је пролазила поред радног стола Верове, рекла да је то радно место девојке која изгледа спава с њеним супругом.

Мерилин Монро није једина од Кенедијевих љубавница која је окончала живот на мистериозан начин. Мери Пинчот Мејер је Кенедија познавала још од 1938. Касније га је често посећивала у Белој кући и било је познато да му је љубавница. Она је годину дана након Кенедијевог убиства, октобра 1964, погубљена у Џорџтауну, у мафијашком стилу. Овај злочин је и даље нерешен.

Са мафијом и против ње О везама које је Кенеди имао са мафијом навелико је спекулисано од његовог убиства све до данас. Многи верују, не баш без разлога, да је управо мафија одговорна за његову смрт, али за ово, осим гомиле необичних коинциденција, нема непобитних доказа. Ван сваке сумње је, међутим, да веза са Џудит Кембел Екснер није једина ствар која га је повезивала са озлоглашеним Семом Ђанканом, једним од најближих сарадника чувеног Ал Капонеа. Прича почиње са Џозефом Кенедијем Старијим, ирским католиком из породице довољно имућне да га пошаље да студира на Харварду. Одлучан да се обогати пре тридесете, Џозеф је покушао да се бави банкарством, бродоградњом и филмом, али је на крају открио да заправо прохибиција пружа најбоље могућности за брзу зараду и посветио се шверцу алкохола. До почетка тридесетих година прошлог века стекао је довољно богатства да се укључи у амерички политички живот и то тако што је на изборима 1932. подржао демократског кандидата Френклина Делана Рузвелта, који га је по доласку у Белу кућу именовао за председавајућег Комисије за хартије од вредности, а потом и за амбасадора у Великој Британији.

Паралелно са Џозефовим успоном развијао се и Сем Ђанкана, који је своју криминалну каријеру започео као мафијашки потрчко, да би убрзо постао Ал Капонеова десна рука и један од људи умешаних у чувени масакр на дан Светог Валентина. Уз шверц алкохола бавио се и синдикатима, поткрадањем пензионих фондова, рекетирањем, нелегалним играма на срећу, а ускоро је преузео и озбиљне коцкарске послове и делатност проширио на Кубу, Јужну Америку, па чак и Египат. Почео је да се дружи са филмским и спортским звездама, са богатим пословним људима, међу којима је био и Џозеф Кенеди. Иако су се упознали још у време прохибиције, крајем тридесетих година Ђанкани је затребала помоћ Кенедија који је, наводно, дуговао услугу њујоршком мафијашу Френку Костелу. Сматрајући се сувише угледним да би узвратио услугу, Кенеди је Костела довео у ситуацију да није имао другог избора, него да наручи његово убиство. Размишљајући дугорочно, Ђанкана се потрудио да Костела, ипак, одговори од убиства Кенедија, који би се у будућности могао показати још кориснијим, а Џозеф је заузврат обећао да ће, уколико његов син икада буде изабран за председника, бити у „Ђанканином џепу“. Проблеми су почели када су се Џон и Роберт Кенеди укључили у рад Меклеланове комисије која је истраживала мафију. Испрва, Ђанкана је мислио да је то само блеф који је имао за циљ да побољша углед Кенедијевих пред предстојећим изборима, али се испоставило да је Комисија била озбиљан проблем за мафију и на сведочење приморала највише мафијашке босове, па и самог Ђанкану. Упркос овоме, Ђанкана поново излази у сусрет Кенедијевима и обезбеђује подршку синдиката демократском кандидату на председничким изборима 1960, посебно у Илиноису где је Џону победа била неопходна. Поред овога, постоје оптужбе да је дошло и до малверзација са изборним кутијама и до двоструког гласања. Резултат свега је био да је Џон Кенеди положио заклетву као 35. председник САД.

Сада је сва пажња била усмерена на Кубу, где је ЦИА желела да свргне Кастра с власти и проценила да би најбољи начин за то био ангажовање мафије, која је имала богато искуство с убиствима. Договор је био, да ако мафија помогне, добија одрешене руке под новим режимом на Куби. Интерес је био обостран, јер је Ђанкана, услед национализације коју је спровео Кастро, изгубио велике количине новца и желео је освету. Кенеди је ову операцију одобрио. Иако је све било договорено, на крају се одустало, јер је ЦИА проценила да се до Кастра на овај начин не може доћи и као бољу опцију изабрала инвазију острва коју би спровели кубански емигранти. После дебакла у Заливу свиња, Кенеди је одлучио да је политичка цена превисока и одустао од даљих акција, што се Ђанкани и његовим колегама није допало. Други проблем био је у томе што је Боби Кенеди, сада министар правде, поново пожелео да уништи мафију и наредио ФБИ да прати сваки Ђанканин покрет.

Од тог тренутка, он је био одлучан да се освети Кенедију. Прво је пожелео да то уради, објављујући документа о криминалним активностима браће Кенеди, али га је од тога одвратила ЦИА. Други план је био да му уништи углед преко Мерилин Монро и постоје чак наводи да су њу 4. августа 1962. убили његови људи како би до јавности стигла њена наводна љубавна преписка са Џоном. Ово је спречила Бобијева наредба да њену смрт истражује ФБИ. Мафијаш је после тога почео јавно да прича свакоме ко би хтео да чује како ће се кад-тад осветити председнику. Због свега овога постоје озбиљне сумње да је Кенедијево убиство, уз благослов ЦИА, организовао управо Ђанкана.

Како год било, до данас је остало да иза смртоносних хитаца испаљених на Кенедија пре педесет година стоји само „усамљени лудак“ Ли Харви Освалд , а недоказано је да је завера била много комплекснија и укључивала и мафију, па и саму ЦИА. Непознато је и да ли је Кенеди стигао да пре смрти попуши оних 1.200 цигара које му је Селинџер набавио пре него што је осталим Американцима забранио да уживају у најчувенијем кубанском производу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Predstavili ste Kenedija kao psihicki labilnu osobu dvostrukih arsina u vezi sa kojom je sve bilo problematicno, nesto manje, a nesto vise. A meni se cini, pod uslovom da je u tekstu navedeno istina, da je njegov zivot bio samo transparentniji od zivota vecine drugih politicara, u protivnom, kao sto je slucaj sa vecinom drugih, neke tako osetljive detalje ne biste nikada ni doznali. Koji srpski predsednik se borio u ratu, kao Kenedi? Ono sto je iz teksta vidim jeste covek koji je uprkos velikim zdravstvenim problemima daleko dogurao, kako u patriotizmu, tako i u karijeri i porodicnom zivotu. Kenedi nije sedeo u fotelji u stabu, negde u pozadini, cesao zadnjicu i pio rakiju; on je bio u camcu na uzburkanom Pacifiku, rame uz rame sa obicnim covekom, redovom, svojim saborcem i bratom kome nikada nije rekao onu, medju Srbima toliko omiljenu :”Nisam ja s tobom ovce cuvao!”. Svojim saborcima, farmerima i sluzbenicima se ponosio. Nije bio ni kao jedan potonji americki predsednik iz redova njegove stranke, koji je svoju zadnjicu trljao po Evropi dok se ginulo u Vijetnamu. I koga bi se Kenedi, verujem postideo.
    Verujem da bi svet bio drugaciji i miroljubiviji da je Kenedi ostao ziv. Onaj ko nije delio ove moje zelje, nije delio ni uverenje da se na ljudski zivot ne sme olako drznuti. Posledice znamo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *