Почетна / Репортаже / Дотерало цара до дувара

Дотерало цара до дувара

БОГОВАЂА /Пред најездом азиланата Срби распродају куће/

Пише Невенка Стојчевић

На само 60 километара од Београда, када кренете  Ибарском магистралом, и изa путоказа за Боговађу скренете удесно, стижете у село у Шумадији у коме је више црних незваних „гостију“ него белих домаћина

Можете ли да замислите село у Шумадији у коме има више црних азиланата него белих домаћина? Наравно да не можете, али ако одете на само 60 километара од Београда Ибарском магистралом, чим изa путоказа за Боговађу скренете удесно, уверићете се да сте стигли баш у такво село. Јер, на путу ћете видети само групе црних људи који тумарају, ни сами не знајући куд, а домаћине тек назрети иза завеса док иза закључаних врата погледима прате кретање незваних гостију.

Усред бела дана, путем дугим неколико километара, не сретнете ама баш ниједног мештанина. Само групе људи тамне боје коже, углавном са капуљачама и најлон кесама са пазаром из локалних продавница.

 

Азил за црнце, затвор за српску децу Првог белог човека репортери „Печатови“ срећу у лику војника на стражи у огромном простору касарне, иза које наилазимо на пусту, закључану сеоску школу са столицама подигнутим на клупе. Одмах нам је јасно да је то последица протеста родитеља који деци не дозвољавају да долазе на наставу, па улазимо у манастирско двориште преко пута, где нам монахиња преноси кратку поруку мати игуманије да се сестринство поводом ситуације у Боговађи моли Богу.

Некадашње дечје одмаралиште Црвеног крста Србије, које се налази на другој страни главног пута недалеко од ових објеката, пролазимо рачунајући да нам за дана ваља најпре наћи саговорнике међу сељанима, а овде можемо да дођемо кад год, јер камп је, очигледно, препун „сведока“ наше приче.

Испред прве сеоске кафане видимо десетак азиланата, па одлучујемо да поразговарамо најпре са власником.

„Ко сте ви, и шта хоћете“, питала је млада жена иза шанка, објашњавајући, чим је видела фоторепортера, да новинари нису добродошли „јер пишу само лажи“.

Како нисмо још ни проговорили с којом смо намером дошли, јер ваљало је бити обазрив у ситуацији када су нас кроз кафанско двориште, ћутећи, посматрали црни невољници, а у унутрашњости кафане још на десетине њих.

„Шта намеравате с тим фотоапаратом, не смете овде никога да фотографишете, ви сте без дозволе ушли у мој приватни посед. Ми само помажемо овим људима, доносимо им одећу, хранимо их и дајемо им воду да се оперу“,  скоро вичући је говорила млада жена док је за шанком прала суђе, а ми покушавали да јој објаснимо да ништа нећемо учинити против њене воље.

Постаде нам јасно да ту „нису чиста посла“, па напустисмо кафану, одлучни да потражимо неког домаћина.

Трагајући за њим, стигосмо до следећег села, Доњег Лајковца. Успут смо прошли поред бројних кућа са таблама на којима пише „Продаје се“.

Застали смо пред једном лепо уређеном кућом из које је на наш позив изашла средовечна газдарица.

„Шта да вам кажем, ми смо прави очајници. Видели сте, сигурно, да ни живе душе наше нигде нема у по бела дана. Наша деца не иду у школу, наше куће и имања су потпуно незаштићена од упада и варварског уништавања ових дошљака. Немојте да мислите да смо ми расисти, нисмо, нама је тих људи жао, али не можемо да поднесемо то што их наша држава зарад захтева Европске уније прима иако за то не постоје услови, а они нама онда раде шта хоће, и ником ништа. Зађите само селом, питајте људе да вам покажу шта су им урадили од кућа, али немојте рећи да сам вас ја послала“, прича жена и додаје да је не питамо за име.

Кога се плашите, узвраћамо ми.

„Овде се сада свако свакога плаши. Има их неколико који профитирају од ове наше несреће, почев од „дивљих“ таксиста који свакога дана довозе нове и нове азиланте, до кафанџија и трговаца који на њима зарађују“, поручује наша саговорница и одлази у кућу.

Окрене се још једном и каже да одемо 200 метара иза ћошка да потражимо Милана Протића који је синоћ колима ударио двојицу насред коловоза.

„Да, ја сам Протић, каже младолик човек док нам прилази, опрезно нас посматрајући.

Само што смо рекли да смо новинари из Београда, он каже да је још у шоку од синоћње несреће, али онда причу наставља са олакшањем, као да му се посрећило што ће је преко нас бар неко чути.

[restrictedarea]

„Било је тек четири сата кад сам се са колегом колима враћао с посла. Али, рано се смркава, и шума је уз пут, a пала нека кишица и магла. Возио сам, срећом, 40 на сат, јер знам да ови што их ноћу довозе камионима и истоваре у шуми ходају посред коловоза. Онда су ми у сусрет наишла троја кола, једна иза других са упаљеним светлима, и ја сам само на тренутак угледао силуете на пола метра од кола због којих сам почео да кочим. Затим сам чуо туп ударац и видео двојицу на хауби. Један је главом ударио у једну страну шофершајбне, а други у другу страну. Кад сам изашао из кола, обојица су лежали на асфалту. Један је убрзо устао, а други је лежао док нису стигли хитна помоћ и полиција. Не могу да вам опишем тај ужас, и стрес који сам преживео. Ишао сам на алкотест, возио кола на ванредни преглед, и све је у реду, али то је узалуд. Покосио сам два човека, а не волим ни мачку да закачим! Полицајац каже да је кривица њихова, јер су ходали средином пута, али да не може да пише пријаве против њих јер немају никаква документа, а можда ће већ сутра и да оду одавде, па онда и нема сврхе“, прича Милан и каже да мора до Центра за азиланте, да пита шта је са оним ког је хитна одвезла у болницу.

Иако су му још синоћ рекли да ниједан од двојице азиланата није животно угрожен, Протић осећа велику нелагоду.

Милан одмах додаје да никога ни не интересује то што му се догодило претходне ноћи, а може и сваком другом да се догоди.

„Ја сам, ето, имао штету на колима, а можете ли да замислите како је људима којима су обили и потпуно уништили куће. Најпре поразбијају прозоре и врата да уђу, а кад уђу онда и намештај запале да би се огрејали“, каже узнемирени човек и одводи фоторепортера до најближе куће да овековечи шта је домаћину остало од онога што је стварао целога живота, након што су у њу упали азиланти у транзиту кроз Србију.

„Ево, нека слике сведоче уместо нас. Немамо ми ни трунке мржње према овим људима зато што су странци и црнци. Напротив, саосећамо са њиховом невољом и не можемо да верујемо да их остављају да заноће у шуми, на земљи, уз неку ватру, и гладни и жедни. Али исто тако не можемо да верујемо да они, кад већ уђу у неку кућу да у њој преспавају, све униште и на крају се још унереде где год стигну. И, зашто их, уопште, више довозе овде, када је некадашње дечје одмаралиште скроз  попуњено“, пита Протић.

Његова комшиница Сања Тодоровић је професорка српског језика у сеоској основној школи. Затекли смо је у кући, јер школа неће радити све док надлежни не примете да, очигледно, постоји озбиљан проблем због којег су родитељи одлучили да децу не пуштају на наставу.

„Неку децу до школе довози аутобус, али многа долазе и пешице. За разлику од профитера на овој заједничкој невољи, а то су таксисти, кафеџије и трговци, сељани су забринути, па као и око сваког важног проблема, овде постоји потпуна подељеност. Нема у народу никакве мржње према овим несрећним дошљацима. Нису они криви што су наше власти дозволиле да уђу у Србију, а немају где да их сместе, него их као стоку из камиона истоваре насред пута. А кад ми и деца ујутро кренемо у школу, они са сунђерима у рукама излазе из шуме, што значи да су тамо заноћили, гладни, уморни и промрзли. Да човека језа ухвати од саме помисли.“

Сања тврди да, са друге стране, ни мештанима није лако.

„Ја се, рецимо, не осећам лагодно кад идем сама, а увече нема шансе да изађем из куће. Да и не причам о томе да дете не бих нигде смела да пошаљем само. За азиланте има 170 места у дечјем одмаралишту и тамо имају све што им је потребно, и храну, и лекара, али около по шумама их има најмање 350. То се зна по ланч-пакетима, једином оброку који добију ти ван Центра за азиланте. Не знам ко им то обезбеђује, али то је све што добију, и они су, практично, препуштени сами себи и нама мештанима. Они се голи перу поред пута водом из неких кофа, док наши основци иду у школу, или врше нужду, а ми не знамо да ли су, можда, болесни, и од каквих све нама непознатих болести. Не устежу се ни да девојчицама у присуству мајки на српском језику говоре да су лепе. Од моје млађе колегинице су тражили и број телефона“, наводи професорка Сања.

Она, због деце, највише страхује од болести или, не дај Боже, неке епидемије.

„Неки дан сам са дететом од три године била у продавници, а њих четворица долазе. Не смета мени ни што су црни, ни што говоре другим језиком, смета ми што су можда болесни, а ми то не знамо. Био је у Боговађи скуп у суботу, али нико се из власти није одазвао. Значи, препустили су нам да се сами боримо са невољом која нас је снашла. Родитељи су онда забранили деци да иду у школу, јер то је једини начин да их неко чује и можда одлучи да нешто предузме. Замислите девојчицу од 15 година која иде сама у школу и наиђе на групу од десетак азиланата. Нека само свако помисли да је то његово дете, па ћу да га питам како се осећа“,  каже Сања.

Ипак, младу професорку која је из ратом захваћене Босне избегла у Србију највише боли што нико у држави не показује бригу за децу.

„Причају о белој куги, а на крају не обезбеђују услове да деца нормално иду у школу. Верујте, ова наша мала школа, која има свега 72 основца, уопште није безначајна. Међу њима има и те каквих талената, било је ту републичких првака из српског језика а прошле године смо имали дете које је било четврто на Републичком такмичењу из историје. Што је најгоре не видимо краја томе“, завршава причу Сања Тодоровић.

 

Европа им важнија од нас Мештани се, каже Милан, чуде да већ досад нико није настрадао, јер дошљаци су бројчано одавно надмашили локално становништво.

„Једини одговор власти је да имају обавезу према Европској унији, али нама није јасно зашто азиланте ЕУ не пошаље у Немачку, Енглеску, Италију и Француску, које су много богатије земље од наше, него само Србија мора да их прими, а она нема где него у шуму. Значи, доводе их овде да се директно конфронтирају са мештанима, јер нема куће у коју нису провалили ако виде да је и на тренутак напуштена. Они су живи људи, а хладно је, али зашто им не обезбеде где ће да их сместе пре него што их доведу“, пита Милан.

И одводи нас у комшилук, где се у дворишту пече ракија, а око котла окупљени мештани.

„Ето, синко, уништавају нас и финансијски, и морално, и на сваки други начин. А онда им ни то није доста, него нам у село доведу толике странце. Не дај Боже да се они побуне и организују, у селу нема ко да им пружи отпор. Ни пет способних људи овде не би могло да се нађе на њих 300. Страшно, бре“, вели чича Ранко Нешковић, и додаје да су Срби отерали и Турке, а не могу црнце.

Његов вршњак, Никола Тодоровић Ера додаје да непозвани гости уништавају све што им допадне руку.

„Упадају нам у куће, у баште, не само да поберу воће него поломе и гране. То не може никако да се реши него штапове да узмемо у руке и протерамо их одавде. Њима нити полиција сме нешто, нити мештани, а они нама све живо уништише. Најбоље да их отерамо пред општину, па нека они виде шта ће с њима. Од ових барикада, затварања магистрале, нема ништа. Они се сви посакривали, а онда поново изашли из шуме, само видиш како се одједном све зацрни. Ето погледајте ону кућу на брду, полупали сва врата на њој, и човек нема шта друго него да је прода. Кажу – није то кућа него викендица! Па нека је, и њу је власник тешком муком саградио, и она је приватна својина, а у Европи је  власништво законом заштићено. Другоме три пута разваљују кућу, ми поправимо, а они поново развале. Једном човеку су покупили све секире, не знамо шта намеравају с њима“, каже Никола.

Тринаестогодишњи дечак, Милош Јовановић, из комшилука, тихо додаје да не иде у школу јер се као и сва остала деца плаши и да су родитељи у договору са председницом МЗ Драганом Лончар спремни да 1. децембра блокирају Ибарску магистралу ако се неко озбиљно не позабави њиховим проблемом,  јер ови црнци девојчицама 5. и 6. разреда на српском језику добацују да су лепе.

Непосредно пред улазак у ограђени простор Центра, угледамо кућу пред којом је пре тога, како нам је потврдио Предраг Нешковић, обављен полицијски увиђај.

„Ја живим у Доњем Лајковцу, али сам дошао да обиђем кућу своје тетке Војке Павловић која живи у Београду. И наишао сам на обијену кућу. Црнци су скинули решетке, ушли у кућу да преспавају, полиција је дошла, али помоћи нема. То раде ови што немају где да спавају. Сутра морам да дођем са мајстором, ово сад покушавам неко привремено решење да нађем, тек да не дођу ноћас поново. Кревете све морам да избацим и запалим, ко зна какве болешћуре имају. Ово је четврти пут како су обили кућу, ево овде су и ватру заложили. Било их је 13 овде ноћас. Теткин син је начелник у полицији у Београду, али ни то ништа не помаже“, прича Предраг и наставља огромним чекићем да закива прозоре на кући.

У Центру азиланти начичкани посвуда к`о чичак. Чим су видели фоторепортера, почели су да заклањају лица, а чланови неких НВО одмах дају до знања да је снимање забрањено. И без позива, директор се одмах појавио, као да је вирио иза завесе и видео нас.

„Ја сам Стојан Сјеклоћа, али не могу с вама да разговарам јер се нисте најавили. Нисте тражили дозволу МУП-а Србије да дођете, да јесте, имали бисмо до поноћи о чему да зборимо“, каже језиком који несумњиво упућује на његово црногорско порекло.

Добру фору смислио овај, очигледно вешт тип и нема сумње, симпатичан. Ако су надлежни нешто добро смислили у овом кампу, то је вероватно да су њега овде довели“, помислих када сам видела како се обраћа избезумљеним несрећницима.

У суштини, и немамо шта да га питамо, све што нас је интересовало сазнали смо од мештана. Сјеклоћа, би, наравно, говорио само оно што му је наређено, па макар било и противно ономе што видимо својим очима. А видимо да ни сам не зна шта да уради, и како да нађе решење за оних 350 црних по шумама и спречи веома могуће варнице између домаћих и дођоша.

На повратку свраћамо у сеоску продавницу кафе пред којом стоје бројни азиланти. И унутра их има не зна се колико. Већина седи за бројним компјутерима и путем скајпа разговара са својима из далеких афричких земаља, по цени од 80 динара по сату.

„Не, нема никаквих инцидената, они не пију алкохол и овде се склањају од зиме. Али, у продавници обавезно морамо да отворимо четворе очи. И морам бити искрен, моје дете иде у школу у Лазаревцу, али да иде овде, добро бих морао да се замислим“, поручује газда продавнице и кафића.

На самом излазу из села, ту где се укључује на ауто-пут, стоје кола полицијске патроле. Једна једина која смо видели!

[/restrictedarea]