Да ли прослава, обележавање, или обнова ратне атмосфере Сарајевског атентата и Првог светског рата 1914 – 1918?

Први део

Пише Милорад Екмечић

Питања о стварним узроцима Првог светског рата ни после једног века нису разрешена. У сусрет стотој годишњици од избијања великог сукоба који је заувек променио свет, узавреле су расправе у окриљу науке и псеудонауке, а њихово посебно обележје је дубока политизација и идеолошки обојено тумачење чињеница. „Гледамо ли како се оно што се догодило пре једног века, поново покушава обновити“, и шта је истина о узроцима избијања катаклизме 1914. – питања су на која одговара наш водећи историчар, чије драгоцено промишљање објављујемо у овом и наредном броју „Печата“

Да ли данас нешто славимо, или у духу покушавамо да обновимо једну трагедију која нас је опет снашла? Нити славимо, нити обележавамо, него гледамо како се оно што се догодило пре једног века, поново покушава обновити. Двестогодишњица стварања Сједињених Држава Америке (1976) праћена је једним великим светским конгресом историчара у Сан Франциску. Два века од Француске револуције, 1989. већ је личило да свет више жали што се „сунце слободе“ у Француској родило у крви и огњу, па се председница британске владе тада сетила гвозденог бича којим је смањен број ондашњих Француза за неколико милиона, Британија је – онда као и увек – била оаза мира. Поново се издавао роман Чарлса Дикенса о две породице. Једна је живела у хармонији и миру на британском земљишту, а друга у Француској бројала како један по један члан бива убијан. Заборавило се, да је то што су Французи радили 1789 – 1799, Енглези радили у својој Пуританској револуцији средином XVII века (1642 – 1660). И они су усред Лондона одрубили главу своме краљу, као што су Французи урадили век и по после тога у средишту Париза. Данас се туристима не показује ни једно ни друго место, као тачке где се ковала људска историја. А у тим прославама смо и ми Срби најгоре прошли. Најпре је било замишљено да се одржи велелепна прослава Карађорђеве буне 1804, па се онда постидели, кад су нам из англосаксонског света поручили да се револуције не славе, него да корак по корак своје породице водимо у миру и хармонији ка прогресу.

А где смо данас, са тим прославама, или обележавањима, како се коме свиди? Ово је редак јубилеј око кога се хајке воде годину дана пре него треба. Данас обнављамо оно што се догодило пре једног века у Сарајеву, па у целом свету 1914. Као и онда, тако и данас Срби славе Гаврилов пуцање на хабзбуршког престолонаследника. Мој отац и мој деда су били кметови на поседу муслиманског бега, који је у време жетве свраћао у село да узме трећину прихода као своје. Моје је детињство било испуњено причама о томе. Ни данас ми није јасна сасвим реченица коју сам тада чуо: „Оприспи балијо и при јунету има уже!“ Досадило мојим Драгичевићима – Екмечићима да бег дође по своју трећину, па су звали: „Хасане, Хасане, дођи огладњели смо.“ Он се дрско окренуо и довикнуо им ону реченицу коју споменух – „Нисам ја Хасан, него Хаса-бег“. Ту би реч оприспити значила ословити, титулисати, иако је у речницима турцизама и другим не нађох. После Гавриловог пуцња дед ми је ухапшен као и сви одрасли мушкарци. Стрпани у стоваришта на железничким станицама, да једног по једног као таоце трпају у вагоне како који воз наиђе. Дубоко у души, деда се радовао што је Гаврило опалио да се никад више, нико не мора оприспити, пре него што му бег узме трећину годишње цркавице.

У цркви у Чапљини сам се крстио 1928. На вест о пуцању у Сарајеву, руља других двеју вера је цркву почела рушити, однели из ње све што се могло понети. Поново су је рушили и опухали из ње позлаћена крста, рипиде и чираке, а онда и по трећи пут 1992, кад се распала држава којој се мој деда 1914. почео да радује. Ко је тада плакао и данас плаче, ко је подизао палом престолонаследнику споменик у Сарајеву, подиже га и данас по други пут. Било је Срба који су грдно осуђивали атентат, па један у Сарајеву код матичара променио име јер је било исто као код једног од завереника. Нема вести да неки данас у Београду помишљају да то ураде. Стрпљења мало, биће их.

Не сећам се да ли је ико икад прогласио и Милоша Обилића атентатором, јер сваки витез у једнодневном боју сања да убије заповедника противничких страна. Нешто сам сумњичав да ће неки данас прогласити терористом и Пјера Безухова, из Толстојевог „Рата и мира“. Кад је Наполеон заузео Москву, он је позвао једног француског официра на ручак, да заобилазним путем сазна куда пролази његов цар, да га убије. Добричина каквог свет под небесима није видео би данас – ако знају за њега – био од неких осумњичен да је злонамерник из муслиманског подземља који сања како да сруши још покоји њујоршки небодер. Све сам нешто радознао да неће у мојој Чапљини сада поново неко однети позлаћене рипиде. Не верујем да би то некоме сметало, сем понеком Србину који у Чапљини још некако тавори.

Амерички историчар Земан, у књизи о Првом светском рату и атентату у Сарајеву 1914. цитира службено становиште дела хабзбуршких власти да треба потпуно забранити српску ћирилицу. Описао сам то шире у књизи „Стварање Југославије 1790 – 1918“ (II том, делови под насловима „Jungslawen, омладински покрет 1903 – 1914“ и друго „Страх од деце“). Шеф полиције у Сарајеву, пред атентат 1914, званично известио да у службеним круговима постоји страх од деце. Саслушаван дечак од десет година, што је у школској клупи видео лик цара на дописници свог школског друга, па врхом џепног ножића показао како би га по врату требало преклати. Новине писале да је саслушаван и дечак од 14 година, јер је „погрђивао цара“.

Ћирилицу укидали, јер је власт образлагала да је то знак Истока пред капијама западне цивилизације „коју ми данас (1914) бранимо“. Поново каменицама лупају табле по Хрватској, јер су неки од оних јадника из „Домовинског рата“ још тамо преостали да живе. Требало би упитати хрватске књижевнике, да ли се хрватски народ изнутра интегрише по неком другом лепилу, или је то само злонамерност према Србима која их као нацију држи на окупу. Да ли се тамо неко стиди што се домовинским ратом назива протеривање 300.000 српске браће, како пише у књизи Никице Барића „Српска побуна у Хрватској 1990 – 1995“ (2005). По попису 1991. у Хрватској их је било 581.663, уз 106.041 Југословена. Мора да их је протерано више, па опет бојовници лупају табле са ћирилицом, као што су 1914. радили у одбрану западне цивилизације коју они бране, од оних голаћа што су одмаглили од те цивилизације. Сви који су 1914. морали да оприспе, Гаврила су сматрали херојем.

А шта раде историчари данас, кад неки славе, неки обележавају Сарајевски атентат? Требало би при томе разликовати америчко јавно мњење од остатка света. Џон Греј, кога сматрају данас највећим живим британским филозофом, у „Сатанској литургији“, вели да данашњи либерали у Сједињеним Државама сматрају да нема историјске науке, него да постоји бољих и лошијих историја. У Америци је могуће да се духови мењају у оценама Сарајевског атентата. Али 1914. тамо је била већина са председником Вудроу Вилсоном који се питао шта Аустро-Угарска има да тражи у Босни и Херцеговини, а његов противник, око Републиканске странке и бивши председник Теодор Рузвелт, мислио је да је за рат 1914. крива Србија, јер је напала туђу земљу Босну и Херцеговину. Вилсона су прогласили педером, док се то није сматрало врлином, а Рузвелт влада духовима нације која улази у нови рат, пре него је прошли завршила.

Данас Америка више није подељена. Сви су на једној страни нових реакционара, какав је био Теодор Рузвелт. Он је (1915. и 1919.) тражио да се не ствара „Лига народа“, у којој би све нације биле једнаке, него „Лига победника“ у коју би спадале све западне земље, на челу са САД, Немачком на другом месту и тако редом по снази. Ниједан словенски народ у ту „Лигу победника“ не би могао крочити. Предвиђао је да та лига располаже са војском морнаричке пешадије за војне интервенције, против оних који дижу главу. Мислио је (1919.) да треба створити и један „Међународни трибунал“ за кажњавање окривљених.

[restrictedarea]

Са Вудроу Вилсоном је умрло далеко више него што је један демократски визионар. Кад су му саветовали да пошаље у Мексико америчку поморску пешадију да уведе демократију и заустави револуцију, одговорио је да се демократија не извози, него је сваки народ мора извојевати у деценијама дугим, крвавим борбама на улицама својих градова. Вилсон је страховао да ће рат у Америци подрезати коренове демократији. Тамо још полиција није сматрана обавезном националном институцијом, него је везана за поједине градоначелнике и државе. Најгоре од свега, рат обавезно мора у друштво увести унутрашње шпијунирање, доушништво, суседа и суседа.

Данас је Америка најмилитаризованије друштво на свету, одузела некадањи примат који су историчари приписивали Пруској и касније Немачкој. Горе од тога – Америка је постала и најполицијскија држава на свету. Кад сам први пут, на дуже, био у Америци (Принстон 1960 – 1961) студенти су ме задиркивали да долазим из земље где је народ заробљен. Тражили да им покажем „унутрашњи пасош“, личну карту коју смо морали да са собом носимо, а код њих тога није било. Данас у америчким личним картама постоји не само класични отисак прста, него и снимак дна ока. Стидео би се данас Стаљин што се задовољавао само отиском прста. Никад у свету слободна индивидуа није била подређена милитаризованој држави, као што је у данашњим САД. На исток иду истим путем као Немачка до 1914. Као у свим другим стварима – одевању, брзој храни, хомосексуализму, остали свет и у оценама 1914. следи Америку. Како друштво, тако се понаша и већина историчара. Због тога мислим да се они разликују у оценама Сарајевског атентата 1914. Тамо се најмање поштују тековине историјске науке и она најплићи траг уцртава у главама просечних интелектуалаца, а најмање историчара. Светска наука је одавно преломила штап на суђењу ко је крив за Сарајевски атентат и та ће се оцена у науци, а не политичком шкрабању, одржати и данас и у будућности. Версајски мировни уговор 1919. има тачку да је кривац за Светски рат била Немачка. До1962. су немачки историчари то порицали. Када је 1962. велики научник Фриц Фишер написао књигу о тежњама Немачке да постане светска сила и тако постала крива за рат 1914, ствар се почела да мења.

Направљена је научна систематизација разних теорија о кривици за Сарајевски атентат. Најбоља решења су у књигама Пјера Ренувена 1923. и 1928. У последњој, о непосредним почецима рата 1914, он је све теорије поделио у три групе:

Полицијска завера,

Мађарска завера,

Политички злочин.

У време када Пјер Ренувен објављује своје велико дело 1928. („The Immediate Origins of the War 28th June – 4th July 1914“) сматран је најбољим историчарем Првог светског рата. Без обзира на еволуцију истраживања у свим цивилизованим земљама света, резултати су до данас остали исти и у начелу се оцене и закључци нису битно изменили. Посебно су немачка и аустријска наука остајале упорно при убеђењу да одговорност за избијање рата и атентат, непосредно пре њега, сносе српска влада и савезничке земље Антанте, Русија, Француска и Велика Британија. Кад је 1962. Фриц Фишер објавио своје епохално дело о тежњама Немачке да постане светска сила, коначно је дошло до неког уједначавања свих истраживања да је Немачка одговорна за избијање Првог светског рата. Од 1892, Немачка има у виду економски успон Сједињених Држава, па развија стратегију о немачкој политици историјског одговора овом америчком изазову. Укратко је немачка стратегија била да у тесном савезу са Аустро-Угарском доминира Средњом Европом, па да на тај начин Европа, под немачким вођством, доминира целим светом. Тежња да постане „Хегемон хегемона“ је основна подлога и Првог и Другог светског рата. Књига Фрица Фишера је била изазов за целу светску науку, посебно немачку у којој се јавила школа истраживача који су и даље остајали при ранијим немачким убеђењима.

Сарајевски атентат на српски национални празник Видовдан 28. јуна 1914. био је повод рату, а не његов узрок. Од Аристотеловог времена за сваки догађај постоји исто правило, да је закономерност његове појаве у дубоким кореновима, а повод је случајан, као кад клица новог стабла избија из траве, па најпре наиђе на камен који смета и онда га заобиђе на повољније место.

Данас врло добро знадемо шта би био други повод Првом светском рату да Сарајевски атентат није успео. Он је и тако био смеса „система и случаја“, како је формулисао један атентатор на суђењу после погибије хабзбуршког престолонаследника. Намерно је изабран тренутак око поднева кад Срби иду у цркву на молитве поводом Косовске битке 1389. Енглески историчар Алан Џ. Тејлор, у књизи о борби за господство у Европи 1848 – 1918, вели да би се исто десило кад би енглески краљ одлучио да посети Даблин у Ирској на ирски национални празник Светог Патрика. Пре две године је британска краљица посетила први пут Даблин, након дугог времена кад то није рађено. Само неколико појединаца се врзмало око ње и ирског председника владе. Ускоро после тога је дошао амерички председник, кад је цели простор на којем је раније била енглеска краљица, запосело око милион људи.

Случај је био 1914. да су се престолонаследникова отворена кола погрешно упутила у једну уличицу на десној страни, па је шофер морао да их успорава, заустави и враћа назад. То је било довољно Гаврилу Принципу да успе у својој намери. Систем се састојао у чињеници да је раније била створена завера коју обично називају „Црном руком“. Формално су почеци њеног израњања на површину историје трајали од 1907, дефинитивно од 1912, али би се коренови морали пустити у дубљу прошлост. Све су балканске земље, од краја XIX века, почеле стварати официрске завере. Најпре је никла једна грчка, па затим турска „Уједињење и Прогрес“. У време убијања српског краљевског пара 1903, српска официрска завера је постојала, али је још историчари нису сасвим реконструисали. Извесно је да је у тој групи било официра који су касније ушли у „Црну руку“. Не помиње се име тадашњег мајора Димитријевића-Аписа. Хабзбуршка обавештајна служба је у танчине била упозната о овој завери за ликвидацију српског краљевског пара. Свако јутро су у Земуну добивали нове странице дневника српског министра спољних послова и председника владе. Знали су да се краљ пре спавања моли Богу пред иконицом коју је носио у џепу. Остаје питање, не само за ондашњу хабзбуршку владу – какву основу имају што нису обавестили српски краљевски пар шта се спрема. То је морално питање сваком историчару који о овоме пише.

Данас поуздано знадемо који би био други повод Првом светском рату, да Сарајевски атентат није успео. То је планирање побуне Албанаца на јесен 1914. Ја сам у своје време исписивао грађу у сарајевском Државном архиву о плановима економске мобилизације за могући Трећи балкански рат „на јесен ове године“. Откупљивана су, по Босни и Херцеговини, крда говеда и коња, одашиљана у далматинске луке, одакле су се касније лако могла пребацивати у албанске. Хабзбуршка држава је, иначе, била јако заинтересована за стварање европски оријентисане Албаније. То није било једноставно, јер је већина народа желела аутономну муслиманску Албанију у Турском царству, са арапском азбуком. Дубровник и Сарајево су били два средишта где се припремају све акције око овог усмеравања албанског националног покрета у западноевропском смислу. Прављени су нацрти албанске националне азбуке, а ја сам („Стварање Југославије 1790 – 1918“, 327, II) цитирао потврду коју је историчар Лудвиг (Лајош) Талоци платио једном бечком сликару за сликање заставе и грба Албанаца. Сви они који 28. новембра славе албански Дан заставе, требало би да знају да је то 25. новембра 1897. исплаћено 15 златних форинти. Одатле црни двоглави, хабзбуршки орао.

Погрешно је претпостављати да је Франц Фердинанд био заговорник идеја о реформи царства у демократском духу. Та се представа створила због употребе речи реформа, за подлогу конзервативног друштва у старом, непромењеном стању. У извесним областима, феудализам у монархији није био окончан. Тешко је узмицао у неким државним установама, као војска, спољна политика, друштвена елита која ствара закон друштвене хијерархије. Племићко звање је на првом месту. Одева се, барем у свим државним установама почев од царског двора, у ношње са старим шеширима са шумицом нојевог перја. Франц Фердинанд је хтео да реформише двојну федерацију са Мађарима, у тројну федерацију, у којој би се створила и трећа, словенска јединица. Тај „Тријализам“ никада није отишао даље од службених канцеларија и сеоских парохија. Постоји „Тријализам одозгор“ и „Тријализам одоздо“. Овај последњи представља покушаје да се преко сеоског свештенства развије нека народна подршка овој идеји. Она никад није напустила јаје у којем је зачета. То се делимично осетило у немирима 1903. године. Није могла кренути даље од почетка.

Један од разлога је и недостатак разумевања за понашање и политичку улогу самог престолонаследника. Он је био миљеник војног врха, цркве, чиновника у вишим и нижим установама. Чешки историчар Бедрих Левенштајн је, у посебној расправи, описао стање духова у делу царства које је почивало на немачком становништву. Средња класа немачке Аустрије има своју представу будућности. Постоји култ католичке, ауторитарне државе, која ће изиграти парламентарну демократију. Тражи се „јаки човек“ на видику, који ће водити државу. У основи је то тражење замене, неког сурогата модерног доба, некадањој апсолутистичкој монархији. Опште бирачко право, за кога историчари веле да је био један од циљева Франца Фердинанда, је било уведено 1907. у аустријском, а 1910. у угарском делу царства.

То није било демократско опште бирачко право, једнаких грађана. Уведен је куријални систем, какав је делимично у неким варијантама и раније примењиван. Доње класе, огромна већина народа, су имале право изласка на изборе, али у парламент шаљу пропорционално мањи део посланика него средње и горње класе. У угарском парламенту је уведен стари изборни систем, модификован новим демографским променама. Ту је 60 одсто бирачког тела у држави, у парламент слало само 7 одсто посланика. Говорило се да у Хрватској и Босни и Херцеговини још увек влада апсолутизам, без обзира на проглашење новог парламентарног механизма, са општим бирачким правом. У Хрватској је стварно имало само 3,5 одсто становништва право да буде заступљено у Сабору. Неки тај постотак још и смањују до 2 одсто. Израчунато је да је у Србији, након уставних промена 1903 – 1905, право гласа имало 21 одсто народа. Постоје и прорачуни, које је теже доказати, да је тај постотак био чак 70 одсто. Ни то није, у правом смислу речи, опште бирачко право, јер право гласа жена још нигде не постоји у Европи, иако борбе око њега почињу да понегде дају прве плодове. И без тога, Србија је уставним променама до 1905. постала језгро јужнословенског окупљања.

Онолико колико су трезвени кругови са радошћу захтевали увођење боље демократије у монархији, војни врхови су исто толико препаднути да се захтеви за парламентарном демократијом не би постепено заиста и увели. То је било у складу и са осталим европским светом. Шеф хабзбуршког генералштаба сања о употреби артиљерије за растеривање демократског парламента, ако би до њега случајно дошло. На првом месту је страх од развоја политичких прилика у јужнословенским покрајинама. Стање у свету и учинак руске револуције 1905. су ојачали споразумевање српских и хрватских политичких странака. Балкански ратови, одмах затим су иза 1913. створили атмосферу кључања. Споразумом српских и хрватских политичких странака у Ријечкој и Задарској резолуцији 1905, 1906. захтевана је сарадња свих политичких странака на уједињењу три хрватске покрајине у једну целину. Захваљујући вредном Ивану Балти није заборављена ни Осјечка резолуција 1905. („Зборник за историју Босне и Херцеговине САНУ“, 6, 2009). И у њој је захтевано уједињење Далмације са Хрватском и Славонијом и „равноправност и слобода српском народу“. Постојала је подршка неких утицајних мађарских кругова, а у свим резолуцијама је осуђивана „Чиста странка права“, са својим егзотичним ексклузивизмом према концепцијама југословенског приближавања. У свим тајним преговорима, пре објављивања ових резолуција, Босна и Хрерцеговина су играле једну од кључних улога. Полицијски доушници су извештавали да се споразумело да је ослобођење Босне и Херцеговине ствар српске националне политике, а уједињење хрватских покрајина Хрватске. Предвиђана је општа подршка овим приоритетима.

Посебно је Омладински покрет био стално у првом реду. „Млада Хрватска“ се зачиње након 1903, а названа је по једном омладинском листу. Издвојена од ње је и „Млада Далмација“. Оба покрета су, гласом већине припадника и духом онога што су по својим ђачким гласилима писали, надахнута идејама о јужнословенском ослобођењу, уз стварање државног савеза са Србијом. Главна девиза оба ова хрватска омладинска покрета је „Nulla redemptio sine sanguine“ – Нема ослобођења без проливања крви. „Млада Хрватска“, поред доминантне југословенске већине, има и своје „декаденте“, великохрватских националиста око новостворене „Чисте странке права“. Њих подржавају клерикалци из Католичке цркве, па још неистражена „Чиста католичка акција“, надбискупа Степинца из 1936. представља само симболику која потврђује чињеницу да је све што се дешавало у доба фашизма 1941 – 1945 било програмски нацртано у политичким групацијама које дају подлогу политичким пројектима престолонаследника Франца Фердинанда, пре 1914. Хрватским групацијама тога рода, након Анексије 1909. долази и главнина муслиманских странака Босне и Херцеговине. Султанов двор у Цариграду им је 1909. забранио да траже аутономију Босне и Херцеговине под султановим суверенитетом. Њихов главни непријатељ од 1909. су млади муслимански интелектуалци који заузимају челна места у „Младој Босни“.

Значајније су идеје „Чисте странке права“ од броја њиховог чланства. На састанку тројице представника те партије са надбискупом Штадлером, у Анексионој кризи (Иво Пилар, Исо Кршњави и Никола Мандић) црта се оквир будуће Велике Хрватске од реке Дрине до италијанске границе у Истри. Како на том простору, историја сама још није била створила свест о етничком хрватском идентитету, она се вештачки црта. Србе, Јевреје и Цигане би требало елиминисати из друштва, па затим приступити пресељавању католика из једне покрајине у другу. Надбискуп Штадлер ће касније поднети петицију хабзбуршком двору о Великој Хрватској, док је у току рата, након 1914. изгледало да још има времена. У Анексионој кризи 1908 – 1909, кад се голим оком са аустријске стране реке Дрине може видети како пред хотелима и кафанама (Љубовија) намештају столове, истурају црвену заставу револуције и почињу уписивање добровољаца у „Легије смрти“. Група око „Чисте странке права“ одговора идејом стварања хрватске „Црне легије“ као одговор на могући српски герилски рат у Босни. Формираће је тек у априлу 1941, пошто је црна чоја за униформе опљачкана из јеврејских трговина, а Јевреји уз обилату помоћ муслиманске руље, у три таласа одвођени на јаму у Западној Босни. Посао је завршен до новембра 1941. Усташке униформе су по моделу италијанских војних јединица за рат у Етиопији. Стога на капама, не постоји појас за покривање ушију, него један мали појас за заштиту од ветра.

Ликвидација становништва као политичка мера, није била изум тога доба. Постојало је то и раније, па одатле и неки преостаци старих обичаја. Из ранијег гоњења Јевреја из католичког друштва (можда и муслимана из Шпаније крајем XV века) наслеђена је девиза „Један део препустити железу, други фузији и трећи експулзији“. Трећину побити, децу до 14 година асимиловати и препустити одгоју у католичким породицама да забораве одакле су и ко су, а трећи депортовати.

У другим деловима царства, главни друштвени и политички ослонац Франца Фердинанда је странка бечког градоначелника Карла Луегера. Његова „Хришћанска социјалистичка партија“ је била корен из којег је настао будући нацизам у Аустрији. У „Mein Kampfu“ Хитлер описује како је, са својом породицом био учлањен у ту антисемитску странку. Данашњи Светски конгрес Јевреја захтева да се поруши велелепни споменик Карлу Луегеру на бечком Рингу јер је Хитлер од тог политичког окупљања учио прве лекције антисемитизма. Престолонаследник Франц Фердинанд је Луегера слао у Сарајево, ради придобијања вођства босанских муслиманских партија. Сачуване су фотографије направљене пред сарајевском градском већницом. Из Луегеровог антисемитског „Хришћанског социјализма“ родио се аустријски фашизам. Од 1934. до 1938. је Аустрију претворио у хришћанску „Сталешку државу“, док је Хитлер Аншлусом 1938. није укинуо. Странка је имала сарадника у „Хришћанским социјалисти ма“ у југословенској и предјугословенској Словенији. Њено лево крило је сарађивало са комунистима у револуцији 1941. У позадини свега је била идеологија католичке цркве, па није чудо да је сам папа Пије X, у Јулској кризи 1914, саветовао да Аустро-Угарска окупира Србију и тако се ослободи корозивног утицаја на Јужне Словене у Босни, Херцеговини, Хрватској и Далмацији.

Могло би се рећи да Франц Фердинанд ни близу није имао неку подршку у народу, како би неки историчари некада и данас хтели. Обичан човек је према атентату на њега 1914. мислио као добри војак Швејк у Хашековом роману. На вест да је погинуо Фердинанд, добри војак је најпре мислио је ли то онај Фердинанд, брицо који је уместо ракије попио лосион за косу. Кад су му објаснили ствари, он се распилавио причом какав би револвер за такву прилику требало употребити и како би то он урадио. Закључак би био да је оно што је Франц Фердинанд настојао да историјски оствари, касније називано протофашизмом. Касније фашизам је баштинио идеје о потреби одстрањења непожељних вера и народа у Средњој Европи. У „На Дрини ћуприја“ Иво Андрић је оставио историјски вредан опис генерације „Младе Босне“.

Време пред избијање рата 1914. је доба кад духовима влада Ничеова филозофија о доласку епохе „змајеубица“ који ће створити нови свет храбрости. Треба као стари Римљани у Помпејима „живети под вулканима“. Полиција и судски иследници су, након атентата у Сарајеву 1914. покушали да реконструишу оно што се назива идеологијом тог покрета. Као Иво Андрић позније, сви су запажали да постоји друштвени феномен Омладине. Полиција је чак, за потребе политичара, сачинила и дефиницију шта је то Омладина пред 1914. То је покрет младих људи, средњих класа, који се интересују за политичка збивања и желе да учествују у њима. „Млада Босна“ је подстицај за име добила од сличне дружине у Хрватској и Далмацији, а први пут се у јавности јавља 1907. После атентата, полиција преврће све хартије из којих би реконструисала идеологију покрета. Узимани су писмени задаци са матурских испита, преписивани и тако, као историјски докуменат, сачувани у полицијским архивима. Иза писменог задатка младог Младена Стојановића стоји младић који је, сасвим вероватно, прочитао за једну годину више књига на српском и немачком језику него што су радили каснији професори универзитета.

У таквој клими се родила идеја и она је остварена да се убије престолонаследник Франц Фердинанд. Само у раздобљу од четири године, од 1910. до 1914. постојала су четири покушаја да се он убије од јужнословенских омладинаца. Најпре је 1910. онемогућен да дође у Сарајево. Након што Босна и Херцеговина добива устав, парламент и оно што се назива покрајинским државностима, одређена је делегација за Сарајево под вођством Франца Фердинанда, да представља царски двор на свечаностима. Српски посланик из Беча је известио Министарство иностраних дела да је забрањено да Франц Фердинанд предводи делегацију, јер је узбуна у Мађарској била тако жестока, да се изричито говорило да је његов живот у питању.

А онда је, у распеваној атмосфери након српских победа у Балканским ратовима, група „Млада Далмација“, блиска сарадница „Младе Хрватске“, покушала да га убије у Дрнишу, јер је било објављено да ће тада проћи за Шибеник. Слободан Кљакић је о томе објавио кратку студију („Политика“, Београд, 6. јула 2004). Позива се на још необјављени извор који се чува у оставштини Вицка Крстуловића. Млади песници Владимир Черина и Тин Ујевић су направили у Дрнишу, на мосту где се улази у град, заседу. Наведена је само година 1913. Уколико први покушај на мосту не би успео, предвиђена су још три, до самог пријема у Градском већу. У тренутку, кад су се завереници врзмали у Дрнишу, у граду се нашао и већ тада признати светски уметник Иван Мештровић. Његово родно село је у близини. Кад је чуо шта његови пријатељи спремају, Мештровић се склонио у Сплит. Док Кљакић још није био довршио ову, кратку, али врло драгоцену студију, Мештровић је био жив. Имао је атеље на једном католичком универзитету у Сједињеним Државама. Преко његовог сина су му се обратили писмом и од њега добили позитиван одговор да се завера заиста била створила и да је он због ње отишао у Сплит. У политичком погледу, Мештровић је био истомишљеник младих песника, али је желео да херојску крв препознају само на скулптурама епских јунака, који „носе десну у лијевој руци“.

Са овом Дрнишком, најуже је везана и лична завера 1913. ђака трећег разреда учитељске школе у Шибенику Луја Аљиновића. Нема података да је са њим била нека већа група. Полиција га је ухапсила, али га је уценила да неће бити изведен пред суд ако добровољно отпутује у Латинску Америку. Умро је у Аргентини 1965.

Четири покушаја атентата на престолонаследника за четири године, од којих је само последњи успео, упућују на закључак да нису случајни. Очигледно је престолонаследник био личност, коме је царски мундир сувладара („Mitregent“) како је званично био проглашен, био замена за непопуларност у друштву. Сем подршке у клерикализованим редовима Аустрије и делом Словеније, већина је окретала главу од њега. Кажу да је био одвећ осоран, дрзак и нетолерантан према људима који су дубље мислили. Од Анексионе кризе 1908 – 1909, свет страхује да је то било последње опробавање снага пред велики рат који долази. У време када поверење света о Аустро-Угарској као урачунљивој светској сили опада, боље би одговарао један хладнокрвнији, политичким маневрима склон државник, а не подофицир који прети силом. Испољавао је аверзију према јужнословенском свету, па чак и рекао да би их свију – православне, католике и муслимане – требало потопити у воду и пустити католике да испливају. Очигледно је плагирао свог идеолога Карла Луегера да би све Јевреје требало оставити под водом, дуже од пет минута.

Светски ратови нису догађаји који би се рађали, или окончавали, малим поводима који се виде на површини и које је лако изложити греху са вести да се прогласе узроцима тако великих универзалних ломова. Светски рат 1914 – 1918 не би био светски да је зависио од тога који је недовршени јужнословенски песник први потегао ороз. За светски рат су морали постојати и светски разлози. Време пред 1914. оптерећено је општим расположењима да би велики ратни обрачун донео више користи сваком европском друштву, него штете. Живело се у убеђењу да је рат медицинско средство за одстрањење смрадова опште трулежи. Данас постоји велика литература о томе, о општој заблуди да рат неће бити дуг, да ће разорити стара ткања која се пред очима свију распадају.

Жеља за ратом је ткиво које треба урачунати у општи збир узрока Првог светског рата. Нико није зебао да ће бити прва и најгора жртва, него да ће он добити. У интелектуалном свету Хабзбуршке монархије доминира покрет спасавања Запада („Abendlandsrette Bewegung“), који полази од тога да је социјализам такво спасоносно средство. Далеко је време да се међу јужнословенским, а најмање српским, ђацима траже такви истомишљеници. Најближи општем просеку је млади Мирослав Крлежа. Он је касније био јако сличан бечким „Левим људима с десна“ („Linke Leute von Rechts“). У трагању за идеологијом покрета омладине у Хрватској, Далмацији и Босни, неке Крлежине приповетке изгледају као прави извор. Несношљиви утег клерикализма у Хрватској описао је у новели „Млада миса Алојза Тичека“. Два људска бића су уништена, јер се несуђени младожења морао заредити у непожељну животну судбину свештеника. Кад чују звона са катедрале, куварице у предграђу се крсте и распознају које је које звоно и шта поручује. Његова приповетка „Велики мештар свих хуља“ отишла је даље и у капитализму видела оно, што је Крлежа назвао „То проклето црно нешто“. Хрватски капиталиста шаље мртвачке сандуке по целом свету. Били су на цени због славонске храстовине од које су направљени. Слаба страна свих тих левих људи с десна је што су мислили да такав колосални преображај са квасцем социјализма треба да почне од њиховог народа, без обзира колико је био далеко од одлучујућих средина. Ни Крлежа није своја дела објављивао у ово време припрема убиства у Сарајеву 1914, али су ипак била сок из плодова омладинског кретања пред рат те године. У познијим годинама је био искључиво на становишту да га треба сматрати покретом омладине од 1903, даље, и да је била ствар неразумевања да га нису прихватили у српске добровољце у Балканским ратовима.

Ова прича се наводи на овом месту само што је епизода у општем стању интелектуалних скупина и целе омладине пред рат 1914. Данас не изгледа уверљиво да је у Хрватској већина омладине жудела за обрачуном са хабзбуршком државом, давала жртве за уједињење са Србима у југословенској држави. Данас, када се сви хвалишу херојством што су, уз обилату помоћ савеза Ватикана и Сједињених Држава, етнички очистили своју земљу, тешко је наћи појединца који ће признати да је комунизам и југословенска заједница било време, по свему боље од данашњег осећања да су само католички клерикалци задовољни постигнутим. Страх влада нама да се коренови ове трагедије могу лако понављати. Демократија уведена из Америке се свима огадила. Свакоме звучи чудно да су пред 1914. омладинци чекали тренутак да положе живот против тирана. Убиство, као историјска врлина, није измишљена од историчара. Да није имало чврсте основе у ондашњим друштвима, историчари не би ни знали за њу. Чак и у Француској, чија је демократија прижељкивана на Балкану као дар са небеса, убили су вођу социјалиста Жана Жореса, јер се противио рату. У Сарајеву је муслиманска улична руља викала: „Живео рат“. Проблем је у томе што су сви веровали да су неваљалци у табору њихових противника.

[/restrictedarea]