Чији је „Партизанов“ стадион?

Пише Никола Врзић

Због чега држава хоће „Партизану“ да отме имовину коју му је сама поклонила?

Тек што нас је држава успешно ослободила војске која нас је бранила од окупације, кад, то што је преостало (и од војске и од државе) одлучило је да узме назад оно што, оноликој држави и оноликој војсци, није било потребно јер одбрани земље није ни служило. Али ни држава ни војска више не служе одбрани наше државе…

Реч је о стадиону „Партизана“ и осталим „Партизановим“ објектима, и недавној (2. септембра 2013.) у име народа донетој одлуци Вишег суда у Београду да се „брише право коришћења, управљања и располагања туженог ЈСД ‚Партизан‘ из Београда“ над стадионом „Партизана“, објектима на Ади Циганлији и Калемегдану, те да се „(из)врши укњижба на ранијег носиоца права коришћења, управљања и располагања – државу СРЈ сада Р. Србију -Министарство одбране“. Краће и једноставније речено, држава је, одлуком судије Весне Џелетовић-Цуцић, одлучила да „Партизану“ одузме безмало све што „Партизан“ има од непокретне имовине, укључујући и оно највредније, стадион.

 

ЧЛАН 34 Пре свега, једна важна напомена. Ово није прича о навијачким страстима и пристрасности – аутор овог текста је, уосталом, читавог свог живота навијао против „Партизана“ – већ о (не)поштовању закона и правном насиљу државе.

Како је дошло до тога?

Све почиње изградњом стадиона, који је званично отворен 9. октобра 1949. године и од првог дана био намењен „Партизану“. Као и све друго у оно време у којем смо имали државу, држава је била та која га је изградила, и његов власник је, отуда и сасвим логично, и била држава, то јест, њена војска односно Савезни секретаријат за народну одбрану (ССНО), који је у земљишним књигама и био уписан као власник права коришћења, управљања и располагања. И тако је било све до пред крај осамдесетих година прошлог века.

[restrictedarea]

Деценију раније, крајем седамдесетих, војска и ССНО престају да финансирају одржавање објеката које користи тадашње Југословенско спортско друштво „Партизан“. Од тада и почиње да се тражи решење за стадион (и остале објекте који су били у власништву ССНО-а) будући да су анализе тада вршене у савезном секретаријату показале да новца за одржавање дефинитивно нема. 1989. године ССНО доноси коначну одлуку да се ратосиља ове имовине која му није потребна али га зато пуно кошта.

И најпре се власништво над стадионом и осталим непокретностима нуди Граду Београду. Скупштина Београда ову понуду одбија.

ССНО после тога стадион, тениске терене, објекат веслачког клуба „Партизан“ на Ади Циганлији, кошаркашке и одбојкашке терене на Калемегдану, нуди ономе ко их и користи – Југословенском спортском друштву „Партизан“. Тражи ССНО да ЈСД „Партизан“ сазове своју Скупштину и изјасни се о понуди, прихвата ли је или не. Скупштина (наравно) прихвата. Извршни савет Скупштине Града Београда, на седници одржаној 18. октобра 1989, доноси закључак којим „подржава и оцењује као оправдану иницијативу да се изврши пренос права располагања (…) без накнаде, непосредно са државе СФРЈ – Савезни секретаријат за народну одбрану на ЈСД ‘Партизан’ у Београду“.

Два месеца касније, 29. децембра 1989, ССНО – на чијем је челу тада био генерал Вељко Кадијевић – доноси одлуку о преносу имовине на ЈСД „Партизан“. Уговор „о преносу права коришћења на непокретностима у друштвеној својини – без накнаде“ закључује се 28. марта 1990. Потписују га Марија Тодоровић, као председник ЈСД „Партизан“, и, „за државу СФРЈ – ССНО“ по решењу бр. 56-9/89, генерал-пуковник Јосип Грегорић, помоћник савезног секретара за народну одбрану.

Правна основа за склапање оваквог уговора, иначе, налазила се у члану 34 тадашњег Закона о средствима и финансирању ЈНА. Он је прописивао да се имовина ЈНА може без накнаде пренети на другу друштвену организацију – као што је ЈСД „Партизан“ – ако је то од посебног интереса за општенародну одбрану, а тај интерес својим решењем утврђује савезни секретар за народну одбрану. Како је истом секретару овај закон (чланом 60) налагао да се стара за „закониту, наменску и економичну употребу и располагање средствима ЈНА“, а на стадион и остале објекте су само трошили паре (много су већи били расходи од прихода од закупнине коју је „Партизан“ плаћао) одлучио је да је интерес за општенародну одбрану да се паре не траће улудо. И тада је била нека криза.

О уговору се, коначно, позитивно изјашњава и Војно правобранилаштво. Годину дана после његовог потписивања истиче и законски рок за жалбу, предвиђен оним законом о ЈНА за случај кршења услова из споменутог члана 34. Нико се не жали, читава ствар постаје правоснажна и ЈСД „Партизан“ се 26. новембра 1991, сходно члану 8 потписаног уговора, књижи као нови власник. Ни укњижбу нико не оспорава, и она постаје правоснажна. Читава ствар је завршена.

Споменимо, узгред, и један детаљ који показује да тадашња војска и ССНО нису поступили непромишљено када су „Партизану“ поклањали своју имовину. Нису му, наиме, поклонили све што је „Партизан“ користио, већ су пажљиво процењивали шта им је од те имовине корисно а шта не. Тако је у власништву војске и ССНО-а остала куглана у Ђушиној улици број 5, будући да је урбанистичким плановима на том месту била планирана изградња стамбене зграде. Војска је то намеравала да искористи за стамбено збрињавање својих припадника, те стога „Партизан“ куглану и није добио у пакету са свиме осталим.

ЗАПЛЕТ И ПОСЛЕДИЦЕ  Заплет у овој завршеној причи започиње 1997. године. Иако су сви законски рокови одавно били истекли, Министарство одбране подноси тужбу, захтевајући да се уговор из 1990. прогласи ништавним. Тужбу потом повлаче, па је поново подносе, па је опет повлаче. И опет је (трећи пут) подносе 2006. године, да би Виши суд првостепену пресуду, у корист тужиоца, донео овог септембра.

Како је оваква пресуда образложена, тешко је објаснити, поготово што и сама судија каже да је први услов (пренос власништва друштвеној организацији) из оног члана 34 био испуњен, а тврди да други услов (позитивно решење секретара за народну одбрану) „није испуњен“ иако – пазите сад ово – споменутим решењем Вељка Кадијевића „је(сте) формално испуњен услов којим је предвиђено да посебан интерес утврђује савезни секретар, али суштински (!?) предметни уговор није склопљен у складу са наведеном одредбом, јер је за пренос без накнаде предвиђено постојање посебног интереса за општенародну одбрану, а да чињеница да је ССНО имала веће расходе него приходе…, као и навод да предметни објекти делимично задовољавају, или не задовољавају потребе ССНО, не представљају разлоге (и опет наш коментар:!?) због којих је био посебан интерес за општенародну одбрану да ове непокретности пренесе без накнаде на туженог као друштвену организацију.“

Душко Јовановић, члан Управног одбора СД „Партизан“, у разговору за „Печат“ упозорава да је због текућег судског спора и произведене несигурности око власништва над „Партизановим“ стадионом, „Партизан“ већ претрпео велику штету. Спор је наиме одбио потенцијалне стране инвеститоре, те се због тога и одустало од реконструкције стадиона која је – како се процењивало те, 2006. године – требало да вреди између 300 и 350 милиона евра. Притом, напомиње, инвеститорима је, у замену за њихову инвестицију, нуђено власништво над објектима који би били изграђени око новог „Партизановог“ стадиона, а не сувласништво над клубом у некој будућој приватизацији. „Уосталом“, наглашава наш саговорник, „и када коначно дође до приватизације, и ‘Партизан’ би са модерним стадионом и пратећим објектима имао далеко већу вредност него што је има сада, те би самим тим од његове приватизације и држава имала далеко већу корист јер би продајом вредније имовине добила много више новца.“

Овако, упозорава Јовановић, уколико би првостепена судска пресуда опстала, на државу (која иначе пропагира строгу штедњу) пало би одржавање спортских објеката, при чему се годишње, само за текуће одржавање стадиона, одваја око 700 хиљада евра. Од „Партизана“ би остало само име, али не и имовина, и велико је питање колико би то име у приватизацији коштало у односу на оно колико је могло да кошта; а питање је и шта са оних 17 милиона евра које је, како процењују у „Партизану“, од 1990. до данас уложено у стадион.

Јовановић је, ипак, уверен да првостепена одлука Вишег суда, на Апелационом неће опстати. „Жалба је поднета. Али, ако буде неопходно, у заштити својих права ићи ћемо и ван Србије,“ обећава.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Autor odmah daje ogovor (sebi i citaocima) napisavsi-“pravo korisceja,
    upravljanja i raspolaganja”.
    Nijedno od ovih (navedenih) prava, nije pravo vlasnistva.
    Takodje, nijedno (drzavno) preduzece, dobivsi etiketu “drustveno”,
    nije dobilo vlasnistvo,vec samo ono,sto je dobio i FK “Partzan”.
    Feudi (ukljucujuci i kmetove) su bili vlasnistvo vladara, koji je davao i
    oduzimao prava, kao (stadioni klubovima) drzava “Partizanu”, a feudalci
    mogli, a, i imali su, upravnike svojih imanja.
    Iako su drzavna preduzeca (lazno zvana, drustvena) bila pravni subjekti
    (“lica”, od anglosaksonskog-“person”), nisu imali pravo prodaje preduzeca,
    jer nisu bila (punopravni) vlasnici.
    Iako pretpostavljamo, da se kapitalizam, zasniva na privatnom vlasnistvu,
    vec samo postojanje institucije exproprijacije, jasno govori o ogranicenom
    vlasnistvu.
    Savremene monarhije, u manjoj i vecoj meri, imaju svoje vlasnistvo-zemljiste
    i objekte (ali ograniceno, jer, kao deo teritorije, ne mogu prodati van drzave)
    dok je privatno vlasnistvo, takodje ograniceno.
    Srbija, danas, nastavlja sa “baratanjem” opstih pojmova, pa smo “dobili”,
    posle “drustvenog”, “javno” (opet, iz anglosaksonskog “public”, sa bitno
    drukcijim znacenjem u imovinsko-pravnoj sferi).
    Takodje, olako baratamo pojmom “privatno”, svodeci ga, bez ikakve
    definicije, na “licno”.
    Posto je taj haos, nedorecenost i “mrska istorija” odgovarao, pre svih
    (ako ne samo njima), novo-komponovanima, to se je u nasoj svesti ili
    cudjenje ili haos (kad nije- “ma, tako mora biti!”)
    U “kapitalizam”-ekonomski (a ne, ideoloski) sistem, uskocili smo, kao u
    pogresno vozilo, koje ide, nama, u nepoznatom pravcu.
    Zbog toga, verujemo da je kafana prostorija sa inventarom.
    Tako smo tretirali poslovne sisteme (koji svako razvija decenijama), a da
    bi se docepali neke vrednosti, unistili smo gore nego ono
    -“klali vola, za kilo mesa”.
    Tako, drzava je vlasnik i zemlje i objekta-stadiona FK “Partizan”,
    sto ni autor (verovatno plediarjuci, nesto drugo) nije opovrgao.
    Srboljub Savic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *