Бугарска борба за Македонију

Пише Зоран Милошевић

Разочарани Европском унијом у којој су постали губитници,  Бугари сада тргују оним што им је преостало – геополитичким положајем

Данашња званична бугарска спољна политика и идеологија стоји на позицији стварања јединствене бугарске државе (што у пракси значи тежњу ка припајању БЈР Македоније). Спољња и унутрашња политика опредељена је, пише Е. Казаков у чланку „Спољна политика Бугарске“ који је објавио руски портал real-kremlin.ru, кључним положајем на Великом волжском путу и границом са исламом који има велики утицај на унутрашње прилике у овој држави. Бугарски политичари су вешто, после распада СССР-а, избегли распад земље и формирали идеологију спољне политике, при чему су се ослањали на САД и Европску унију. Но, ти „ослонци“ нису довели до остварења зацртаног циља, „уједињења“ са БЈР Македонијом. Зато, сматра Казаков, у Софији размишљају о геополитичкој преоријентацији – на Русију! Услов Софије је, како наводи портал stoletie.ru, да Москва стане иза пројекта „припајања БЈР Македоније Бугарској“.

 

ДВЕ ПРЕСТОНИЦЕ ЈЕДНЕ ДРЖАВЕ Чињеница је да Република Бугарска, као и БЈР Македонија, до дана данашњег не могу да пронађу стазу којом би прошле до Брисела и Европске уније, што даје Русији шансу да поврати утицај у Софији и Скопљу, „престоницама две бугарске државе“, наводи пробугарски Македонац Георгиј Коларов. Шанса се састоји у томе да Москва подржи бугарске националистичке и патриотске снаге у обе државе, заправо да заузме позицију „коју су увек заузимали историчари и слависти, разматрајући на свим научним конференцијама у Руској Федерацији македонску историју као део бугарске историје, а македонски језик као дијалекат бугарског“. Наредни месеци даће одговор на питање о геополитичкој оријентацији обе „бугарске“ државе, а он ће бити усмерен различитим тенеденцијама у Европској унији и Русији, наводи Коларов.

Питање повратка некадашњег утицаја Москве у Софији и Скопљу, у историјском и савременом смислу, отворио је споменути Георгиј Коларов чланком у утицајном руском недељнику „Завтра“ од 29. октобра 2013. године који су пренели многи руски, белоруски и украјински портали и који је изазвао велику пажњу тамошње јавности. Но, то није најважнији разлог. Важнији је став аутора који отворено заступа пробугарске ставове у вези са Македонијом, што отвара многа питања, посебно: шта ће евроазисјке интеграције донети Балкану и ко ће цртати, односно ко ће бити главни „суфлер“ Русима у цртању нових мапа држава на Балкану? При томе, посебно се уочава неразумна српска индиферентност према овом питању, а очигледно је време да се наша наука и политика укључе у дефинисање својих интереса у случају операционализације руске геополитике на Балкану. На томе већ раде Бугари, док српски политичари потпуно занемарују евроазијске интеграције заслепљени евроатлантским интеграцијама. Може се, дакле, десити да Бугари буду бржи и убедљивији и надиграју српске политичаре. Но, пођимо редом.

 

„ОКУПАЦИЈА” И „РОПСТВО” Георгиј Коларов у поменутом чланку полази од исправне тезе да је Русија имала кључну улогу у ослобађању балканских Словена од Турака, али да ондашњи политичари нису имали мудрости за задрже утицај међу православнима Балкана. Узрок је и незадовољство новонасталих балканских држава додељеним територијама. За Коларова, Санстефански мир од 3. марта 1878. године „донео је правду Бугарима јер је довео до тога да сви Бугари живе у једној држави“. Но, против овакве Бугарске иступила је Велика Британија и Аустро-Угарска, те је дошло до ревизије Санстефанског уговора. Према тумачењима бугарских историчара, бугарски етнички простор је подељен на пет делова: два мала дела (Северна Добруџа и Западна Крајина припала је Румунији, односно Србији). Северни део Бугарске (између Дунава и планине Балкан фактички је добио аутономију – Независна кнежевина Бугарска). Територија између планине Балкан и Рило ограђена Родопским масивом такође је стекла административну аутономију и названа је Источна Румелија. У њој Турци ниси имали право да држе војску и полицију, нити су имали право на властиту спољну политику. Јужне и југозападне територије – Тракија и Македонија остале су у саставу Турске. Тамо су локални Бугари стеклу само културну аутономију. Овај догађај је за бугарског историчара Костадина Костадинова био кључни моменат због којег је Русија изгубила Бугарску, што је довело до тога да Бугари ратују у Првом светском рату на страни Аустро-Угарске и Немачке, односно против Срба и Руса.

[restrictedarea]

У Тракији и Македонији је у августу 1903. године почео устанак  на чијем челу је стајала организација ВМОРО (Унутрашња македонско–одринска револуционарна организација). Устанак је у почетку био успешан, али је потом био разбијен од Турака и  део устаника се повукао у планине. Устаницима су командовали бугарски професионални официри.

Тако је било све до 1912. године када је створен Балкански савез Бугарске, Грчке, Србије и Црне Горе под покровитељством руског цара Николаја II. „Резултат је“, констатује Коларов, „био турски пораз, док су Грчка, Србија и Црна Гора окупирале Западну Тракију и Македонију“.  „Тако су етничке бугарске територије биле окупиране од Грка и Срба“. Арбитар, Николај II није имао „политичке воље да исправи ‘неправду’.“ После тога „Бугари су напали Грке и Србе на етничкој бугарској територији“, што су искористиле Турска и Румунија, па је прва узела Источну Тракију, а Румунија окупирала северну Бугарску. Бугарска војска је капитулирала и на преговорима Букерешт је дао Бугарској мали део територије у Македонији, област Тракије, а Румунији је предата Јужна Добруџа. „Ова подршка Русије православним суседима Бугарске и ‘окупација’ бугарских земаља довела је до тога да је Бугарско царство ушло у Први светски рат на страни Централних сила“, констатује Коларов.

После тога „Македонија, Западна и Источна Тракија доспеле су у ‚ропство‘ разних држава: Југославије, Грчке и Турске, а ВМОРО се распала“. Бугари су после тога створили ВМРО – Унутрашњу македонску револуционарну организацију, коју је водио Тодор Александров. Александров је погинуо 1925. године, тачније, на њега је извршен атентат по налогу Коминтерне, која је створила „план вештачке македонске нације“. Његов наследник, Иван Михајлов (био је комшија Александрову, из предграђа Ново Село градића Штипа, а њихове комшије били су баба и деда аутора чланка у руском недељнику „Завтра“, Георгију Коларову) водио је екстремну политику и често је  противницима без суда изрицао смртне пресуде, па је тако наредио (Мари Буневој) и убиство српског политичара Велимира Прелића из Скопља због спровођења српске политике у Македонији, што је ова и учинила 11. јануара 1928. године. Такође, у савезу са хрватским усташама и мађарским фашистима, припремили су и извели атентат на југословенског краља Александра Карађорђевића у француској луци Марсељу 9. октобра 1934. године. Убиство је извео најбољи стрелац у ВМРО, Владо Черноземски. Данас историчари знају да је координацију убиства краља Александра водио немачки Абвер, што свему даје нацистички предзнак. Неки историчари, опет, сматрају да је убиство краља било само маска за убиство француског политичара Луја Бартуа, а да притом Француска не објави рат Немачкој. ВМРО је у Другом светском рату стала на страну фашиста, тј. Хитлера и Мусолинија, што је довело до масовног уништавања Срба од стране припадника ове организације у Југославији (тачније у Македонији и на југу данашње Србије).

 

НАСЛЕДНИЦИ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ Коларов истиче још једну лаж, да „у Македонији фактички није било Срба“. Зато је, наводно, Методиј Шаторов, вођа Македонске комунистичке партије (у саставу Комунистичке партије Југославије) партију прикључио бугарским комунистима. То је наљутило Тита који је наредио његову ликвидацију 6. септембра 1944. године.

Током постојања Социјалистичке републике Македоније у саставу Југославије кажњено је 22.000 Бугара, док је 144.000 било осуђено на дугогодишње казне затвора због истицања бугарског идентитета. Даље, Коларов оптужује Стаљина, тачније „западне савезнике коју му нису дали да успостави правду у Југославији“, затим Хрушчова, „који се ослањао на Југославију као главног савезника у дестаљинизацији СССР-а“, те Брежњева „који је Титу доделио орден и фаворизовао југословенско руководство“. На тај начин „нико није спречавао Тита и његове следбенике да у Македонији тероришу бугарско становништво“.

Са разбијањем Југославије и осамостаљивањем Македоније пробугарски политичари добијају важне политичке функције (премијер Никола Кљусев, Димитар Димитров, Љупче Георгијевски и други). Георгијевски се посебно залагао за „интеграцију Македоније и Бугарске“.

 

Но, данас ВМРО у Македонији заузима „античку тенденцију“ тврдећи да Македонци нису Бугари, већ наследници Александра Македонског, што је охладило односе Софије и Скопља. Због тога је Софија блокирала приступ Македоније Европској унији, „док се не врати на пробугарски курс“.

Доцент др И. А. Гагин из Рјазана развио је тезе (на научној конференцији „Конфликти и компромиси у социокултурном контексту“) како да Русија сарађује са Бугарском (и обрнуто) а објавио их је портал semargl.me. Занимљиво је да Гагин истиче једну карактеристику бугарских политичара – да лако мењају геополитичку и вредносну оријентацију.

Ову одлику запажа, на свој начин, и део прозападне интелигенције (режисери, новинари, лекари и писци) Бугарске, која се обратила писмом председнику бугарске државе Росену Плевнелиеву 3. јула 2013. године, преноси портал bulgariatoday.ru. Они су „устали“ против промене геополитичке оријентације Бугарске, јер је сматрају „апсурдном, непромишљеном и опасном“. Бугарска бира између „цивилизоване Европе“ и асимилације у примитивну „Путинову Евроазију“. „Ми видимо да Бугарска тоне у ‚ретроградне позиције‘, што ће је ‚дискредитовати у очима демократски настројених грађана, као и међу европским демократијама“. У закључку писма, аутори предлажу да се председник обрати нацији и јавно искаже свој однос према напредној евроатлантској заједници и  мрачним перспективама које чекају бугарску државу ако се прикључи Евроазији“. Писмо је потписало 29 представника бугарске интелигенције, међу којима су Борис Христов, Георги Господинов, Теди Москов, Георги Данилов, Евгеи Михаилов, Марин Јанев и други. Писмо је послато и свим председницима и владама држава које чине Европску унију, председнику Комисије ЕУ Жозеу Мануелу Барозу, као и председнику Европске народне партије Вилфриду Мартенсу.

Борба за наметање својих виђења (пре)уређења Балкана Москви започета је од Бугара поменутим чланком у руском недељнику „Завтра“ (Сутра) а они су очигледно разочарани Европском унијом у којој су постали губитници,  па сада тргују оним што им је преостало – геополитичким положајем, а премоћи бугарске пропаганде у Русији у вези са Македонијом доприносе српски политичари евроатлантском заблуделошћу и заслепљеношћу, као и осведоченим умећем губљења територија. У случају да Бугари Москви наметну своја виђења о томе коме треба да припадне Македонија у постунијској ери, свакако неће они бити криви, као ни Руси.

БУГАРСКО ПРОЛЕЋЕ

Српски медији, по правилу, не пишу о ситуацији у Бугарској. Тренутно се тамо развија класична револуционарна ситуација, наводи Сергеј Василенков за познати руски портал pravda.ru. Економија се не развија, животни стандард је у константном паду, државу масовно напушта омладина у потрази за послом, а наступила је и политичка криза која додатно блокира државу. У марту 2013. године влада је дала оставку, после масовних протеста становништва.

Бугарска је сиромашна земља у којој, сем у неколико већих градова, нема централног грејања, греју се на дрва. Струја стално поскупљује, као и храна. Топла кућа или стан за Бугаре су данас луксуз, који мало ко може себи да обезбеди. У продавницима практично нема домаћих производа. Месо се увози из Немачке, парадајз из Холандије и Турске, лук из Кине, кромпир из Чешке – у држави која годишње има 320 сунчаних дана и плодну земљу. Пољопривредну производњу у Бугарској влада сматра нерентабилном.

Посебна трагедија Бугара је што су остали без медицинског особља. Када је Бугарска ушла у Европску унију, медицинско особље је масовно отишло на рад у западне делове Уније, тако да данас Бугаре лече врачаре.

Зато се Бугари са сетом сећају Совјетског Савеза када су нафту и гас плаћали пољопривредним производима и имали добар животни стандард и стабилне плате.

У Бугарској су свуда масовни протести, али политичаре то не интересује, већ само шта о томе мисле у Бриселу. Но, зато, знајући да Бугари воле своју земљу, развијају национализам и усмеравају пажњу јавности на национално питање. Према доминантном бугарском дискурсу, све невоље решило би „исправљање историјске неправде“, тј. припајање БЈР Македоније Бугарској.

ШТА ЈЕ БУГАРИМА  ДОНЕЛА ЕВРОАТЛАНТСКА „СЛОБОДА“?

Портал takie.org наводи како су бугарска „браћа“ прошла у евроатлантским интеграцијама и да је 2013. године, у односу на последњу годину постојања СССР-а, изгубљено 60 одсто радних места и Бугарска се претворила у колонију бриселске бирократије. Некада чувени пољопривредни производи се више не производе, већ се парадајз, краставци и друго поврће увози из Холандије, чак 80 одсто свих потреба (!?).

Бугарска је распродала све што је имала. На пример, продат је рудник злата „Челопеч“ за два милиона долара непознатим власницима или власнику, да би сада имала само два одсто од добити. Но, главна интрига је у томе што у Уговору о купопродаји држава не сме да пита колико се злата ископа, тако да ни та два процента нису два, већ вероватно много мање. Електромрежу је Бугарска продала Чесима, Аустријанцима и Немцима. Водовод и канализацију Французима, а руднике бакра Белгијанцима.

До уласка у Европску унију Бугарска је била велики извозник струје (Турској, Грчкој, Македонији, Албанији, чак и Италији). Захваљујући електрани на нуклеарни погон коју су изградили Руси – „Козлодуј“. Да би приступила Унији, Бугарска је морала да угаси нукеарну централу „Козлодуј“ и да 16 одсто потреба за струјом покрије „зеленом“ енергијом (да купи скупу немачку технологију за производњу струје уз помоћ ветрењача и Сунца). Та струја је јако скупа, што је довело до драматичне ситуације и део становника се одрекао коришћења електричне енергије, чиме су враћени у средњи век. Да траума буде већа, старе совјетске термоцентрале („Марица-Восток 1“ и „Марица-Восток 3“) после затварања нукеларке и скока цене струје, продате су Американцима уз обавезу да наредних 15 година Бугари купују струју од њих.

Резултат: за 23 године евроатлантске „слободе“ Бугарска се претворила у најсиромашнију државу Европске уније. Истовремено, власти су уништиле науку и распустиле научне институте, а сва истраживања у држави спроводе западне компаније.

Данас се, такође, у Бугарској примењује Хитлерова политика „дуван и ракија треба да уништавају безвредне Словене тамо где не стиже немачко оружје“. Због незапослености, Бугари се масовно опијају и пуше јефтине стране цигарете. Таква су данас, додаје портал takie.org, наша „браћа“ Бугари које смо ослободили од турског ропства.

КАКВА ЈЕ БУДУЋНОСТ МАКЕДОНИЈЕ?

Будућност Македоније не одређују само бугарске претензије, већ и албанска политика. Према мишљењу Љубов Љуљко, могућа будућност Македоније је и да буде део „Великог калифата“. Скопље стално потресају сукоби младих Албанаца и Македонаца. Главне ресоре одбране, посебно Министарство одбране, сада води Албанац Талата Џафери, који је 2001. године за време устанка Албанаца дезертирао из македонске војске и предводио борбу албанских сепаратиста. Против његовог именовања за министра одбране било је православно становништво које је демонстрирало, али их је полиција растерала силом.

Његово именовање у Бриселу сматрају оправданим јер он, наводно, представља стуб отпора вехабијизацији Балкана. Брисел, наиме, полази од процене да је Македонија постала главни канал убрзане вехабијизације муслимана у Европи, што доводи до радикалне промене система вредности.

[/restrictedarea]