Почетна / Друштво / Бриселски неспоразум

Бриселски неспоразум

Пише Никола Врзић

Шта ће уследити после „историјског неуспеха“ локалних избора на северу Косова и Метохије, одржаних у складу са Бриселским споразумом, уставом и законима независног Косова? Насиље, или прихватање реалности?

Ако су ово били историјски избори, доживљен је историјски неуспех, рекао је „Ал џазири“ у недељу увече политички аналитичар из Приштине Бехљуј Бећај, изговоривши оно што су морали да помисле и сви остали који су, и много више од њега, били заинтересовани за успех гласања на локалним изборима које је расписала председница Косова Атифете Јахјага. Али су, иако неумитно свесни тачности онога што је Бећај изговорио на течном БХС језику, у данима који су уследили после гласања наставили да глуме самоувереност и задовољство. Као да се није догодило баш оно што су по сваку цену желели да избегну, тако да сада не знају шта да раде, у lose-lose ситуацији у коју су себе довели зато што су игнорисали реалност на терену… Бриселски споразум, то противприродно и противправно блудничење над остацима Србије у њеној јужној покрајини, у првом озбиљном судару са стварношћу почео је да се претвара у велики бриселски неспоразум.

 

АРДИТА ХАШАНИ Али кренимо редом. Основни циљ Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа Србије и Косова, Бриселског споразума, био је укидање Србије на независном Косову, уз истовремено успостављање независног Косова на читавој територији јужне српске покрајине. Успех првог међу споразумима о нормализацији, притом, нужан је да би се прешло на друге споразуме о тој нормализацији, све до потпуне нормализације то јест неке форме узајамног признања независних држава Србије и Косова. А за успех Првог споразума, осим кооперативности Београда која је нажалост заискрила у свом пуном сјају, била је нужна и слична мера кооперативности оних преко чијих леђа та нормализација сада иде, дакле Срба са севера Косова.

Отуда су и недељни локални избори на Косову у Бриселу, Берлину, Вашингтону, Лондону… називани историјским и кључним. И наравно да нису тако називани зато што је друштву западних пријатеља Тачијевог Косова било баш стало до Тачијеве победе у Малишеву или Качанику или до успеха демократског процеса гласања у Ђаковици, нити је чак било нарочито важно како ће избори проћи у општинама јужно од Ибра у којима још има Срба, јер је независно Косово тамо већ (иако невољно) заживело, већ се кључ међународног интересовања за ове изборе, и једини разлог њихове важности, налазио у четири општине северно од Ибра, у Митровици, Лепосавићу, Звечану и Зубином Потоку. Зашто? Зато што су ови избори овим општинама коначно имали да донесу власт чији центар неће бити у Београду него у Приштини, и то власт која ће имати реалну моћ. Која неће бити виртуелна као што је то била власт Ардите Хашани; Ардита Хашани је, иначе, председница општине Лепосавић, изабрана на претходним локалним изборима које је Приштина расписала у тој општини, 15. новембра 2009. године.

[restrictedarea]

На изборима је тада гласало 0,83 одсто уписаних бирача. И баш зато је од највећег значаја било да на Јахјагине изборе у недељу 3. новембра изађе што више Срба у четири северне општине; да би новоизабрани органи власти имали какав-такав легитимитет а тиме и реалну власт, избегавајући судбину споменуте Ардите. Другим речима, што већи одзив није Западу био важан зато што је икоме на Западу било важно да што већи број грађана учествује у демократском процесу доношења одлука, још мање зато што им је стало да градоначелник Северне Митровице (како се то место зове по Ахтисаријевом плану) постане Крстимир Пантић или пак Оливер Ивановић, већ зато што би избор било кога од њих двојице, уз колико-толико пристојан одзив бирача, значио да је остварен основни циљ Првог споразума – успостављање суверенитета Косова у границама које му је исцртао Петар Стамболић, и формирање власти које ће северно од Ибра заиста и моћи да управљају а да се притом њима управља из Приштине. Уосталом, колико је западним инспираторима косовске независности било важно да 3. новембра што више Срба гласа на Јахјагиним изборима, доказује и то што је у октобарски Извештај Европске комисије о напретку Србије унета и обавеза београдским властима да „наставе да охрабрују широко учешће косовских Срба на предстојећим локалним изборима на Косову“.

 

БОЈКОТ Београдске су власти обећале да ће то учинити и своје су обећање и испуниле, и нека им испуњење дате речи служи на част ако мисле да им је то на част. Међутим, догодио се бојкот. И бојкот је, ван сваке сумње, успео.

Сведоче о томе и непристраснији међу посматрачима; Марко Прелец, директор Програма за Балкан у Међународној кризној групи, рецимо, оцењује да су „избори на Северу били потпуно предвидљива катастрофа“, „Дојче веле“ преноси коментаре немачке штампе да „мала излазност српске мањине представља неуспех“, да су „Срби показали да се не слажу са ‘историјским договором’ Београда и Приштине“, што је „за жаљење, јер једино мала излазност може да одложи нормализацију на Косову“…

О успеху бојкота сведочи међутим и то што нико од заинтересованих западних званичника, који су уочи избора били онолико заинтересовани да на северу Косова излазност буде што већа, ту излазност још од суботе 2. новембра готово да није ни споменуо. Већ се понављају фразе да су избори били фер и демократски, да представљају важан корак ка европској будућности Косова и „афирмацију демократског процеса на Косову, како за албанску већину тако и све мањине“ (Јелко Кацин)  да су „били кључни за будућност Косова“ (Кетрин Ештон)…, те фразе које служе само да би нас одвојиле од стварности и својом количином и понављањем натерале да поверујемо у бриселске митове.

И, што је значајније, понављају се осуде напада на гласачке кутије у Косовској Митровици, уз више или мање експлицитне сугестије да су напад извели српски екстремисти, то јест, они који су се залагали за бојкот избора. Задржимо се мало на овоме, да бисмо поразмислили шта је то што нам се спрема, како у Београду тако и у Бриселу и на северу Косова.

Да није било овог напада, о изборима на простору ове четири општине говорило би се само у контексту успелог бојкота. Говорило би се и о поразу који је у недељу доживео читав државни врх Србије (плус патријарх), о помиритељима из ЕУ да и не говоримо. Овако, митровачки напад на кутије бојкот је бацио у неки сасвим други план, а бојкоташи су уз то зарадили и етикете екстремиста и насилника иако одговорност за напад по свој прилици лежи колико на Београду толико и на међународној заједници; не треба заборавити, наиме, да су средства силе на њеној страни, да су постојале озбиљне најаве да ће инциденти бити изазвани са првим мраком, и да су те инциденте и КФОР и ЕУЛЕКС могли да спрече својим пуким присуством на гласачким местима. А нису то учинили, и паметноме доста.

Али, шта даље? Кад се смири бука бриселских фанфара у славу косовских избора, и схвати да планови инспиратора и помагача косовске независности 4. новембра нису били ништа ближи свом остварењу него што су то били два или три дана раније.

С једне стране, тешко је замислити да ће креатори Бриселског споразума, после недељног неуспеха, одустати од његове примене. А то ће, с једне стране, значити додатне притиске на Београд да – сада већ силом а не милом – угуши тај упорни српски отпор на северу Косова, и утера га како зна и уме у државу Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја. Потпуни прекид финансирања, блокирање административних прелаза ка северу Косова и гушење тог парчета земље, криминализација и хапшења противника споразума у инсајдерском духу какав се већ осећа у позивима на хапшење Марка Јакшића…, само су неке од идеја које би нашим пријатељима са Запада могле да падну на памет. Уз, наравно, латентну претњу да нам неће дозволити да преговоре са ЕУ започнемо у јануару 2014, јер, забога, није испуњен шести од оних 7 немачких захтева, да Београд промени свест Срба на северу Космета. Овај би насилни сценарио сламања српског отпора независном Косову – ако већ Србија не успе да им обави сав прљави посао – могао да буде пропраћен и хапшењима вођа тог отпора, под објашњењем да се хапсе одговорни за напад на кутије. Ако већ није реч само о ритуалном и политички коректном противљењу насиљу, као најава хапшења могле би да се схвате речи неименованог званичника америчког Стејт департмента да „они који су извршили насиље морају да одговарају“, Кетрин Ештон да „починиоци хитно морају да буду приведени правди“, Хашима Тачија да ће се они, починиоци, „суочити са домаћом и међународном правдом“…

Проблем са овим насилним сценаријом, међутим, састоји се у томе што су се бојкоташи 4. новембра ујутру пробудили много самоуверенији него јутро пре. Успех бојкота, упркос жестокој изборној кампањи, даје им сада и додатну снагу. Јачи данас него што су били јуче, они поново потврђују да морају да буду фактор на који се рачуна, а нарочито када се у Бриселу доносе историјске одлуке о њиховој судбини. Насилно решавање те судбине, кад се већ није успело изборима, било би најгоре међу решењима, јер би дестабилизовало читав овај регион крхког мира а уз то и угрозило животе КФОР-ових војника и ЕУЛЕКС-ових полицајаца, а на те животе наши бриселски пријатељи јесу осетљиви.

И баш у томе лежи варљива нада – а бољу задуго нисмо имали – да све још није изгубљено. То је нада да ће се у Бриселу, или у Берлину или већ тамо где се одлучује о нама, схватити да се мир и стабилност не могу донети насиљем над историјом, људским судбинама и најдубљим осећањима тих људи, који упркос свему, мирно, упорно и постојано не желе да постану поданици Хашима Тачија. А када – ако – се то схвати, можда ће, можда, почети и да се размишља о неком мање брзом решењу од оног бриселског које се, ево, већ завршава очекиваним неспоразумом. Уосталом, све ће убрзо бити много јасније. Чим се види шта да се ради са оно мало гласова са севера Косова, који иначе још нису ни пребројани иако сви остали јесу… Ако се избори у три општине (Лепосавић, Звечан, Зубин Поток) прогласе легитимнима иако на њима није гласала ни петина уписаних бирача, уз све остале уочене мањкавости изборног материјала и процеса гласања, а у Митровици чак и уведе принудна управа до спровођења следећих неуспешних избора, окупација ове четири општине постаће и сасвим неприкривена бриселским споразумима и фанфарама. Како ће Срби на њу реаговати?

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Кумим Вас Богом на данашњи дан и Митровдан, дајте да предузмемо нешто и спасемо народ и образ. Неможе више овако, нећу да живим у оваквој држави а НЕЋУ! ни да се селим из ње. Ово је моја отаџбина, моја и моје деце. Не занима ме ни дрога ни Хашим Тачи ни наркомафија и нећу да слушам да су Срби са Космета лопови и издајници који дилују и раде разне глупости. Да је тако и да су дилери лако би се нагодили неби родна груда морала да им се отима.Дилери су ови који се договарају и ја нисам гласала за њих и НЕЋУ! да ми они кроје судбину и одређују живот, јер ја њима плаћам порез и све намете који стигну у сандуче.И НЕЋУ! да се шиптарска битанга Ћазим Османи башкари по Београду као Кнез и да Ј… и бије наше дроље за ситн кеш, зарађен сумњивим трансакцијама и дискутабилним трговинама. Док нашем народу срце на живо ваде њему ни длајка не фали и онда смо ми терористи и ратни хушкачи. Доста лажи о Србији! Морате ли баш све да срозате до у недоглед, а онај што тврди на ТВ како ће сами да буду криви за своју судбину нека опере уста сапуном и поспе се пепелом јер их је он лично продао и потписао као некада Римљани робове.




    0



    0
  2. Само размишљам дали бојкот или сви гласови Ивановићу, како би ови
    Преображени добили шамар.Јер политика Преображених и СПСа издаје
    Космет Шиптарима. Срби немају више коме да верују али знају које Ивановић вероватно бољи од било ког Шиптара.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *