Почетна / Друштво / Битка за „Јужни ток“

Битка за „Јужни ток“

Пише Никола Врзић

Опструкције почетка изградње гасовода „Јужни ток“ само су део неуспешне америчке стратегије за спречавање ширења утицаја Русије у Европи. О томе нам „Викиликс“ сведочи убедљиво. Битка за „Јужни ток“ засад, изгледа, јесте добијена, али то не значи да се неће бити и даље…

У Ковиљу, војвођанском месташцету доскора познатом само по манастиру и једној кафани које нажалост више нема, у недељу 24. новембра говориће се и у Београду и у Москви и у Вашингтону. У Москви и већем делу Београда то ће се чинити са задовољством, у Вашингтону с реципрочним незадовољством. У Ковиљу 24. новембра, наиме, треба да почне изградња првог од укупно 502 километра деонице гасовода „Јужни ток“ кроз Србију, који ће руски гас испод Црног мора, кроз Бугарску, Србију, Мађарску… отпремати ка западнијим деловима Европе. Из Србије ће се краци гасовода одвајати и ка Републици Српској и ка Хрватској, а можда и према Македонији и (с кудикамо већим можда) Космету. Отпочеће тиме радови на послу века који ће Србији донети многоструке – мерљиве (у еврима) и новцем неизмерљиве – користи, а који је баш због тога у теледиригованим српским медијима досад углавном доносио топлог зеца од разних независних експерата и осталих инсајдера којима ничији интерес није исувише стран само ако је уперен против интереса Србије.

 

Опструкције споразума Одлука о Ковиљу и 24. новембру донета је – уз благо изненађење чак и упућеног дела јавности – само 12 дана раније, на састанцима које је Алексеј Милер, директор „Газпрома“, у Београду имао са Томиславом Николићем, Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. И тиме би коначно требало да отпочне реализација стратешког споразума који су Србија и Русија закључиле још 25. јануара 2008, што ће рећи да је онолика брзина (12 дана од најаве до почетка изградње) само привидна.

Изненађење привидном брзином утолико је веће што је одлука о градњи „Јужног тока“ донета таман пошто је шира јавност и званично упозната да у Србији постоје опструкције почетка те градње. После незваничних информација, осванулих марта ове године, да је „Газпромов“ Алексеј Милер на састанцима са српским државним врхом оптужио „појединце“ из врха власти да „опструишу гасни споразум и ‘Јужни ток’“, потврде су крајем октобра и почетком новембра почеле да сустижу једна другу. Најпре је председник Србије Николић у Москви, на почетку састанка са својим руским колегом Владимиром Путином, неочекивано изјавио да се „односи Србије и Русије добро развијају, али има проблема са српске стране који треба да се реше“. Затим је Николићева саветница Станислава Пак ту широку формулацију прецизирала речима да „постоје одређене препреке да би радови на ‘Јужном току’ отпочели и требало би интензивно радити на томе да се оне отклоне“. А онда је и амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин у интервјуу „Печату“ рекао да се „поставља и питање ‘Јужног тока’… Сада радимо, да тако кажем, у једном фудбалском тиму. Али постоје и други тимови. Када неко у нашем тиму почне да трчи по терену и даје голове у наш гол, онда се поставља питање ко је тај играч који шутира у сопствени гол? За кога он ради?“…

Па, ко је тај играч, и за кога он ради? Леонид Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживања, сасвим отворено је рекао да „Зорана Михајловић (актуелна министарка енергетике) наставља да саботира споразум између два председника“. И Алексеј Милер је, после споменутих састанака у Београду, додуше у вези са НИС-ом, рекао да је „било одређених неспоразума с Министарством енергетике Републике Србије, када се у одређеним аспектима приметило не само одсуство сарадње, већ и било каквог дијалога са НИС-ом“. Да би се потом приметило одсуство саме Зоране Михајловић са састанака са Милером и потоњих са руским министром одбране Сергејом Шојгуом, па је отказана и њена најављена посета Москви, а све је ово нагађање и анализирање на крају потврдио и њен колега из Владе Србије и СНС-а, министар рударства Милан Бачевић, потврдивши да „замерке руске стране иду на рачун Министарства енергетике“: „Тако је, неспоразуми су на релацији са Министарством енергетике, али сви морамо да поштујемо међудржавни споразум… Не кажем да га (министарка Михајловић) не поштује, али покушава да га промени, а за то мора да постоји сагласност и руске стране. Пошто те сагласности нема, такви покушаји могу само да покваре наше односе са Русијом или суспендују `Јужни ток`, што никако не желимо.“

После свега овога – а има тога и још; на пример, покушај реструктурирања „Србијагаса“ без договора са Русима и посредно увођење, на мала врата, Европске банке за обнову и развој у послове око „Јужног тока“ – поприлично су неубедљиво зазвучали демантији прозване министарке, и њена уверавања да „не ради против Русије и гасног споразума са Москвом“, већ да је управо она „гарант изградње `Јужног тока`“.

 

[restrictedarea]

Рани радови Том утиску о неубедљивости министаркине тврдње да „не ради против Русије и гасног споразума са Москвом“ додатно доприноси оно што је она сама имала да каже о том споразуму. Прочитали смо, наиме, њене радове из зборника „Односи Русије и Србије на почетку XXI века“ (25. децембар 2010.) у издању ИСАК фонда, који иначе „има за циљ да допринесе трансформацији српског друштва на његовом путу ка интеграцији у Европску унију и НАТО“. Иако је можда већ и овиме речено сасвим довољно, ишчитавамо текстове будуће министарке у овом зборнику, „Енергетско-економски односи Русије, суседа и Европске уније – енергетска зависност и/или међузависност“ и „Српски енергетски сектор – стање и руско-српски односи“. Уочљиво, истакнуто место овде заузима изјава председника Румуније Трајана Басескуа, „у говору у Џејмстаун фондацији у Вашингтону“ 2006. године: „Европска зависност од руског монопола на гас ‘Газпрома’ може бити већа претња региону од времена бивше армије Совјетског Савеза.“ Слаже ли се ауторка текстова, тада само будућа српска министарка енергетике, са овим цитатом? Рекло би се да се слаже, јер, и сама оцењује да је због билатералних уговора појединих чланица ЕУ са „Газпромом“ – „уговора у четири ока“ – „енергетска сигурност енергетски сиромашне Европске уније угрожена“; пише чак и о „потенцијалној опасности по земље транзитере“ руског гаса јер ће „Газпром“, то јест Русија, „имати могућност да укине, смањи или прекида дотоке гаса“, из чега ваљда треба да проистекне закључак да би резерве гаса Русији требало одузети како такву могућност она не би имала, а пошто је већ то немогуће, да је боље уопште и не бити земља преко које ће се транспортовати руски гас – како се, је л’, не бисмо излагали оној опасности. Могућност одличне зараде на транзиту тог гаса притом није ни споменула. Али се зато из све снаге – једино још да је опсовала – обрушила на српско-руски гасни аранжман о продаји НИС-а, изградњи „Јужног тока“ и изградњи складишта гаса „Банатски двор“. „Продаја НИС-а директном погодбом, у већинском пакету акција“, за актуелну министарку је „пораз сопствене владе“ којим су „угрожени сви принципи тржишне економије“, а уз то ће и „постати ограничавајући фактор развоја енергетског и свих осталих сектора у земљи. То је додатно и сигнал региону и потенцијалним инвеститорима о несигурности њихових улагања“. Штавише, „аранжман са Руском Федерацијом је у супротности“ и са српским енергетским законодавством, „као и са acquis communautaire ЕУ“. „Опредељеност Србије ка путу у ЕУ (…) морала је бити ваљан разлог да се у аранжман на овакав начин не улази.“ „Овај документ је за Србију, у односу на све остале које је РФ склопила са другим земљама, а везано за изградњу гасовода ‘Јужни ток’, далеко најнеповољнији.“ Па чак пише и да договор са Русима представља „најпримитивнији начин пословања (трампа – феудализам)“ при чему нам само остаде дужна одговора на питање зашто за Бугарску и за Србију има двоструке аршине? Пошто, наиме, оцењује да се „споразум о изградњи ‘Јужног тока’, у делу који ће проћи кроз Бугарску, може сматрати веома успешним са становишта Бугарске“, док је исто то, са становишта Србије и министарке Михајловић, видесмо, најстрашније што је Србију уопште и могло да снађе.

Тако да заправо никакво чудо није што Зорана Михајловић, али са позиције потпредседнице СНС-а и министарке енергетике, сада изјављује да баш ЛДП сматра „најконструктивнијом опозицијом“. Нити је више икакво питање шта она заиста мисли о „Јужном току“ и гасном аранжману са Русијом, и скоро па да треба да јој честитамо на доследној примени онога што заиста мисли. Него је право питање ко ју је, и са којим циљем и то баш сада, поставио на место на коме је. То јест, како то рече амбасадор Чепурин, за кога она ради?

 

Открића „Викиликса“ Разоткрива то „Викиликс“, кроз проваљене депеше америчке дипломатије. Тако, на пример, Зорана Михајловић, пишући о енергетској безбедности Европске уније, пише да „диверсификација треба да се одвија како у делу повећања конкуренције на европском тржишту, добијању енергије из нових извора, тако и у промовисању западних инвестиција у Централној Азији“. А „Влада САД наставиће да подржава развој нових извора гаса за Европу, охрабрујући западне инвестиције у каспијски гас и притискајући Азербејџан и Турску да склопе споразум о транзиту гаса“, стоји у депеши 08STATE111310, док у депеши 07ANKARA2491 с насловом „Америчка европско/каспијско/евроазијска енергетска стратегија“, међу „четири кључна интереса САД“ наводе и „подршку европској енергетској безбедности кроз додатне и вишеструке изворе производње и транзитних рута које доводе енергију на европско тржиште, обезбеђујући конкурентно тржиште енергије у Европи“. Фрапантне подударности, зар не? Па сад, ако нису Американци почели да заступају ставове Зоране Михајловић – а ипак нису јер су ове депеше написане две и три године пре цитираног министаркиног текста – биће да је обрнуто.

Него, задржимо се на овој европско/каспијско/евроазијској енергетској стратегији САД, јер ће нам много тога што нам се догађа постати много јасније, укључив и све инсајдерске покушаје опструкције „Јужног тока“ у Србији. Американци су, у најкраћем, веома забринути због тога што са руским гасом у Европску унију стиже и руски политички утицај; не зато што су забринути за Европску унију, него зато што су забринути за сопствени утицај на њу, који све већим упадом руског прети да постане све мањи: „Руски планови да изгради гасоводе ‚Северни ток‘ и ‚Јужни ток‘ директно у Европу, и да инвестира низ тих гасовода, демонстрирају необуздани смисао за комерцијалне могућности који би могао да се претвори у забрињавајуће политичко присуство у иностранству. Русија користи енергију као средство за настављање утицаја на чланице ЕУ које су биле у Варшавском пакту.“ Па наводе, откривајући се у потпуности, да (такво) „руско понашање угрожава наш интерес у бившим чланицама Варшавског пакта и републикама Совјетског Савеза“. И отуда и она четири „кључна интереса САД“, међу којима смо трећи – диверсификација снабдевања ЕУ енергијом ради ослобађања од зависности од руског гаса – већ цитирали. Други и четврти говоре о подршци извозу из Ирака (који, случајно, контролишу баш англо-америчке компаније) односно о спречавању инвестиција у Иран (у коме онакве контроле нема) док је први, и најважнији амерички интерес: „Подршка независности држава бившег СССР-а и новим чланицама ЕУ у Источној и Централној Европи, чије економско благостање остаје тешко зависно од руских извора енергије и средстава њеног транспорта. Руско оживљавање после 1990-их, њена промоција у многим случајевима непрозирне пословне праксе, и њени агресивни покушаји да доминира евроазијским тржиштима и централноазијским изворима придају овоме посебну хитност.“

Слично је и у депеши 09STATE80223: „САД остају забринуте због европске зависности од увоза руског гаса… Штавише, забринути смо због способности Русије да изврши утицај на европске владе и економије које су претерано зависне од снабдевања руским гасом“.

Све у свему, изречени циљ и интерес САД је да спречи ширење руског утицаја у Европи, то јест, спречавање дотурања још већих количина руског гаса на наш континент. Како, кад и сами у цитираној депеши 07ANKARA2491 констатују да „није ни практично ни реалистично“ „искључити Русију као водећег регионалног снабдевача енергије?“ Један начин (било) је парирање „Јужном току“ пројектом „Набуко“, или неким сличним који би гас из Каспијског басена мимо Руса доносио у Европу. „Амбасадор је“, стоји на пример у 09ANKARA1126, „рекао да САД подржавају ‘Набуко’, као средство за ограничавање руске енергетске доминације кроз диверсификацију извора.“

Али, ех, „Набуко“ им је пропао, због чега је највећу штету претрпела Румунија, „наш чврсти савезник по питању енергетске диверсификације“ (08BUCHAREST268) коју је због овог савезништва и привржености „Набуку“ „Јужни ток“ заобишао… И ето им заслужене награде за борбу за америчке интересе преко сопствених леђа.

Узгред буди речено, кад смо већ код Румуније и „Јужног тока“, поверљиве депеше 07VIENNA728 и 07ROME1511(депеше које говоре о „Јужном току“ означене су као „поверљиве“ и „тајне“ у далеко већој мери од просека) показују да је управо Румунија, а не Србија, била земља у коју је, на путу ка Мађарској, Аустрији и Италији, из Бугарске требало да уђе „Јужни ток“. Србија није ни била на његовој првобитној мапи, али је ток скренут ка нашем интересу и профиту када смо замолили Русе да (нам) то учине. И учинили су нам, и то чак и пре него што је – показује депеша 08MOSCOW251 – „завршена Студија изводљивости која је требало да идентификује најпрофитабилнију руту“. Имајући у виду да чак и сами Американци признају (07BELGRADE1700) да ће „транзитне таксе од ‘Јужног тока’ представљати замашан приход за Србију“, онај „најпримитивнији начин пословања (трампа – феудализам)“ добија нови смисао. При чему на чињеницу да је НИС пре трампе био губиташ на терету буџета Србије, а да сада пуни готово 15 одсто тог истог буџета, не треба ни трошити речи…

Елем, други начин за минимизирање штете од руског гасног утицаја био је утицај на транзитне земље „Јужног тока“ да од тога тока одустану, или макар да пронађу начина да уз америчку помоћ овај пројекат доживи „креативно одлагање“, како цинично стоји у депеши 07SOFIA1396. Притисци су, осим на Бугарску на коју су потезани и оперативци ЦИА (депеша 07SOFIA949) вршени и на Србију – не залазећи у детаље, депеша 08BELGRADE966 цитира представника руске Привредне коморе Јурија Булигина, који је на састанку у Привредној комори Србије рекао да „гасовод ‚Јужни ток‘ можда неће проћи кроз Србију зато што је то ‚политичко питање‘ и има ‚озбиљних проблема у енергетској сарадњи‘“ – на Мађарску, на Аустрију (примера ради, 08VIENNA1247, наслов: „Акција амбасаде да блокира аустријско-руске преговоре о гасоводу“) на Италију, Грчку, Турску… Нису успели.

И трећи начин, и најподмуклији јер се заклања иза закона и прописа и оних култних речи пљачкашког неолиберализма као што су слободно тржиште и конкуренција. Како стоји у депеши 08BRUSSELS952, „Европска комисија дошла је до нове доктрине: било који нови гасовод мора да има одобрење регулаторних тела ЕУ.“ Где је квака? У наредном пасусу: „Циљ је да се у руке Комисије стави дискреционо средство којим ће моћи да заустави пројекте гасовода ‚Северни ток‘ и ‚Јужни ток‘… Приватно, Комисија је мишљења да су сви досад потписани споразуми са чланицама ЕУ о ‚Јужном току‘ нелегални. У неком тренутку, Комисија планира да предузме легалну акцију поводом ових споразума.“

И то нас доводи до извесног Дирка Бушлеа, заменика директора Секретаријата Енергетске заједнице, који је, неколико дана после вести да почиње изградња „Јужног тока“ у Србији, изјавио да „начин на који је међудржавни споразум Србије и Русије тренутно направљен није у складу са правилима Енергетске заједнице“, те да је „у току формална процедура“ а да је Влади Србије дат рок од два месеца за одговор, који истиче половином децембра.

Тако да ће нам се 24. новембар над гасоводним цевима у Ковиљу можда и догодити, али то нипошто неће значити и да је битка за „Јужни ток“ у Србији већ добијена. Но, срећом, и Руси се ту понешто питају, а са њима и остали чланови конзорцијума „Јужни ток“; италијански државни гигант ЕНИ, највећи немачки произвођач нафте и природног гаса Wintershall Holding, француски ЕДФ чија је „одлука да се прикључи ‘Јужном току’ заправо донета у Јелисејској палати“ (седиште председника Француске; депеша 09PARIS1744), аустријски ОМВ…

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. jeste,ustasama da damo krak,a makedoniji ne.bas nam je ova vlast patriotska nema sta. more mars svi izdajnici.nema ustsama nista




    0



    0
  2. Trilateralka ne predaje se lako, sljedi sigurno protu udar !?




    0



    0
  3. Гос, Никола само размишљам да недобијемо у Ковиљу нава Потенкинова села, јер изгледа она песма шором шајке а жутим током
    ћезе по жељи Зорице Михајловић. Изгледа да трилатерала пуним капацитетом ради у Србији ЕУ- НАТО ИМПЕРИЈА нема алтернативу то
    рече право у лице Вучићу нико други него онај који је секао руке
    онима који носе муслимански барјак име је записано. Имам право да
    размишљам Гос, Врзићу.




    0



    0
  4. A sto ne kazete da ni Rusija nije naivna, niti je Amerika bas za sve kriva: prvobitni plan je obuhvatao samo Juzni tok. Onda je na PRIVATNOJ ZURKI ili nekom slicnom skupu LICNI PRIJATELJ Putina Gerhard Sreder (onaj sto je svojevremeno bombardovao Jugoslaviju, da to mu je freund), predlozio svome prijatelju (dakle, Putinu) da se izgradi i Severni tok. I eto sta ti je prijateljstvo: Severni tok nice, a polozaj koji je Srbija mogla da ima se sroza. Pa vi sad vidite gde je u hijerarhiji Putinovog sistema vrednosti mesto licnog prijateljstva sa politicarem Rusiji ne bas prijateljske zemlje, a gde je mesto visevekovnih bratskih odnosa dva naroda. Izgleda da je to sto Srbi osecaju prema Rusiji vrlo iskreno i vrlo JEDNOSTRANO.




    0



    0
  5. „СВЕ Те лукавштине“ је Русија смислила и Амере на Тај начин за „сљедећа тисућљећа“ амнестирала апсолутне кривице за било шта на Овој Земаљској кугли…планети Земљи!!!
    Шта ће СРБИМА „Викиликс“ кад имају „ЛАЛЕ пун ИДЕЈА-ФИКС“ који подели србадији НАЈ ВЕЋУ ТАЈНУ МИЛЕНИЈУМА о „пакленом плану Путина и Русије“ скованом на Тајној Приватној Журци са Приком-бомбардером – ЈУ-ГЕ-ШРЕ!!!
    Једна ЖУРКА и Прика-Лични рече „јок“ за ЈУЖНИ ТОК и СЕВЕРНИ „ниче“ – сал’ што није „прорадио“(ха,ха,ха,ха,ха,ха…)!
    То што ће да „тече“ кроз Бугарску, Турску… ка бошњацима и хрваћанима или Мађарима…ка Италији, па и „севером“… НИЈЕ спорно и СЕВЕРНИ је сторно…
    Само кад би ЈУЖНИ прошао кроз Румунију или Албанију , или кад би могли хрваћанима да га преко Јадрана „утну“… ама било коме… САМО НННЕЕЕЕЕЕ кроз СРБИЈУ!!!
    Зашто не ПРВО шипцима, црногоричанима или марсовцима,па да СРБИ буду „срећни“ илити „усрећитељи потоњег човечанства“???!!!???
    ЛАЛЕ!
    Усрећитељу србадије, Легендо, Нобеловче за алхемију, Геније…да ниси поделио Ту Тајну Овом Народу … ја напросто не знам како бисмо преживели… опстанак Нам је био у питању! Отворише ми се очи, да не верујем да ћу их због ТЕБЕ више икад затварат’, ма престајем и да трепћем… да бих био на опрезу – због Тебе!
    Ооо, Теби ЛАЛЕ хвала: што Нам Те је демократска евро-америка ДАРИВАЛА!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *