Безумно кредитирање паразита

Како права наука у србији нестаје док псеудонаука буја /ДРУГИ ДЕО/

Пише Филип Раке Вукајловић

Рачунајући по запосленом у Центру за промоцију науке, околонаучна промоција је у Србији хиљаду пута важнија од саме науке због које је ,наводно,  ЦПН пре три године основан. Да ли ће иједно за науку талентовано младо српско чељаде, у држави са оваквим приоритетима, бити спремно да своју будућност планира и гради овде?

Но, вратимо се на ЦПН који је главна тема (Фокус) овог текста, са циљем осветљавања неких најинтересантнијих детаља. Ђаво је, као и увек у детаљима, а ови изгледа да тешко оптужују све најважније „играче“ у безумном расипању народног новца. Ако се ускоро мало пажљивије завири у папире, мислим да неће бити тешко да се докаже да је све само једна огољена пљачка.

Пођимо опет редом. У поменутом У г о в о р у од 8. марта 2011. године, кога је Ђелић буквално у последњој секунди потписао као одлазећи министар Министарства науке и технолошког развоја, на чије укидање је покорно пристао, на другој страни у члану 3. стоји:

„Пројекат изградње ЦПН финансира се у складу са Финансијским уговором, из средстава Републике Србије – зајмопримца кредита од Европске инвестиционе банке и Инструмената претприступне помоћи ЕУ.

Уговорне стране (Министарство науке и ЈУП, примедба моја) сагласно констатују да укупна процењена вредност Пројекта изградње ЦПН износи 65.000.000 евра (шездесет пет милиона евра)“.

ПИТАЊА ЗДРАВОГ РАЗУМА Свако трезвен ће се запитати, каква белосветска битанга и лопина треба да буде човек, који крајем децембра месеца 2010. године много пута понови да ће „изградња Центра коштати 20 милиона евра“, а онда као одлазећи министар одобри да се за ту бесмислицу потроши 65 милиона евра кредитних пара? Да га можда није понео међународни женски дан 8. марта, па решио човек да ЦПН директорки Александри Дрецун учини пригодан дар? С ким је, за само два протекла месеца, Божидар Ђелић утврдио укупну вредност пројекта изградње ЦПН и то тако да се цена изградње повећа преко три пута? Да ли је помислио на то да је та цена преко четири пута премашила почетну огромну цифру од 15 милиона евра, колико је било предвиђено Стратегијом? У бестидну опуштеност „великог комбинатора“ могли смо да се уверимо по истеку нових пола године, октобра месеца 2011. године. На тада одржаном 56. београдском Сајму књига, Ђелић изјављује да ће изградња ЦПН коштати 34 милиона евра. Ко не верује нека погледа: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/286481/Djelic-U-Centar-za-promociju-nauke-bice-ulozeno-34-miliona-evra. Кликом на видео-линк може да се види и чује шта је Ђелић грађанству саопштио. Поред цене, рече и да ће ЦПН имати изглед „лунарног модула који је слетео на Нови Београд“! Шта још треба да се деси па да надлежни зауставе свако даље трошење овог неразумно узетог кредита, затворе ЦПН и покрену кривичне поступке против Ђелића и свих његових помагача и налогодаваца? Док се сви лоповлуци око кредита не утврде, њега уопште не би требало враћати јер се из авиона види да се ради о тзв. „предаторском кредиту“ (или, српски речено, о „пљачкашком кредиту“).

„ЧИСТА ИМПРОВИЗАЦИЈА” Интересантно је поменути да су се, с времена на време, појављивали и критички текстови који су стављали под сумњу сврсисходност градње овог лоповског „чардака ни на небу ни на земљи“ названог ЦПН. Тако, на пример, „Новости“ 20. новембра 2012. године, пишу о одлагању почетка градње ЦПН, али опет помињу да је вредност овог пројекта „само“ 20 милиона евра. Новинар је разговарао са академиком Љубишом Ракићем који је тада рекао: „Нисам за градњу таквог Центра, много је и два милиона евра, а не двадесет или чак осамдесет, колико је помињано да ће коштати. У оваквој ситуацији у каквој се налазимо, сматрам да је таква градња непотребна и да је у питању чиста импровизација Ђелића и бивше владе, која нема своје утемељење у стању и потребама науке. Мислим да тај Центар никако неће допринети ни промоцији ни развоју науке.“ С академиком Ракићем бих могао да се сложим у вези са смисленошћу замишљене скупе промоције и одсуства икакве користи за науку, али никако не прихватам еуфемизме којима се очигледни лоповлук проглашава за „чисту импровизацију“? Још мајка није родила таквог мајстора „импровизатора“ који може да задужи Србију у Европи за нових четири стотине милиона евра тек тако. Ради се то плански, са страним окупатором у дослуху и од тога имају користи многи издајници и петоколонаши у Србији. Питам све: шта је хипотека за овај лоповско-пљачкашки кредит?

[restrictedarea]

СВЕ ПРОМОТЕРСКЕ СНАГЕ Шта све ово време ради „адмирал српске промоције“, Александра Дрецун, осим што организује играонице и набавке инкубатора и учествује на многим „раундтејбловима“, „воркшоповима“ и „конференцијама“? Њена војска од двадесетак запослених у ЦПН стално је под узбуном и са оружјем на готовс. Ове оружане промотерске снаге, убедљиво најјаче у региону а вероватно и у Европи, имају чак и своју морнарицу, за сада само адмиралски брод „Аргус“. И док промотерска „речна пешадија“ неуморно крстари Србијом, њен „адмирал“ је, сигуран сам, све своје огромне „оклопне потенцијале“ дубоко ешалонирала, устремила и употребила да смува отпочињање израде главног пројекта „чардака за промоцију“. Јер добро зна да ће, ако се за пројекат, на пример, потроши неколико милиона евра, моћи да отпочне стару причу о томе како не иде: „да се плати уже а да се даље не набавља и јуне“. О окончању прве фазе ове важне битке сазнајемо априла месеца 2013. године, када Александра Дрецун даје опширан интервју београдској „Политици“, у коме каже:

„Завршени су грађевински припремни радови, ових дана имамо интензивне састанке са архитектама, тако да ће до јесени бити готов главни пројекат… Цела зграда биће готова за две године од почетка радова.“ Не рече нам ни слова ко је одобрио прављење пројекта и по којој цени? Уместо тога, одслика нам тада јарким бојама невероватно светлу будућност и према којој би требало да: „Србија у наредне две године добије највећи научни центар у југоисточној Европи који ће моћи да користи 50 милиона људи Старог континента… Уз 4500 квадрата изложбеног простора са интерактивним експонатима, најмлађи, студенти и афирмисани научници, али и сви остали грађани, имаће на располагању планетаријум, конгресну салу, галерију науке и уметности, радионички простор, иновационе лабораторије… Објекат личи пре на спејс шатл него на уобичајену зграду, јер је то наш поглед у будућност. У тешким временима, овакви пројекти имају посебан значај, јер једино ако образујемо људе, можемо да ухватимо корак са светом. Људи праве нацрт куће за живот на Марсу. Знам да у нашој земљи, са другачијим приоритетима, то делује далеко, али ако ми генерације које долазе спремамо за то ново доба, морамо имати неку форму за трку.“ Александра Дрецун не пита шта кошта кад у будућност баца свој скупи поглед на могуће „форме за трку“. Колико би нам тек наплаћивала да се суштином случајно може бавити? Не би ли за српске владине службенике било много јефтиније да су јој претходно дали да се мало огледа на прошлости, пре него што јој, оваквој у Марс загледаној, будућност препустише? На пример, да заврши реновирање и да на ноге подигне Народни музеј и Музеј савремене уметности у Београду, чија отварања сви желе и очекују, али већ више од деценије никако да дочекају. Ако се којим случајем заврши овај Дрецун-Ђелића музеј, па нам нагрне оних „50 милиона људи Старог континента“ који му гравитирају, горепоменута два национална музеја и не треба уопште отварати. На логично питање новинара „Политике“: одакле новац за тако велику инвестицију, „адмирал“ Дрецун одговара да не жели да говори о томе „док тендер не прође“. Не пропушта да нагласи да су средства за то већ предвиђена из кредита Европске инвестиционе банке.

Ствари су се изгледа мало закомпликовале у току најновије реконструкције пред формирање наше нове „главате владе“. Александра Дрецун је била принуђена да доста спусти своје у небо усмерене дурбине и да 10.08.2013. године да интервју београдском „Куриру“.

 

ЗДАЊЕ СА НАУЧНИМ ВРТОМ На скоро будаласту опаску новинара да ће ЦПН бити „један од симбола наше земље“ и на питање о цени и стању реализације пројекта изградње, Александра Дрецун одговара: „Ако пројекат буде имао сву подршку, а ја верујем да хоће, имајући у виду жељу доносилаца одлука да Србија буде напредна и будућности окренута земља, почетком следеће године биће расписан тендер за изградњу. Пројектна документација се завршава и по ономе што кажу инжењери, изградња ће трајати око годину и по дана… Зграда с научним вртом кошта око 38 милиона евра, а новац је обезбеђен из кредита Европске инвестиционе банке, који је наменски дат Србији за овај пројекат… Морамо бити свесни да се конкурентност једне земље данас мери њеном способношћу да производи образоване грађане, да ствара стручну радну снагу, величином и снагом њене научне заједнице и капацитетом за иновације.“ Ако се сада саберу само последње лажи о цени коју поменуше Ђелић и Дрецун, онда видимо да се појављује још једна „ситна“ разлика од четири милиона евра, која би вероватно требало да се потроши на бесмислицу, за коју Александра Дрецун уводи до сада недефинисан појам: „научни врт“. С обзиром да је зграда, коју би „жути“ промотери хтели да им Србија плати и изгради, у ствари златни чардак углавном на небу, као уосталом и све симулиране промотивне магле којима се баве, досетише се да би могли да остану запамћени по осмом светском чуду: над љутим бетоном подигнутим, Висећим „научним вртовима“ Александре Дрецун! Приметите да се, сада, када је „научне вртове добила“, ова госпођа уопште више не устручава да каже цену иако тендер тек треба да буде расписан. Очигледно је да овде човек мора да се сети српске народне пословице: „Будалама море до колена“. Само, није јасно ко је овде будала? Јер, ако се за набавку капиталне опреме и за адаптацију постојећих зграда и лабораторија за 6000 (или још више) истраживача у свим институтима и на факултетима „жутом“ Стратегијом предвиди око 70 милиона евра кредита Европске инвестиционе банке, а за Александру Дрецун са двадесетак промотера одвоји 65 милиона евра истог кредита да би их улупали у „промотивни чардак са Висећим научним вртовима“, онда се закључци намећу сами. Рачунајући по запосленом, околонаучна промоција је хиљаду пута важнија од саме науке због које је пре три године, наводно, основана. Да ли ће иједно за науку талентовано младо српско чељаде, у држави са оваквим приоритетима, бити спремно да своју будућност планира и гради овде?

АГИТПРОП, УЗ ЛОПОВЛУК Видесмо како су ДС подвижници успешно одговорили „изазову“ и нашли „кваку промоције науке“ искористивши је у агитпроповске сврхе („европске“ вредности и сл) а нарочито у лоповске сврхе за апанаже и провизије (приликом изградњи) евроатлантских заслужника како из земље тако и из иностранства (о овоме ускоро у неком следећем тексту). Њихови верни пратиоци из СПС и још увек само кандидати за Социјалистичку интернационалу, никако не желе да заостану за својим узорима на европском путу у пропаст, бар кад је уништавање српске науке у питању. Они, наиме, свом снагом подржавају плаћање до сада најубиственијег европског научног харача за право учешћа на конкурсима за нови циклус европских пројеката под називом: „Хоризонт 2020.“ У следећој години за ову намену би требало издвојити сурових двадесет и четири милиона евра! То је више од четвртине данашњег српског научног буџета. Ово сасвим личи на сулуду ситуацију у којој домаћин куће одлучује да сваког месеца све приходе предаје на располагање комшији да би, после тога, он и чланови породице писали пројектне задатке истом комшији, тражећи да им, по свом нахођењу, додели део њихових пара за насушне потребе.

И, да ли, после свега што им отеше и на грбачу набацише, српској науци и правим научницима остаје ишта друго, осим да се у подземље повуку?

Уместо епилога:

Поменух на почетку да сам се од првог дана снажно супротстављао безумном подизању пљачкашког кредита, наводно за науку. Марта 2010. године сам на порталу „Српског листа“ објавио текст: НАУЧНО БУЋКАЛО ЗА СРБЕ (http://www.srpskilist.net/gledista/naucno-buckalo-za-srbe) у коме сам, између осталог, до детаља изложио како би се штедњом и без кредита могла организовати и знатно унапредити српска наука. Исте примедбе сам послао и писцима Стратегије базиране на кредитном задуживању Србије. Сматрам да је овде целисходно цитирати део који указује на кораке које је требало предузети пре узимања кредита:

„Да видимо шта је ваљало радити пре подизања кредита и како би се понашали заиста разумни и одговорни народни представници. Развијене земље, на пример, у науку улажу од 1– 3 одсто бруто друштвеног производа (БДП). Садашњи проценат издвајања за науку у Србији, међутим, јесте између 0,25 и 0,3 одсто БДП. Научна инфраструктура – способни људи и солидна база експерименталних истраживања – услов је и за квалитетно образовање и свеколико друштвено напредовање. Али, за свако улагање се мора имати јасна представа о томе шта се ради и зашто, колико то кошта, када се могу очекивати резултати и какви се резултати могу очекивати, и ко одговара за свако веће улагање. Сиромашније земље би требало да буду још опрезније и строже у контроли ових шта, зашто, ко, колико и када!“

Наравно да о доброј научној опреми и солидним условима рада маштају сви који се науком озбиљно баве, а нарочито они који су јој посветили читав живот. Поверовао бих, стога, да сам пред крај радног века тако нешто дочекао и у отаџбини, да су пре одлуке о великом кредитном задуживању министар Ђелић и његови сарадници предузели следеће:

1. Да су, рационализацијом, престали да финансирају бар 30 процената особа са универзитета и из института које се науком не баве или које је струка одавно превазишла – младе или старе природњаке, лекаре, економисте, машинце, грађевинаре и све који једино знају да се умиле надлежнима.

2. Да су тачно одредили колико заиста има врхунских, колико добрих и колико задовољавајућих научника које ваља финансирати, и од њих прикупили податке о расположивој опреми и потребама и плановима за набавку нове, па пажљиво сагледали оправданост и могућност задовољења тих жеља и потреба.

3. Да су тачно проценили шта српској науци, по областима, највише недостаје и шта јој је неопходно за опстанак, па и успех, на најкомпетитивнијем од свих глобалних тржишта. Да су направили планове успоставе одговарајућих лабораторија, увођења нових метода и техника, и припреме вођа пројеката или ангажовања најбољих из иностранства.

4. Да су тачно утврдили са колико употребљивог истраживачког простора већ располажемо. Наиме, министар Ђелић је приликом недавне посете „Винчи“ упозорен на постојање хиљада и хиљада квадратних метара слободног, квалитетног истраживачког простора. Нешто од тога је потпуно ново док се нешто, са незнатним улагањима, брзо може довести до потребног нивоа. Предложено му је и да се неки институти из центра града пребаце у „Винчу“, а да новац добијен од продаје атрактивних локација уложи у истраживачку опрему и обнову истраживачког простора.

5. МНТ и влада Србије су могли исказати своју политичку вољу и одлучност да подрже науку тиме што би сваке године из буџета повећавали издвајања за науку за 0,15 одсто БДП – док не достигну бар 1 одсто (наспрам садашњих око 0,25 процената). Тако би и најнеповерљивије убедили да власт сматра науку важном и да се узда у њену способност да повећа БДП. Овако, све што МНТ чини личи на припрему за неку отимачину са прихватљивим оправдањем.

6. Најједноставније, најбрже и најделотворније би било, ипак, да се уложи у опремање неколико огледних, добро дефинисаних лабораторија из природно-техничких и медицинских наука, уз довођење врхунских вођа пројеката који би наше младе истраживаче образовали и „занату“ учили. Ти и слични врхунски кадрови би новим законским решењима били укључени и у рад са студентима на универзитету. То је једини начин да такве лабораторије живе и раде нормално, као у развијеном свету.

Оваквим, свима разумљивим и прихватљивим потезима, могло би се уштедети 30-40 процената садашњег буџета за науку и искоренити појава и умножавање научно безначајне производње. Ако бисмо овоме додали и предложених, новоиздвојених 0,15 одсто БДП, имали бисмо око осамдесет милиона евра из сопствених средстава и без задуживања. То би чинило безмало још један целокупни буџет за смањени број научних радника у осмишљеној и контролисаној „научној производњи“. И са пола тога, овај нам кредит, заправо, не би био ни потребан. Али за то ваља имати министре који размишљају и имају бар зеру храбрости. Ваљда је и то један од разлога што мислећи и храбри људи у данашњој Србији не могу ни прићи одговорним положајима…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Zanimljivo da je Bozidar Djelic takoreci zadnjeg dana svog mandata u jednom ranijoj vladi, “vratio” Karicu onih 30 000 000! Lako proveriti tu tehniku, koja izgleda nije slucajna.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *