Балкански ратови и геополитика данашњице

Пише Наташа Францисти

Поштовање историјске истине и пијетет према жртвама балканских ратова и великих светских сукоба који су уследили после захтева јасно супротстављање инструментализованим покушајима историјског ревизионизма и политичке злоупотребе поменутих сукоба који су се одиграли 1912. до 1913. године

Међународна конференција „Балкански ратови у светлу геополитике 21. века“  – у организацији Центра за развој међународне сарадње (ЦРМС) из Београда и Амбасаде Руске Федерације у Србији –  одржана је 12. новембра у београдском хотелу Хајат. На поменутом скупу, чија сврха је била да се из перспективе актуелних глобалних и регионалних односа сагледа значај балканских ратова, учествовали су историчари и публицисти из Србије, Русије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније, а Конференцију су отворили амбасадор Руске Федерације у Србији, Александар Чепурин, и председник ЦРМС-а, др Стевица Деђански.

 

Улога великих сила Током уводних излагања – која су у име Србије, Русије и држава региона, имали мр Драгомир Анђелковић (директор ЦРМС-а) др Елена Гускова (Руска академија наука) и др Предраг Николић (председник Центра за стратешку сарадњу из РС) – истакнут је ослободилачки карактер Првог балканског рата, улога неких западних сила у уношењу раздора међу балканске народе, што је резултирало Другим балканским ратом, те су осуђени покушаји историјског ревизионизма којима је циљ вишеслојан. С једне стране, силе поражене у Првом светском рату а које су га изазвале, покушавају да релативизују  кривицу па чак и да је пребаце на Србију. Уз то, евроатлантски фактори који данас доминирају многим деловима света, па и Балканом, настоје да искористе историјске аргументе у прилог својој хегемонији. Подржавајући историјске фалсификате којима се Срби приказују као изазивачи глобалних и регионалних ратова, ти центри моћи траже изговоре за учвршћивање протектората над Балканом.

У сличном духу, уз бројне паралеле између прошлости и актуелних геополитичких односа, протекла су и излагања других учесника скупа: др Алексеја Тимофејева, Бранка Радуна, др Саше Гајића, др Благоја Марковског, Драгана Коларевића, др Драгана Петровића и Гојка Рајичевића. Сви учесници скупа су током излагања и слободне дискусије после, стављали акценат на улоге великих сила у дешавањима на српском простору и у окружењу, од балканских ратова до данас. У том контексту је посебно наглашена, по Србе изразито неповољна, улога англосаксонског и немачког фактора и, колико је реалност допуштала, позитивна улога Царске Русије и, од времена када је предводи Путин, поново ојачале руске државе.

 

Поуке крвавих ратова Током излагања и дискусије искристалисали су се и закључци скупа. Укратко, ради поштовања историјске истине и пијетета према жртвама балканских ратова и великих светских сукоба који су уследили после, као и у циљу очувања мира и међународног права у времену у којем живимо, учесници скупа „Балкански ратови у светлу геополитике 21. века“ апелују на стручну и ширу јавност Србије, других земаља Балкана, Русије и осталих држава заинтересованих за раздобље балканских ратова – да се успротиве инструментализованим покушајима историјског ревизионизма и политичке злоупотребе поменутих сукоба који су се одиграли 1912. до 1913. године. Поуке крвавих ратова 20. века, који су на нашем континенту започели са балканским ратовима, треба да буду фактор мира и сарадње међу народима, а не да се, у интересу сила које теже европској или глобалној хегемонији, користе као генератори нових сукоба.

На крају, треба напоменути и неспоразум или пак малициозну интерпретацију речи руског амбасадора. Конференција је, с обзиром на интригантан карактер теме и на релевантне учеснике, била изванредно медијски пропраћена. Посебно је пажњу привукло, за дипломате чији иступи обично одишу формалношћу, необично занимљиво излагање Његове екселенције Александра Чепурина. Он је, између осталог, говорио о конфликтном потенцијалу који постоји на Балкану, (гео)политичким турбуленцијама које из тога произлазе и потреби даљег зближавања Русије и Србије. Но, неки медији су – вероватно са намером да се створи утисак да од одбране територијалног интегритета Србије у вези са КиМ и Русија диже руке – амбасадорове речи о могућим комешањима на нашим просторима и последицама, погрешно протумачили као наговештај могућности да буде прихваћена једнострана промена граница. Међутим, Чепурин је био врло јасан. Он је говорио о српско-руској сарадњи у циљу изналажења што повољнијих опција за обе државе, односно о дефинисању и примени решења „која ће задовољити потребе већине Срба“. А дизање руку од КиМ ту сигурно не спада. Друга ствар је изналажење модалитета који би нам, на одрживим основама, омогућили да зауставимо даљу ерозију српских позиција у вези са нашом јужном покрајином и да олакшамо живот нашем народу на КиМ.

 

Један коментар

  1. Oruzani sukobi-ratovi, gradjanski ratovi, ustanci, .., su svakako, instrument politike. U “podgrupu” ovih “instrumenata” spadaju i (politicki) atentati i ubistva, koja se izvrsavaju po nalogu drzavnih ili “van-drzavnih” politickih organizacija.
    Kao posledicu, citamo i “ucimo”, “istoriju”, koju pisu pobednici ili kontrolori medija (uklucujuci pisanja knjiga).
    Izmedju dvaju srpskih vodja ustanaka, protiv Turaka, “kuhinja istorije” favorizuje Milosa Obrenovica (a vezuje ubistvom Karadjordja).
    Na ideju slobode i oslobodjenja Srba, “stavlja se poklopac”,
    pa nipoklika ni borbe, cak, i kad se dize ustanak u Hercegovini
    1875-e.
    Turska imperija slabi, dok austro-ugarska “raste”. Rusiju Napoleon
    nije pokorio.
    “Kuhinja istorije” menja “menu”, iako su “gosti” nepromenjeni.
    Rusiju treba napadati i unistavati, a Srbiju-remetilacki faktor,
    smetnju na putu, takodje. Turska, vise nema ulogu u Evropi, a mora
    da se oslobodi tereta i posveti glavnom zadatku-“na Rusiju!” i opet-“na Rusiju!”
    Zato, nije cudo, da su dosli Karadjordjevici, osnovana “Crna ruka”
    (a neophodna, “ober-kelnerska”, vecite nam “kujne”) a nesabotiran
    Prvi Balkanski rat, za nas Srbe i Srbiju, oslobodilacki. Kako “kujna” radi neprekidno (ili, kako bi Rusi rekli-“kruglosutocno”)
    to je odmah reagovala, na egzaltaciju i pretnju ujedinjenja balkanskih naroda i drzava. Srbiji su, ostrim rezom, potkresana
    krila, odbijena od Jadrana, uspostavljena potpuno nova drzava i
    nacija-Albanija. “Kuhinji” nije bilo potrebno mnogo vremena-manje
    od godinu dana, da “skuva” Drugi Balkanski rat (i pripremi etiketu
    – osvajacki rat).
    Nezavisno od namera i delovanja “kujne” (koja radi i danas, na istom mestu iza istu “klijentelu”, koja placa svojom krvlju i zvotima), Balkanski ratovi su, za nas, bili borba za slobodu-
    oslobodjenje okupiranog naroda i teritorija. U toj borbi, ratovima
    i tolikim bitkama, Srbi su dali ogromne zrtve, a pokazali zbir
    najveceg motiva (slobode) i vojnckog umeca.
    Zrtve i heroji moraju imati nase postovanje i biti nam i u srcu i glavi, kad mislimo i delujemo.
    Nazalost, posle balkanskih ratobva (mnogo) brzo je dosao razorniji, donoseci jos vece zrtve i nove heroje, a da se proces
    nije zaustavio ni sa dolaskom XXI-og veka.
    Podsetimo se, “kujna radi”.
    Ako bi opet, o “reviziji istorije”, ne zaboravimo da su ratovi
    instrument politike, i da “pobednicka istorija”, koja nam se namece, sluzi, a ne uci.
    [Uzivo smo gledali rusenje kula u Njujorku i krajickom oka padanje
    trece zgrade. Videli smo udare dva aviona, Prihvatili smo da znamo, ko je upravio dva aviona, da udare. I, …!
    Takvih dogadjaja, prepuna je hronologija, u celom svetu.
    Da li je to, istorija?]
    [Imao sam srecu u zivotu, da mi istoriju, u decackom dobu, predaje
    profesor Radovanovic. Spomenik njemu, u mojoj svesti je veliki.]
    Srboljub Savic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *