Зомбификација Србистана

Пише Владислав Панов

Зашто је једна наизглед наивна манифестација – шетња зомбија по београдским улицама, узбуркала духове и иницирала анти-зомби расположење и коментаре јавности

Београду је недавно одржана парада. Не „она“ чувена и злогласна за којом се са обе стране наше границе годинама страсно запомаже, већ једна кобајаги и у невино шаљивом тону. Парада зомбија. Смишљена поводом завршетка Осмог фестивала српског хорор филма. И у жељи, како рекоше организатори фестивала, да се покаже умешност домаћих филмских шминкера и мајстора специјалних ефеката који су за ову параду у „немртве“ претворили око четиристо српских душа спремних да се тако прошетају центром града и наплаше што већи број неприпремљених суграђана. Ништа лоше, чини се. Ипак, судећи по коментарима суграђана који су реаговали, ствар је далеко озбиљнија, и то у лошем смислу.

Успавана нација Једна од најомиљенијих тема хорор филмова, зомбији или живи мртваци, деценијама добија нове филмске авантуре голицајући машту љубитеља и иритирајући оне који то нису. У поменутим коментарима овдашњим, међутим, зомбији су схваћени много озбиљније него што би се могло очекивати од наше успаване (зомбификоване?) нације која је одавно морално и материјално темељно очерупана и ојађена. Такви, очерупани, запуштени и до голе егзистенције опљачкани, ови наши „зомбији“, у вечитом копрцању између чекића и наковња свакојаких власти и њихових моћника који их обезумљују зарад својих интереса, тугују што им је прозападна елита увезла ништа друго него усхићеност зомбијима. Док на малим екранима гледамо и трећу сезону врло успешне серије „Окружени мртвима“ у којој је до екстрема експлицитно описан постапокалиптични ултранасилни и крвави двобој на живот и смрт оно мало преживелих са хордама зомбија (у питању је, иначе, екранизација стрипа) ми добисмо почасну шетњу истих на улицама Београда. Почела је зомбификација Србистана? Или је парада најавила да је управо окончана?

[restrictedarea]

Маскарада на улицама Сасвим је лична ствар и твораца овакве забаве и оних који је конзумирају да ли ће зомбије схватити озбиљно или неће. Ако се вратимо на коментаре људи који су реаговали на помен организовања зомби-маскараде, ствар је схваћена веома озбиљно. Зомбији су повезани са поплавом, како рекоше, кретенских ствари које нам се годинама намећу од оне стране океана, а које овде дежурни англоамерички сунђери упијају по задатку и, да се послужимо омиљеним англоамеричким термином, спинују нашу стварност, приоритете и афинитете. Отуда су, по људима који све то примећују и одбијају да прихвате, и зомбији, макар и детиње просути по улицама, са нашминканим лицима, оно што не треба прихватити на позитиван начин. Наши зомбији су, иначе, са симпатијама прихваћени у извештајима светских медија који су се наканили да одавде прослеђују вести у којима нема материјала за негативно етикетирање Срба. Критичари манифестације управо ову подршку споља сматрају доказом да је зомбификација земље узела маха и да се налази у завршној фази. Осим што, као своје, прослављамо њихове сатанистичке празнике и потрошачке верске датуме, што смо заборавили сопствено писмо, па и језик, што смо сахранили домаћи филм, уништили домаће фирме и распродали, задужили и девастирали све што је годинама стварано од стране оних који на такве продаје нису пристајали, што смо постали типично западно неморално, непринципијелно, саможиво друштво неправде и похлепе, ето, имамо и морбидне нагоне да се наслађујемо визијом нестанка света услед најезде живих мртваца (зомбија). Они су, иначе, од када је филма, уз вампире, вукодлаке, вештице, духове, ванземаљце и бизарне звери из патолошке маште синеаста, главни негативци хорор и СФ жанра. Позајмљени из паганске хаићанско-афричке вуду религије, зомбији су одавно посебно негована линија хорора у холивудској продукцији. Славни аутор бруталних хорора, Ерик Ромеро их је у неколицини својих филмова, почев од краја шездесетих година претходног века, промовисао у посебно значајан, култни чак, огранак хорора. Током последњих четрдесетак година тај је огранак стекао огроман број следбеника иако је у себи носио најгрозоморније призоре, сатанистичке поруке, контроверзне идеје о крају света, оправдавање најневероватнијег насиља чак и над децом уметнувши „поткожну“ опасну фасцинираност смрћу, подстрекивање масовног убијања, екстремне бруталности, деградације људскости и комерцијализације идеје о неминовности апсолутног краха цивилизације која је сатрвена у дистопијском свету „немртвих“ из кога нема бекства, излаза ни спаса.
Озбиљно оштећење људскости је, додуше, у стварности подуже присутно и без зомбија. Свет је заиста на прагу краха, па можда и краја. Да ли ћемо отићи у колосалној експлозији мржње и насиља до истребљења или ће нас сатрти нека пошаст, укључујући и, можда, зомбије из вуду епрувете неке западне ратне лабораторије, и није толико важно. Пристајући на живот без моралних кочница, мерила и вредности, без бриге према ближњима, ослобођени свих правила, закона и обичаја, без поштовања историје (под притиском америчког мерења значаја света и неразумевања потребе за памћењем прошлости од њих и зарад њих широко инсталирано на светској позорници новог доба) огрезли у површним стварима, материјалним вредностима, духовно отупели и закржљали, инертни, лењи, недоследни, манично-параноични у сталном стању интензивног страха од свега, умртвљени до зомби-ступора, саможиви и прождрљиви, представници наше цивилизације имају све атрибуте неизлечиво зомбиране хорде. И док с једне стране медији засипају омамљене конзументе идејом о постојању бића, оболелих додуше, које ваља брутално истребљивати, исту судбину предвиђају и нашем свету који се дроби и одбројава последње дане у метастазичној агонији. Парада зомбија, дакле, схваћена било озбиљно – било шаљиво, сасвим је одговарајућа. Само нам је још она недостајала. За крај.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *