Почетна / Репортаже / Велико НЕ великој обмани

Велико НЕ великој обмани

Одбор за одбрану Косова и Метохије, који је формирала Демократскa странкa Србије, и у чијем раду учествују најзначајније јавне личности, међу којима су академик Матија Бећковић, академик Милован Данојлић, академик Василије Крестић, др Војислав Коштуница, академик Светомир Арсић Басара, академик Коста Чавошки, проф. др Мирјана Васовић, редитељ Синиша Ковачевић, проф. др Слободан Самарџић, проф. др Мило Ломпар, др Милош Ковић, организовао је велики протестни скуп у Центру „Сава“ у Београду. Скуп је одржан у недељу  29. септембра, а пред великим бројем присутних, Демократска странка Србиjе јавно је позвала на боjкот локалних избора на Kосову. За говорницом у Центру  „Сава” чула се оштра и упечатљива протестна реч против „ових антидржавних и противуставних избора које је ( за 3. новембар) организовала сепаратистичка власт у Покрајини ,,а власт у Београду их подржала”. Међу онима који су изразили противљење изборима, били су говорници чије речи преносимо – Војислав Коштуница, Мило Ломпар  и Матија Бећковић. Говорници чија је реч такође значајно обележила овај скуп, били су и Синиша Ковачевић, Милош Ковић, Слободан Самарџић, Марко Јакшић….

Србин не излази на антисрпске изборе

Пише Војислав Коштуница

Лажни локални избори које је за 3. новембар расписала лажна председница, на основу лажних закона лажне државе Косово, представљају одсудни, ако не и завршни чин, у покушају да се отме Косово од Србије

Сабрали смо се данас да дамо свесрдну и искрену подршку нашем народу на Косову и Метохији, који не пристаје да се потчини сепаратистичкој албанској власти и који брани неприкосновено и историјско право да Косово и Метохија припадају Србији. Лажни локални избори које је за 3. новембар расписала лажна председница, на основу лажних закона лажне државе Косово, представљају одсудни, ако не и завршни чин, у покушају да се отме Косово од Србије. Главни саучесник и помагач Бриселу и Приштини у организовању ових лажних избора јесте, на жалост, садашња власт у Београду. Зато одговор српског народа на Косову и Метохији треба да буде једнодушан. А он гласи да Србин не излази на антисрпске изборе.

Добро знамо колико је дуга наша државна и национална традиција, која почива на Косову. Али исто тако као што знамо колико траје наша традиција, која је заснована на праву и правди, знамо и да насиље, зло, неправда, гажење права, имају подједнако дубоке корене. Ови лажни избори проистичу из дугог низа насиља која им претходе. Погледајмо само ове године наших великих јубилеја, данас када се сећамо 1912, 1913, 1914. године, када славимо и стогодишњицу ослобађања Косова. С једне стране, уздиже се и побеђује дух националне слободе и ослобађања поробљених српских земаља, а с друге стране, стоји сила и насиље које хоће да уништи и обезличи српски народ и његову државу, културу, дух, традицију и вредности.

Зарад остваривања својих циљева у глобалним оквирима, велике западне силе су, одбацивањем права, извршиле агресију на Србију 1999. године, проглашавајући да сила има да стоји изнад права. А шта је, шта може бити друго то одбацивање права ако не разобручено насиље, једноставније речено, велико разбојништво. После агресије, те исте западне силе су послале своје војске на Косово да би, захваљујући присуству њихових НАТО војника, без одобрења Савета безбедности, десет година касније албански сепаратисти 2008. године противправно и једнострано прогласили независност. У међувремену, у тих десет година, представници међународних мисија на Косову, цивилних и војних, вољно или невољно учинили су све што су могли да се стотине хиљадa прогнаних Срба не врате на Косово, а да сви велики градови, почев од Приштине, остану потпуно очишћени од Срба. Али као да им и то није било довољно, него су на овом путу безакоња и насилништва натерали садашњу власт да укида своје државне институције на Косову и да прихвати и подржи сепаратистичке изборе, приморавајући свој народ да постане поданик власти лажне државе Косово.

 

ИСТОРИЈА, ТРАДИЦИЈА, СВЕСТ Шта једино може бити одговор српског народа на ово безакоње? Одговор морамо потражити у нашој историји и традицији. Ту се једино може и мора пронаћи прави одговор. Довољно је и само треба да се сетимо једноставне истине да морамо истрајати у нашој борби за право и правду. Било је много тежих периода у нашој историји, али и у тим готово безнадежним тренуцима, када је изгледало да су сила и неправо победили, није губљена нада у нашем народу.

А данас опет није потребно много, потребно је само да се не изађе на лажне изборе. Потребно је да имамо свест да су то избори којима сепаратисти хоће да заокруже своју независност, да то нису српски, него сепаратистички избори. Да је у темељима тих избора бомбардовање Србије, насиље, неправо и сила. А да је наш одговор заснован на темељном начелу међународног права које гарантује интегритет свакој држави, по Повељи УН, Завршном хелсиншком акту, Резолуцији 1244 и, наравно, Уставу Србије. И потребно је да не заборавимо да ако једна земља војном агресијом изгуби део своје територије, она не престаје тиме да на њу полаже легитимно право, осим ако се тога права сама не одрекне.

Увек треба да имамо на уму да је наша судбина у нашим рукама. Одбацивањем и неизласком на ове лажне изборе српски народ даје достојан одговор на сво насиље које се врши над њим. Нека свако ради свој посао. Нека велике западне силе и сепаратисти раде свој посао заснован на насиљу, физичком и правном, а српски народ ,чврсто верујући у снагу права, једноставно и само не треба да изађе на ове лажне изборе. Српски народ на Косову заправо одлучује да ли припада држави Србији или добровољно одлучује да се потчини лажној држави Косово. Изласком или неизласком на изборе сваки појединац одговара на питање да ли хоће да припада лажној држави Косово или својој Србији.

Ми данас позивамо наше сународнике на Косову и Метохији да одлучно и јединствено покажу да су грађани Србије, да за њих не постоје сепаратистички избори, да ће они изаћи на изборе које распише Скупштина Србије. Јер морамо знати да народ који би пристао да погази свој Устав, своје законе, који би се одрекао своје државе и изашао на сепаратистичке изборе, подрива и укида своју будућност и раскида једину праву везу која га држи заједно.

Каква то срећа и благостање чека српски народ ако се потчини вољи Приштине и сепаратиста? Каква је будућност српског народа ако пристане да живи под сепаратистичким законима и под сепаратистичком влашћу? Садашња власт покушава да обмане српски народ како ће добити Заједницу српских општина, али једино заборавља да каже где се налази та Заједница српских општина. Да ли у Србији или у лажној држави Косово? Да ли се та Заједница српских општина успоставља на основу српских или на основу сепаратистичких закона? Па сви добро знамо да је реч о Заједници српских општина која је заснована на законима самопроглашене државе Косово и која се директно потчињава сепаратистичким властима у Приштини.

Ко је и када своје грађане добровољно изручио да постану грађани друге, лажне државе? Тако нешто први пут је пало на памет садашњој власти. Али узалуд сви бриселски споразуми, узалуд сваки наопаки труд садашње власти ако народ једнодушно не изађе на изборе. Неизласком на лажне изборе српски народ на Косову и Метохији садашњој, али и свакој будућој власти, шаље јасну и одлучну поруку. Она гласи: узалудно сте се одрекли свога народа јер се ми не одричемо и никада се нећемо одрећи своје Србије. Излазак на ове изборе суштински би значио признавање лажне државе Косово, као што неизлазак значи да је народ одлучио да припада својој Србији. Зато су ови избори, односно неизлазак на лажне изборе, од судбоносног значаја за српски народ и за Србију.

 

[restrictedarea]

ЈЕДНО ЛОГИЧНО ПИТАЊЕ Желим да се овом приликом и лично обратим нашем народу на Косову и Метохији. За мене је питање Косова старије од сваке дневне политике, од питања власти и опозиције, и од било које врсте политичке користи. Као и сваки грађанин, својим очима видим да су западне силе наумиле да нам отму Косово и да не бирају средства да тај циљ постигну. Хоће да нам отму Косово и хладнокрвно уцењују Србију да неће ући у Европску унију ако не постане саучесник у добровољној предаји Косова. Објашњавају, како рече један западни дипломата, како је Косово тек један камичак у ципели. Тврде како је екстремизам позивати се на право и борити се за своју земљу, а није екстремизам кршити право и бити против своје земље. Насупрот свему овоме, наша Скупштина на Косову и Метохији поставила је недавно, с пуним разлогом, једно логично и крајње једноставно питање – Да ли су грађани Србије са Косова и Метохије, који поштују Устав и законе Републике Србије, дужни и да ли имају право да учествују на изборима које расписује друга – непризната држава?

Провидна је лаж, која ће се сутра показати као срамна обмана, да је добро и у српском националном интересу изаћи на лажне изборе. Истина је да треба показати чврсту вољу и патриотизам и рећи не изборима којима се руши Србија. На вама је, на српском народу на Косову и Метохији,  тешко и историјско бреме да будете последњи бедем одбране Србије. Знам колико је то тешко, али  знам и вашу снагу и вашу одлучност да одбраните Србију и да изласком на изборе не учините себе поданицима сепаратистичке албанске власти.

Наш патријарх Павле, који је у епископском чину на Косову и у Метохији служио тридесет и четири године, често је говорио да је најважније издржати до краја да се не би сав претходни труд узалуд бацио. И наш патријарх Павле такође је у јесен 2004. године позвао Србе да не изађу на парламентарне изборе које су расписале тадашње приштинске институције, постављајући у свом обраћању опет једно крајње једноставно питање – Зар је потребан наш пристанак на нашу пропаст, дугорочну или коначну, свеједно?

Сетите се кроз шта сте све прошли, колику сте муку до сада имали, колико је ваша досадашња борба изискивала одрицања зарад одбране Србије. Очи целе Србије и целог српског народа биће упрте у вас. Јер ви не браните само себе и своје право да припадате Србији, него браните и саму Србију од претећег самоуништења.

Ма каква обећања и понуде упућивали представници садашње власти и представници Европске уније, добро знајте да је реч о чистој обмани. Уздајте се у себе и у своју памет, која вам говори да сте Срби, да припадате Србији и да прихватате само изборе које држава Србија расписује. И знајте и то, како је већ рекао један од вас, да немате право да будућим генерацијама ускратите право да се боре да остану Срби у држави Србији. То је тежак, али и једини пут који вас може сачувати и који може сачувати Србију. Ваша будућност, али и будућност Србије је у вашим рукама. Одбацивањем лажних избора ви бирате Србију и ми се у ваш избор уздамо.

Живела Србија!

 

Према обраћању председника ДСС Војислава Коштунице на протесту Против лажних избора на Косову и Метохији

 

Не гледај шта радим него слушај шта говорим

Пише Матија Бећковић

Ко  се не би бојао у држави у којој се боји Уставни суд и ко није уцењен,ако се због устава због којег постоји не оглашава Уставни суд

Част ми је да  вас поздравим у име нестраначких чланова Одбора и узмем реч на  скупу  за одбрану Косова и Метохије.А скуп за одбрану Косова и Метохије уједно је и скуп за одбрану од уцена и страха. У овом случају, одбрана од уцена да се мора изаћи на предстојеће  изборе и одбрана од страха због  последица,  изашли – не изашли.

Уцене и страхови  уведени су у обичај као једино што се не мења и подразумева,  и без избора и са изборима,због Косова и без Косова,због Европе и без Европе.У раскошном спектру домаће  демократије, као једина константа, царују страхови и уцене.Без слободе од страха,уплашени и уцењени,не можемо се надати ничему, осим новим страховима и уценама.

Од оног попа који је мрсио, а верницима препоручивао најстрожи пост остао је наук :“ Не гледај шта радим него слушај шта говорим!“

Тај наук и ту лозинку чини се да је актуелна власт исписала  на својим заставама.Србе на Косову уцењују да је без изласка на изборе угрожена њихова будућност – а та будућност је толико светла и раскошна да је боље да је не описујемо како се не би  видело шта губе  и колико ризикују.Такве будућности  себе ће лишити они који бојкотују изборе – прве у досадашњој историји, на које једна држава, и то у двадесет и првом веку,  приморава сопствене грађане – да изађу на изборе друге,туђе државе.И то такве државе коју она сама не признаје,заклињући се са највиднијих говорница,пред очима читавог света, да је никад неће признати, ни признати да је признала.Приморава их да добровољно уђу у жицу како би били слободнији, да се заробе како би били безбеднији, да се одрекну своје земље како би их лакше бранили у туђој, да добрововољно оду у тамницу како би могли лакше и успешније да се боре за своја права. Нагоне свој народ да се одрекне свог устава да би нашао сигурност и заштиту у  туђем.

Досад  нико ни на какве изборе није морао излазити, нити су они који нису излазили због тога трпели икакве последице. Али онима који одбијају да изађу на  незаконите изборе прете да ће бити стављени ван закона.

Онима који поштују устав своје државе – држава прети  да према њима неће имати никакве обавезе. Страхом и уценама свима је  усађен о осећај кривице и препоручено да не гледају  „шта власт ради него да слуша шта говори.“ Другим речима, не верују својој кожи и  својим очима него ушима.

Ми који немамо ништа осим свог гласа указујемо на ову колосалну хипокризију –  верујући да  би и Срби и Србија ипак  некако могли  преживети, ако преживе пет континената који нису ни Европа ни ЕУ. Али ни Срби ни Србија једино неће преживети у случају да дигну руке од себе и одрекну се себе самих. А себе ће се одрећи ако се одрекну Косова, а кад се одрекну Косова, нема разлога да праве питање од било чега другог.Ако дају  Косово, дали су све што имају. Ако Србија преда Косово, дала је на знање свима и свакоме да – нема ништа што неће дати и на шта неће пристати. Ако не брани свој образ и остане без личне карте, више  нема ко, ни  шта да брани.

Више него довољан разлог да се не излази на предстојеће изборе за сваког разумног је  што су ти избори противуставни. Још се нико није усудио да тврди да јесу. Истина, ћути Уставни суд, који би једини морао да говори, и коме је основна дужност да штити Устав.

Ко  се не би бојао у држави у којој се боји Уставни суд и ко није уцењен, ако се због устава због којег постоји не оглашава Уставни суд. Тешко народу и држави у којој су уплашени они који поштују устав, а безбрижни и безбедни они који га крше и багателишу.

То је разлог, драги пријатељи, што се  оглашавамо ми, све забринутији што дуже слушамо шта данашње власти говоре и што више гледамо шта раде.

 

Реч Матије Бећковића на скупу за Одбрану КиМ, 29. 9. 2013. у Центру Сава”

Срамота припада свима

Пише Мило Ломпар

Ниједна влада у српској историји није тражила од свога народа да изађе из Србије: да напусти Србију. И ниједна влада није тражила од свих нас да срећу своје деце потражимо у несрећи оних које гурамо од себе, противно сваком закону, сваком моралу и сваком поштењу

Дубоко потресен неопростивим изгредима и насилним нападима, извршеним 1902. године у Загребу против свега што је српско, Стојан Новаковић је поднео оставку на чланство у Југославенској академији у Загребу. Објаснио је свој чин сазнањем да се противи настојању по којем „цео свет, па и Хрвати и Бугари, хоће од Србије… која је само део српства (по ономе pars pro toto) да начине гроб, а не огњиште српства.“ Зар није страшно ово осећање усамљености? Оно је ипак веће од нашег данашњег противљења изборима на Косову и Метохији: премда лишени подршке међу парламентарним чиниоцима, јер је код нас на делу политичко јединство засновано на идеји националне издаје, премда скрајнути у закутке јавног и медијског простора, премда притиснути захтевима западног света, ослоњени само на притајену свест устрашеног народа, ипак препознајемо знатан део земљиног шара који није потонуо у равнодушност када је реч о нашим правима на Косову и Метохији.

Зашто нам то не даје морални основ да поновимо Новаковићеве речи: „Мени се чинило да је, у интересу општем, нама Србима, заставницима народносне борбе, дужност да бранимо и своје племе и своју земљу и прави смисао њихов у историји“? Јер, није реч ни о каквом интелектуалном поистовећивању са политичким налозима, већ је реч о дубоко аутономној свести о дужности која проистиче управо из универзалног – „у интересу општем“ – неслагања са разобрученим насиљем – државним, културним, медијским – које је само наговештај онога што долази.

Зашто смо лишени свести о том насиљу? Зашто га прикривамо идејама и идеологијама? Зашто замућујемо неугодност самог призора? Зашто подлежемо идеолошким рационализацијама у титоистичким оквирима кривотворене културе сећања? Стојан Новаковић није то чинио. Он је сматрао да, иако је Србија – као држава – слаба да би затражила, а камоли добила сатисфакцију због насиља над српским народом, можда баш због таквих околности, јача индивидуална дужност интелектуалаца: „Томе сам ја хтео да додам своју демонстрацију, којом сам хтео да покажем Србијанцима: да треба чим се год може бранити племе своје свуда – а осталима: да за њих Србија није равнодушна кад су у невољи.“

 

РЕЧ ЈЕ О УНИВЕРЗАЛНОМ ПРАВУ Тако је било 1903. године. Није тада Србија била ни већа, ни привредно јача, ни војно јача, ни бројнија у људима него што је данас. Није Стојан Новаковић био никакав ратни хушкач нити какав пламтећи говорник, неодговоран, нити је био животно неискусан, јер је иза себе имао дугу научну каријеру, филолога и историчара, дугу политичку каријеру, председника Владе и посланика у Цариграду и Петрограду, и дугу каријеру родољубивога деловања у духу националне интелигенције. Таква је била Србија.

А данас? Данас српска влада тражи – налаже, захтева, намеће – нешто што никада ниједна влада у историји Србије није тражила. Не рачунају се комунистичке Владе које су силом наметнуте, које никад нису слободно биране, које нису имале никакву легалну опозицију и које су – 1959. године – потпуно произвољно и доследно злонамерно прошириле административну територију Косова и Метохије. Било је, међутим, српских влада које су се приклањале диктату силе, које су кршиле законе земље, које су је доводиле у вазални положај, које су присиљаване да руше њено достојанство. Али, никада није било овакве владе. Јер, ниједна влада у српској историји није тражила од свога народа да изађе из Србије: да напусти Србију. И ниједна српска влада није тражила од свих нас да срећу своје деце потражимо у несрећи оних које гурамо од себе, противно сваком закону, сваком моралу и сваком поштењу.

Није овде реч ни о каквом  Дамoкловом мачу који је наднесен над човекову главу, као што није реч ни о каквој оданости партикуларним интересима. Јер, реч је о универзалном  праву људи да бојкотују изборе ако их не желе, ако мисле да их они обезвређују и ако су уверени у то да им такви избори доносе несрећу. Зашто је противљење овим изборима уклоњено из наше јавне свести? Зашто су сви који позивају на демократски, миран и пасиван отпор изложени порузи и ниподаштавању? Зашто људи – противно сваком демократском налогу и обичају – морају да изађу на изборе? То да морају казује им се на десетине различитих начина: медијским привилеговањем, економским застрашивањем, притајеним и отвореним претњама.

Зашто, дакле, тражимо од људи да порекну себе? Тај захтев није само главни одговор на питање зашто не треба изаћи на изборе који, угрожавајући сам темељ Србије, нападају сáмо начело слободе. Јер, овај захтев нам открива шта значе такви избори. Они обележавају увод у један дуготрајан и сложен процес који се назива променом свести, који се намеће мерама вишеструке принуде и који сасвим чудовишно – преко јавне свести – тежи да обухвати читав народ. Ако страни чиниоци траже да променимо свест, онда њихова намера – као збир њихових различитих интереса – остаје нескривена. Шта, међутим, значи када носиоци наше власти – попут председника и потпредседника српске владе као владе какве никад није било у нашој историји – непрестано понављају тај захтев?

То не значи да треба да променимо мишљење о некој ствари. Јер, променити мишљење не значи променити свест. Човек који – у складу са сопственим осећањем за мене времена и појава – промени мишљење је слободан човек. Он је ступио у изабрани и нови час сопствене егзистенције. Отуд он нема потребу да друге људе тера да га следе: он им ништа не намеће, ни на шта их не присиљава, нити им било чиме прети. Али, човек који је променио мишљење зато што је подлегао некој присили, или страху, или наметању, или очекивању, или хтењу, носи у себи свест да је подлегао оном горем у себи. Он има потребу да сви око њега промене мишљење. Јер, само тако његов пад остаје непрепознатљив и невидљив. Отуд захтев за променом свести јесте захтев да се изједначимо у паду. Основно начело људске слободе налаже да том захтеву не подлегнемо. Зато је – како каже Берђајев – слобода тешка, а ропство лако. Јер, пад подразумева потчињавање силама гравитације, док слобода налаже да се одупиремо тромости духа и сили теже.

ЗНАКОВИ ТОТАЛИТАРИЗМА Као политичко настојање, као програмирани друштвени и културни инжењеринг, као насилно и инструментално изведена операција која уклања постепено и природно мењање прилика и менталитета, промена колективне свести доноси упозоравајуће знакове тоталитаризма. Она тежи да индивидуалну патологију претвори у друштвену патологију. Отуд она обухвата кључне моменте културног обрасца. Како то изгледа?

Зато што је промена свести почела да нам се институционално и медијски намеће, зато што су њен политички израз ови избори на које људe – противно свакој демократској садржини – присиљавају да изађу, нисмо били достојни да обележимо двеста година највећег српскога песника – Његоша. То је неупоредив културни подвиг ове српске владе: чак су и комунистичке владе обележавале песникове претходне годишњице. Али, како бисмо могли обележити сећање на песника који  је певао  ‘’Ој Косово, грдно судилиште ‘’ – премда није само то певао него је певао у разуђеној палети тонова и значења –  и да у исто време позивамо наше сународнике на Косову и Метохији да изађу из Србије?

Није, дакле, реч о настојању власти које је тренутно, поготово које је небитно, нити о нечем што треба истрпети док не прође, већ је реч је о нечем што тражи да се промени сам основ нашег препознавања међу народима.

Јер, косовски мит, завет и опредељење, представљају матично место српске културе: и као налог, и као норма, и као разочарење, и као трагични, и као метафизички, и као комични, и као световни израз српске књижевности. Свих тих момената – разнородних, некад противречних, некад напоредних – има у српској књижевности. Отуд широка лепеза могућих значења косовске традиције представља прирођени и унутрашњи моменат српске културе. То се не може напустити, јер би нестало саме српске културе. То ни не треба напуштати, јер су европске вредности у нас везане за ту традицију: средњовековни записи о косовском боју, њихова спиритуалност и метафизичка дикција, величанствена епска артикулација народног гуслара, синтеза свих тих традиција у Његошевом индивидуалном таленту (Обилићев величанствени подвиг – у сјају косовске традиције – треба разумети у духу Његошевог стиха „Одбрана је с животом скопчана“), Андрићева историјска имагинација и лирска рефлексија Црњанског. Зашто бисмо се тога одрицали?

 

КОНСТАНТА У СВИМ ВРЕМЕНИМА Косовска компонента српске политике је њена непроменљива константа у свим временима. И када је Косово било у српској држави, и када је било окупирано: као што је сада окупацију извршио НАТО. Отуд је наивно очекивање српских политичара да ће признањем државе Косово – а сви потези у Бриселу воде у том смеру – отклонити косовску компоненту српске политике. Они је могу само затомити неко време. Њихова срамота припада свима, јер смо постигли политичко јединство на идеји националне издаје.

Управо се такво јединство тражи од нас. Они који кажу да удовољавање том захтеву треба да нам омогући хлеба следе великог инквизитора који – код Достојевског –  каже да људима није потребна слобода зато што им је потребан хлеб. Нико од нас не тражи да се људи који се противе овим изборима – и на које апелујемо да на њима не гласају – одрекну хлеба. Нико од њих – нити од било кога у Србији – не тражи да се одрекну  онога што им је најближе. Само апелујемо на основну људску и националну солидарност у једној одсудној историјској одлуци. Само молимо да се на универзалним основама људска права примене и на Србе. Само осуђујемо српску владу која тежи да порекне читаву нашу историју. Само опомињемо: одрекнемо ли се слободе неће бити ни хлеба.

Према обраћању на скупу за Одбрану КиМ, 29. 9. 2013. у Центру Сава”

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *