Почетна / Економија / УБИ ГА РАДОСНА ВИЈЕСТ

УБИ ГА РАДОСНА ВИЈЕСТ

Пише Момир Булатовић

У Србији се не говори о стварном стању у којем се ЕУ налази. Не уочавају се посљедице до којих ће неминовно доћи прије остварења њених европских маштарија, а српски интереси и државна политика аутоматски се подређују захтјевима из Брисела, ма како блесави и штетни они били

Препричава се као анегдота иако се стварно десило. Дошао човјек у приватну болницу код чувеног љекара са најнапреднијом дијагностичком техником. Цијена прегледа је била папрена (но, шта је скупље од самог здравља) али доктор је био више него пажљив и љубазан. Обављени су сви тестови и прочитани резултати скенера и резонанци. Све је било у реду. Јесте да се пацијент жалио, али није било разлога за то. Професор му је славодобитно саопштио да је потпуно здрав. Непун минут послије, у истој просторији, доживио је срчани удар и умро. Суочен са тим, доктор рече: “Ето, срце му није издржало овако радосну вијест”.

Осиромашени грађани, обесправљени радници, изгубљена привреда и непостојећа економска политика могу, дакле, да се брину и кад примају све саме радосне гласове. Јер, са званичне тачке гледишта, све је ријешено. Почињу преговори са Европском унијом, преговарачки тимови кипте од знања и способности, очекује се најезда страних инвестиција и јефтиних пара из неких егзотичних дестинација… Све је прожето причом о историјском искораку државе, о новој свијести људи (нарочито оних у врху власти), одлучности да се ухвати „посљедњи воз“ за Европу и почетку „болних али нужних реформи“.

САН О ЕВРОПИ

Да се не би кварила слика, у Србији се не говори о стварном стању у којем се ЕУ налази. Не уочавају се посљедице до којих ће неминовно доћи прије остварења њених европских маштарија, а српски интереси и државна политика аутоматски се подређују захтјевима из Брисела, ма како блесави и штетни они били. Још горе се дешава у Црној Гори, будући да је она  пар искорака (година) испред Србије на истом путу бесмислених административних испитивања, прилагођавања и условљавања. У Црној Гори се пред очима свих, укључујући и потпуно неспособну владу, дешава економски колапс. Влада не може да осигура снабдијевање чак ни пијаћом водом и љековима. Не може да заустави серију стечајева и нестанак националне привреде (Комбинат алуминијума и репроланац који постоји због њега). Не само што нема знања и воље да се суочи са таквом стварношћу већ понајвише због тога што то више и није њена задаћа. Владе су ту да се посвете скринингу, мониторингу, отварању и затварању поглавља преговора и осталим небулозама, и то не на пар мјесеци, него на најмање петнаестак наредних година.

Већ је постало уобичајено да криза еврозоне (и саме ЕУ) оде на љетњи одмор. Он је ове године био нешто дужи, будући да је све било стало до окончања избора за њемачког канцелара. У међувремену, десиле су се многе ствари које нису изазивале посебну пажњу. Грчка се дави у рецесији и рекордној незапослености, али је и даље најтежи болесник еврозоне. Упркос малом попуштању које је најавила „Тројка“, њен дуг расте, а способност да га отплаћује бива све мања. Кипар је објавио да су стварни трошкови спашавања банака порасли са 23 на 30 милијарди долара. Економија ове земље суочена је са годинама патње и смањењем од огромних 15 одсто.

Шпанија и Португал имају веома нестабилне владе, а морају да спроводе „болне и тешке“ реформе. Суд у Португалу је забранио примјену мјера штедње које су наметнуте као услов за пакет помоћи од 101 милијарде долара у 2011. години. Иронично, одмах послије тога, министри финансија ЕУ су се у начелу сагласили да Португал и Ирска добију више времена за отплату дугова. Европска централна банка (ЕЦБ) ипак најављује да ће Португал тражити нову траншу кредита, коју они зову помоћ. Словенија биљежи „озбиљну банкарску кризу“. По извјештају Европске комисије, она и Шпанија имају „прекомјерну“ буџетску неравнотежу што би их могло суочити са казненим мјерама. Индустријска производња у Италији (први квартал) ове је године мања за 3,8 одсто (у Шпанији за 8,5), политичка криза због реформе радног законодавства је на врхунцу, а степен задужености се повећава.

Коначно, Европска комисија је прозвала Француску, другу по величини европску економију, тврдњом да досадашње економске реформе „неће бити довољне да ријеше питања конкурентности“. Она критикује што јавна потрошња већ прелази 55 одсто БДП Француске и што су и буџетски и трговински дефицити велики и постају све већи. По писању ”Фајненшел тајмса“, француски предсједник Оланд је свој одговор усмјерио према шефу Европске комисије, Мануелу Баросу, омаловажавајући га као „човјека који није учинио ништа за вријеме свог боравка у фотељи“. Окривио га је и за пораст популарности „екстремне деснице“, са чиме се не би сложила Марин ле Пен, чији углед нагло расте међу Французима. Руку на срце, Баросо јесте политичка катастрофа за све слободне људе свијета (који то од политичара ЕУ није?), али је неукусно обрачунавати се са њим у борби да се спријечи њемачко преузимање Европе, које се чини све извјеснијим.

[restrictedarea]
УЧИНАК ЕВРА

Шефови држава и влада ЕУ јула 2011. године објавили су: „Од почетка свјетске дужничке кризе у еврозони, предузете су важне мјере у циљу стабилизације евра, промјене правила и развоја нових стабилизационих инструмената. Опоравак еврозоне је започет а евро је заснован на снажним економским темељима. Али, изазови остају и показује се потреба за тражењем нових мјера. Ми потврђујемо нашу приврженост евру и одлуку да предузмемо све што буде потребно да би се обезбиједила стабилност еврозоне у цјелини. Такође потврђујемо опредјељење да оснажимо конвергенцију, конкурентност и управљање еврозоном.“ Била је то несумњиво добра вијест. Њена лоша страна је што није била истинита. Изгледа да се претјеривање у политици може изједначити са обавезом плаћања пореза и умирања. Све троје је неизбјежно.

Просјечни годишњи раст БДП у еврозони за вријеме примјене јединствене валуте (2002 – 2012) износио је само 0,93 одсто. У претходних двадесет година, прије евра, овај просјек је износио 2,3 процента. Укупни дуг еврозоне је био 20,9 трилиона долара, што је чинило 285 одсто укупног БДП. Данас је он нарастао на 35,2 трилиона, или 371 одсто БДП. По подацима Евростата, БДП 17 чланица еврозоне потонуо је 0,6 одсто (прогнозе су биле 0,4) у задњем кварталу 2012. године. То је био најгори пад од 2009, и трећи узастопни квартални пад, тј. посљедњи корак до званичне рецесије.

Продуктивност рада, од увођења евра, расла је по просјечној годишњој стопи од 2 одсто у Европи. У САД је раст био на нивоу 5,6 одсто, а у Јапану 4 процента. Трошкови рада у Европи, мјерено у доларима, током европериода, расли су по просјечној стопи од 8,6 одсто годишње. Упоредно, у Америци раст је био 2,9 одсто, а у Јапану 6,6 процената. Важно је уочити да је у времену које економисти називају „изгубљена деценија за Јапан“ (1991-2011) еврозона у свим категоријама показала слабије резултате. Раст је био спорији, пораст дуга бржи, продуктивност рада је била нижа, а трошкови рада виши.

Слика би била још неповољнија када би се узеле у обзир посљедице наглог пораста стопе незапослености, што је Јапан успио да избјегне. Европска унија не жели да сагледа огроман социјални удар који су произвеле рекордне стопе незапослености унутар држава чланица и на нивоу укупне еврозоне (опадање стопе рађања, одлив мозгова, смањење научноистраживачког рада, распад породице, самоубиства…).

Будући да нема економског раста а да европски банкарски систем грца у дуговима, у условима глобализованог свијета гдје мултинационалне компаније имају све могућности кретања, врло је вјероватно да ће директне стране инвестиције отићи негдје другдје. Тако да и ово, једино преостало средство за наду, реално не представља посебну утјеху. Рјечју, умјесто да је спојио различите нације и културе у једну европску цјелину, евро је помогао да стари анимозитети избију на површину, при чему се многи присјећају страшних ратова (Први и Други свјетски рат).

 

СНАГА ЊЕМАЧКЕ

Њемачки бирачи су на недавним изборима повјеровали Ангели Меркел. Она им је доказала да њихова привреда стоји добро а да је једино она у стању да се избори да тако и остане. Подаци, заиста, показују да је њемачка економија стабилна и да је криза (наизглед) заобилази. И то би била добра вијест, под условом да се покаже истинитом. Међутим, Њемачкој је добро у мјери у којој је другим чланицама лоше, и биће јој добро све док тако остане. Њен финансијски систем је у катастрофалном стању и представља основног кривца за кризу у зони евра.

Укупан унутрашњи дуг Њемачке представља 299 одсто њеног годишњег БДП. Дакле, она је већ потрошила свој трогодишњи бруто домаћи производ, што свакако не спада у лијепе новости. У оквиру те суме дугови домаћинстава износе 58 одсто БДП, нефинансијских корпорација 61, финансијских институција 90 – исто колико и државни/јавни дуг.

Европске банке, на челу са њемачким, због толико великих дуговања готово су обуставиле кредитирање привреде и грађана. Према подацима ЕЦБ у периоду април-јун 2013. године примарни новац (М1) порастао је за 8,2 одсто, али је кредитирање приватног сектора (компаније, домаћинства и грађани) смањено за 1,2 одсто. Банке су своје енормне профите остваривале у спекулативним пословима на финансијском тржишту, у зони виртуелне економије. У том домену је спекулативни капитал створио укупни дуг у банкарском систему од невјероватних 32,6 трилиона евра. Удио њемачких банака је 8.454 милијарди евра. Укупне обавезе банака у односу на остварени БДП у еврозони износе 368 одсто, а за саму Њемачку 346 процената.

Али, одакле банкама толике паре? Од пласмана њемачких банака у 2011.години само 7,9 одсто су била њихова изворна средства, 47,5 одсто су чиниле дате државне гаранције, а 44,5 процената откуп од стране централне банке. Класичан примјер стварања нечега ни из чега. Али, није за смијех, већ на бригу. Овим непостојећим новцем је могуће поробити Европу и угасити сваки дах слободе и правде. Банке су са тако обилним, а бесплатним поклоном државе (реална каматна стопа на новац ЕЦБ је минус два одсто) обилато шпекулисале, читај: поткрадале све и сваког. За нас је посебно интересантно споменути њемачку Дојче банку (недавно ухваћену у „ситнијој“ крађи у америчкој држави Масачусетс), будући да је овдје свеприсутна и свемоћна. Преко ње се остварују сва међубанкарска  плаћања унутар и између држава региона и остатка Европе. Код ове банке Народна банка Србије држи своје девизне резерве, и то по негативној каматној стопи, што ће рећи да плаћа за услугу што се неко други користи новцем који је Дојче банка задужена да чува.

 

МАКРОЕКОНОМСКИ СЦЕНАРИЈИ

Подаци показују да криза еврозоне није окончана. Упркос политичким прокламацијама, изостаје озбиљна воља да се отклоне њени суштински узроци. Посебно мора да брине одсуство способности (и жеље) да се ствари назову правим именом, а акција усмјери ка нужном циљу. Ово не треба да буде сукоб између држава, региона и народа – каквим се сада јавно и полуофицијелно представља, него борба између стварне и спекулативне економије. Између стварности и фикције коју намећу незајажљиви свјетски банкстери, а одржавају корумпирани политичари.

У међувремену (Сценариј А) земље унутар еврозоне које су најтеже погођене кризом могу да одлуче да пате кроз декаду или више, у циљу да трошкове радне снаге доведу до тачке гдје би држава могла да створи макар привид конкурентности у односу на Њемачку. То би значило даље повећање општег сиромаштва, уз наду да ће ниским платама привући стране инвеститоре.

Теоретски (Сценариј Б) Њемачка може да одлучи да појача локалну инфлацију и подстакне домаћу потрошњу кроз смањење пореза и друге мјере. То би значило повећану тражњу за производима њених конкурената (унутар еврозоне). Тренутно, њемачка привреда зависи од извоза. Учешће извоза у њеном БДП је веће од било које друге индустријски развијене земље. То је модел који је од ње учинио богату земљу, јер је штедњу усмјеравала на капиталне инвестиције, на уштрб крајње потрошње. Овај сценариј тражи жртвовање Њемачке ради опстанка еврозоне.

Европа може да напусти евро (Сценариј Ц) и допусти чланицама  да се врате на своје валуте. Резултат би био аутоматски пораст вриједности (нове) њемачке марке у односу на валуте чланица ЕУ које су годинама патиле и коначно се извукле из преуског шињела евра. Депресијација њихових валута учинила би њихову робу јефтинијом, односно конкурентнијом у поређењу са Њемачком која би тада морала да смањи  извоз и успори раст БДП. Иначе, у међународној трговини валутни курсеви имају улогу сигурносних вентила. Али, када роба прелази националне границе, а постоји једна валута која важи за све, и за ефикасне и за неефикасне привреде, сама валута појачава неефикасност једних и ефикасност других, до тачке да се систем мора распасти усљед унутрашњег притиска.

Коначно, (Сценариј Д) Њемачка може да одлучи да гарантује за све (огромне) дугове унутар еврозоне у замјену за директну контролу над извршењем буџета чланица ЕУ које су у дуговима (земље периферије). Строгим мерама штедње, трошкови рада би постали толико ниски да би, повећањем своје производње остварене на периферији ЕУ, Њемачка била конкурентна Кини и САД у свјетским размјерама.

Према стању ствари, може се претпоставити још неколико сценарија, или модификација постојећих. Ипак, ма колико дуг био рок остварења и ма како била утицајна политичка воља, свих или најјачих, није реално креирати сценарио у којем ЕУ и евро, као њен продукт, опстају у облику који је пројектован документима Европске уније. По мишљењу америчких финансијских аналитичара, а њих ваља слушати јер су обично у праву, Европа је састављена из превише “покретних” дијелова – економских, политичких, социјалних и институционалних – да би могла да оствари неопходно јединство на дугом путу превладавања кризе.

На крају питање: Чита ли ико ишта у Влади Србије?

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Da li baš UVIJEK Crnogorci treba da sole pamet Srbima…?!




    0



    0
  2. Nisam razumela. Da li je Srbija kriva I za rad Vlade Crne Gore?
    Jos uvek smo krivi? Da li mi treba da zaustavimo Crnu Goru na slavnom putu u Evropu? Pa, mi je sledimo. Ona rasturi poslednju Jugoslaviju, koliko joj je bio vazan put u Evropu. Mi sa mo krenusmo za bracom.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *