У служби идиотског рата

Отворен 54. Октобарски салон

Пише Дејан Ђорић

Мењале су се његове концепције, селектори и излагачки простори – од Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“, Музеја „25. мај“, до војних објеката, зграде Геозавода и садашње робне куће Клуз у Масариковој улици, али је Октобарски салон цинично непрестано усмераван против шире публике

Најлуђи уметнички пројекти Адолфа Хитлера и Јосифа Висарионовича Стаљина узори су божанског смисла у односу на очај, депресивност и лудило демократске некултуре. Поједини генији антимодернизма, као Леон Блоа, до те мере су презирали модерни свет да су радије пуштали да им деца умру од глади, него да се укључе у његове институције. У поплави данашњег бесмисла нормалном човеку остаје само да се повуче у унутрашњу емиграцију и спас потражи у другачијим културним моделима од званичних.

ОТУЂЕНА СМОТРА Једна од непријатности која редовно задеси Београд јесте Октобарски салон, ове године 54. по реду. Мењале су се његове концепције, селектори и излагачки простори – од Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“, Музеја „25. мај“, до војних објеката, зграде Геозавода и садашње Робне куће Клуз у Масариковој улици, али је Салон цинично непрестано усмераван против шире публике, менталним тероризмом погодујући само малобројним фанатицима. Отуђени Салон није успео да промени ни претходни министар културе Братислав Петковић, једини вољан да мења ствари, па је и овај пут Министарство помогло антиуметничку институцију. Смењују се владајуће гарнитуре, декларативно другачије, али за Салон остаје све исто, као да политичари, у својој јаловости, не знају ништа друго, осим да наставе оно што су претходници силом и мржњом започели. За српску ликовну сцену стање је непромењено, небитно је ко влада, она пропада у канџама истих оних индивидуа које су је у претходних тринаест година срозале на најнижи ниво.

[restrictedarea]

Одлазак на Октобарски салон одавно је вид контраиницијације, губљења времена и живаца. Боље га је звати „Салун“ јер представља вашариште, можда и разбојиште, свакако кафански вид разумевања уметности, концепцијски отворен према свачему. У време када је ликовна сцена на издисају, када се радови са изложби не откупљују, галерије се затварају а уметници не добијају никакву помоћ, једном годишње се на најсумњивије „уметничке“ радове баци силан новац, од кога би могло да живи и ствара стотине наших уметника. Овакав какав је, Октобарски салон одавно је требало затворити а погодност неке будуће, још веће кризе биће коначно гашење ове антиликовне смотре. Шта ће Београду и Србији изложба трећеразредних и потпуно непознатих младих иностраних уметника када највећи део домаћих нигде не може да изложи своје радове или нема за то средстава? С којим правом је београдској публици отета најважнија изложба домаћег стваралаштва и предата у руке кустосима, селекторима и уметницима који са нашом сценом немају никаве везе? Уколико европски и светски ствараоци желе овде да излажу, нека то финансирају њихове државе, а не темељно ојађена Србија. Све у вези са Салоном више личи на препотентно иживљавање које омогућује новац отет од пореских обвезника него на кључну изложбу.

ОДМИЦАЊЕ ОД ДНА Истини за вољу, треба рећи да је овогодишњи Салон нешто бољи, разноврснији и живљи од претходног, којега је озлоглашени селектор Бранислав Димитријевић довео до самог естетског дна. Кустоски рад овог историчара уметности био је најпогубнији у целој досадашњој историји српске уметности. На овом Салону нећемо видети формално и артистичко ђубре које је Димитријевић представио на прошлом, мање је хаотичан и затрпан којештаријама, али ипак не одолева бесмислу и произвољности. Питамо се зашто уопште уметници са Салона то што раде не задрже за себе, нека се тиме баве у кућној варијанти, јер многи радови нису достојни излагања. Уочићемо дела која више припадају фотографским изложбама, експерименте из домена филмске и компјутерске анимације, инсталације блиске тзв. „ђубришној уметности“, мотоцикле прављене код куће, кулинарске рецепте и очајничке позиве на што више секса. У чуду, не питамо се више да ли је и то уметност, већ да ли има било какве другачије уметности? Ако већ Октобарски салон не може (а зашто не би могао?) да се врати на некадашње, статутом прописане пропозиције, које се односе на избор најбољег у српској уметности, онда би демократски требало дати реч и неким другим селекторима који мисле да српски уметници могу да стварају савремену, нимало заосталу, али другачију уметност од званичне. Није, међутим, у питању демократија, већ тоталитаризам. Многи овакве изложбе вреднују као вид авангардистичког фашизма и као терористичку искључивост. Овом Салону недостаје једино Раша Тодосијевић, стари миљеник европских кустоса, са својим огромним кукастим крстовима, симболима злочина за које су, а ко би други, наравно, криви Срби. Пропуштање могућности да се баци отворена политичка и морална кривица на жртву, непостојање отворене сатанизације на овом Салону, за коју су задужени аматери попут Тодосијевића, са становишта његових организатора озбиљан је пропуст. Уместо сенилног Тодосијевића, који тридесет година ништа ново није створио и који је одан, у основи сметларској естетици јер је, у стваралачком смислу, неспособан да било шта друго уради осим карикатуре, на овој смотри могу се видети слике Јелене Сокић из Сплита, вероватно најбољи радови на изложби, али и оне у служби актуелног идиотског феминистичког рата против остатка света. Безнадежно политизован, без иједног познатијег уметника из земље и света, са поставкама које чине кугле и ласери из дискотека, Салон се није удаљио од сумњивих идеја и још сумњивијих остварења. И даље посетилац може за хидранте и ватрогасну опрему из ове зграде да помисли да су део поставке, а за тоалет, са елегатним натписима „даме“ и „господа“, на енглеском, да је једна од изложбених просторија, јер је слоган овог Салона – „Нико не припада ту више него ти“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    umetnost,stvaralaštvo,kultura je prepuštena da bi se kupili’intelektualci’-ljubimaci medija-fondacijski radnici u kulturi,i da se svaka vlast pokaže da je avangradna,moderna,liberlana i da razume visoke i umne banalne magle i misli petooktobarskih službenika.što to nema veze ni sa modernoću,ni sa avangaradom ni sa refleksijom to se ne tiče ni vlasti akamoli se ne tiče službenika na budžetu koji se,kao,bave stvaralaštvom,kulturom i umetnošću.ne kažem da se umetnost i stvaralaštvo ne nalaze i na tim,petooktobarskim,službeničkim, mestima,ali,već 13 godina se nalazi samo i isključivo tu ,kao što se istina,već 13 godina nalazi kod ‘borisa i miškovića’.korupcija,dakle.jedino što u kulturi nema’vučića’.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *