Тринаест година на беспућу

Милорад Вучелић, главни уредник

Навршава се пуних тринаест година како је Србија одлучила да изађе из историје и закорачи на странпутицу транзиције, евроатлантских интеграција, добровољне колонизације, предаје територија и пристајања на привидно демократске, а у суштини марионетске владе. Дешавало се да на овим беспућима буде и понеког ваљаног и доброг потеза застоја или покушаја изласка на прави пут али у суштини се од основног идеолошког обрасца и политичке матрице није одступало. Пропуштено време и скретање с пута се брзо и са накнадним новим  жутим лудачким убрзањима „поправљало“ и стога нема нарочите потребе да се посебно бавимо краткотрајним а светлим изузецима. Једноставно речено – ЕУ нема алтернативу. И не питамо шта нас то кошта.

Када смо већ код периодизација поменутог времена занимљив је приступ председника Томислава Николића том проблему. Он, наиме, сматра да се морају процесуирати сви одговорни после 2003. године. Посебна занимљивост је у томе што се овим приступом из критичког разматрања изузима сам основ транзиционог упропашћавања српског друштва и привреде, установљен Законом о приватизацији из 2001. и оним познатим поштеним приватизационим моделом: три шећеране за два евра или обратно. Занимљиво је и то што је у оваквој периодизацији потпуно поштеђена влада Зорана Ђинђића те се почеци погубне политике сваљују на владу Војислава Коштунице. Узгред буди речено, било коме то право или не, без помоћи тог истог Војислава Коштунице и његове отворене подршке Николић не би ни био изабран за председника. Али то је било давно, пре скоро годину дана, и ко се тога још сећа.

Биће да се Николић држи оне Аристотелове: Драг ми је Платон али ми је дража истина. Ради те и такве истине ваљда је и дошло до тога да у новинама осване информација да ће у полицију, на саслушање због неке приватизације, бити позван управо Војислав Коштуница! Изгледа да је неко, свесно или несвесно, решио да борбу против корупције почне да доводи до апсурдне неуверљивости.

На лото тикету српских власти, дакле, нема ниједног поготка. Није мало умеће куповати редовно, од извлачења до извлачења, лоз и сваки пут извући премију и добитак за туђу односно противничку корист. Таквих играча игара на срећу није бивало. Баш као што и није бивало да политичка елита свакодневно истиче како је ово најтежа ситуација у којој смо се икада нашли.

[restrictedarea]

То није тачно. Ово је најмање тешка ситуација од свих тешких ситуација у којима су се налазили српски народ и његова држава. Било је много, много тежих искушења, али је било знатно способнијих политичара, државника и интелектуалаца који су знали да на прави начин одговоре на изазове времена. И никоме од њих није падало на памет да своје успехе свакодневно проглашавају историјским победама. Данас се прихватање сваког мига последњег западног чиновника и сваког мизерног и понижавајућег налаза попут последњег извештаја европских комесара, проглашава  историјском победом српског народа. Нико се никада међу Србима оволико отворено није ругао српском народу.

Нема у комесарском извештају Европске комисије ничега што би било у српском интересу, што речито  иначе појашњава текст „Комесарска управа“ Николе Врзића у овом броју „Печата“.

Али, вратимо се играма на срећу и томболи: Када ти Хрвати сатру и протерају на стотине хиљада сународника ти уз мало гунђање признаш да си злочинац и прихватиш одржавање неке међународне донаторске конференције знајући да се она никада неће одржати.

Онда Хрватима продаш још мало земље, фабрика и малопродајне ланце и купиш нови лоз и извучеш добитак којим те Хрватска оптужи за геноцид пред Међународним судом правде. Приватизујеш и продаш у бесцење то што стигнеш да би купио нову срећку а то мало појачаш трошком за подизање контратужбе пред тим истим судом, показујући да ни сам не верујеш у њу. Преклињеш, купујући нову срећку, оне који су те тужили да повуку тужбу.  Убрзано кренеш са новим извињавањима Хрватској и огласиш пред целим светом да ти с њом и немаш никаквих спорних питања а да би она што лакше ушла у ЕУ. И тада узмеш нови лоз очекивања да ће те она подржати да се и ти што пре дочепаш преговора за улазак у ЕУ… И тако редом.

А онда паднеш на колена пред хрватским цигаретама! Мало је Бриселу и целој ЕУ што си спреман да предаш Косово Шиптарима и окупаторима него мораш да прихватиш и повлашћени увоз хрватских цигарета! Мораш да побркаш хрватске цигарете, Јасеновац и Косово и да прихватиш да су за Брисел важније хрватске цигарете од дела српске државне територије које се добровољно и противуставно одричеш. И ти и поред свега тога срљаш у такву ЕУ. Брука и срамота!

Додуше, јесте да ћемо ми на тај начин сломити нашу домаћу производњу дувана и дуванску индустрију па и нанети штету неким великим страним компанијама које одавно раде у Србији, али ћемо зато бити обештећени преко веће извозне квоте шећера. Што изгуби држава, добиће Коле, и опет добро. Стране дуванске компаније ће бити, као и до сада, заштићене акцизном политиком, а на штету државе, ваљда у склопу нових мера спасавања српске привреде. Наравно да ће тешко бити оштећен српски буџет али ћемо то надокнадити неким новим оптерећењем грађана. А што и не бисмо, када смо због примењивања ССП-а протеклих година изгубили коју стотину милиона.

Срби се често, а нарочито од другосрбијанаца, извргавају руглу због неоснованог величања своје изузетности и јединствености. Није одавно било боље прилике да се ова теза докаже од промоције нових економских мера али критика је  изостала. Нема ниједне земље на свету којој су мере Међународног монетарног фонда помогле да изађе из кризе и оздрави своју економију. То већ деценијама и није задатак ММФ-а. То је лако проверити. Али у Србији, и само у Србији, верује се да ће та рецептура помоћи да имамо успешну економију. Има ли бољег и већег доказа о српској самозаљубљености и вери у своју посебност од овога?

Неко ће приговорити питањем: па зар не треба ништа радити? Наравно да треба много тога радити али не ово што се сада ради. Уместо да се још пре годину дана, а и сада, смене руководства оних јавних предузећа која праве убитачне губитке или уништавају фармацеутске фабрике, укине безброј агенција које ничему не служе, да се прекине енормно финансирање такозваних невладиних организација и бацање пара на обезбеђивање парада поноса и сличних манифестација, да се отпусти све оно што је по основу политичке протекције и без квалификација позапошљавано по државној и општинској администрацији, општа повика се диже на потрошњу у јавном сектору а да се притом намерно замагљује да се у том јавном сектору налазе и рудари ( па и ови трагично погинули пре неки дан) и монтери и разни мајстори који одржавају инсталације на телекомуникацијама, рекама, далеководима…

Намерно се отвара права неселективна баражна ватра на јавни сектор да би се припремила продаја јавних добара, а пре свега Телекома, Поште а одмах затим и ЕПС-а. Како то да је неопходно продати поменута предузећа која у последњих годину дана послују са значајним профитима, као што су Телеком и Пошта, претходно не променити нешто у Србијагасу,  или у последњих годину дана у систематски упропашћаваном Дунав осигурању. Зар нису влада и министри  криви што одавно нису сменили оне који на лош начин управљају јавним добрима и државном имовином. Неком наивнијем посматрачу би изгледало као да су српски министри после годину и по дана открили да постоји економија. Али, није само о томе реч. Министри предано раде на томе да докажу како је држава неспособна да управља предузећима не би ли их што пре продали својим странцима. О домаћем капиталу и некој његовој активности или окупљању у неке конзорцијуме који би се респектабилно могли појављивати на међународно регулисаним тендерима, нема ни говора.

Зла намера нарочито је протеклих година видљива у грађевинској индустрији. Министри и владе их упропасте неплаћањем дугова па их тако онеспособе да се уопште појаве као носиоци неког посла, а посао у Србији онда добијају страна предузећа, попут Алпине. Такве стране фирме, са лажним референцама, добијају код нас велики посао, а узимају наше домаће фирме као јефтине подизвођаче. Потом такве стране фирме банкротирају и упропасте и државне пројекте и домаћа предузећа, а онда опет на сцену ступају нова страна сумњива предузећа која ће отићи у стечај на нашу штету и тако то иде до наше потпуне пропасти.

Српској економији се не може помоћи срицањем или декламовањем изанђалих и трећеразредних неолибералних флоскула. Они који су преокупирани бескрајним променама сопственог изгледа и цитирањем  изрека из средњошколског споменара, не могу ни приметити како стране банке из Србије износе по шест стотина милиона профита и, намећући убитачне камате, потпуно уништавају преосталу домаћу производњу и могући извоз. У том затвореном кругу разних шифри и појмова потпуно испражњеног смисла, редовно се и по правилу заборавља на производњу и запосленост.

И поред огромне потребе и жеље да све изађе на добро томе се, трезвено гледајући, а на основу понуђеног, не можемо надати. Дан једноставно не може бити ноћ и неопходно је то на време рећи.

У триплим маказама  ССП-а, ММФ-а и политике „по сваку цену кандидатура за ЕУ“ немамо никакве шансе да претекнемо. Остајемо колико сутра уз велико убрзање без Прешевске долине и Војводине ако наставимо да следимо досадашњу  политику. Србија ће се таквом политиком вратити у границе пре Берлинског конгреса и онда се као таква може колико је воља модернизовати у еуропизирати. Не може се бесрамним и бестидним уличарским беспризорним досеткама и будаластим доскочицама одговарати на јасну западну  стратегију. Може се то у свим медијима самохвалисаво представљати као велико јунаштво, подвиг и резултат велике мудрости али ће то бити оно што јесте и добиће  заслужено име. Србија зна и шта је окупација и шта је колаборација и увек је знала и знаће да на то да заслужени одговор.

Није последњих година било ниједног важнијег потеза СПЦ а да није потезана оптужба да се Црква меша у политички живот. Овога пута, када је патријарх Иринеј, и то у Пећкој патријаршији где му је столица, у име Цркве позвао Србе на Косову да изађу на локалне изборе, та оптужба о мешању у политички живот је изостала. Поред подразумевајућег одговора, разлог треба пронаћи и у томе што се другосрбијанска интелигенција, са свим својим корифејима, улизички и саветодавно окупља око реконструисане владе,  нарочито новог министра културе Ивана Тасовца, а све намигујући на првог потпредседника Александра Вучића. Захваљујући томе, званична политика Србије све више бива изведеница својеврсног мутанта другосрбијанске идеологије. Тај идеолошки мутант све више постаје основ, инспирација и оправдање владајуће политике у Србији. Наздравље!

Некако нам пред изборе на Косову недостаје руководство САНУ. Па неће ваљда они пропустити овакву прилику да се прославе?

Много се критика сручило на Уставни суд Србије поводом његових одлука по уставним жалбама адвоката које се тичу угрожавања људских права и слобода њихових клијената неоснованим продужавањима притвора. Међутим, више је него интересантно да нико у јавности у својим критикама није поменуо да тај исти Уставни суд не налази за сходно да нешто одлучи о томе да ли су познате злогласне четири уредбе Владе Србије у вези са Косовом и сам Бриселски споразум у складу с Уставом Србије. О томе у јавности нема ни једне једине речи а још мање неког прекора. Ако Србија није уставна држава и ако њен премијер каже да је Устав шарена лажа и мртво слово на папиру, како онда ико може очекивати да се на некој правно и границама недефинисаној  територији гарантују и поштују права човека и грађанина.

Може ли и уме ли Србија да се са овог туђинског беспућа врати себи? То је питање.

[/restrictedarea]